"Јер нам његове намере нису непознате" (2 Кор. 2,11)*
Основна је људска обмана: сматрати да је човек саздан ради нечег
другог, а не ради тога да буде храм Божији у коме живи дух Божији.
Таква мудрост у суштини је лудост, јер одводи човека у пропаст, у
погибао, одстрањујући га од назначења и циља који му је свемудрим и
свемоћним Богом одређен. Све што људи у овоме свету сматрају за
мудрост, а није од Богочовека и не води Богочовеку, лудост је. Људи
који живе "по човеку", сматрају и Богочовека и његово свето Еванђеље
за будалаштину, за глупост. По њиховом схватању, луд је сваки који
верује у Христа, у његово Еванђеље. Али та баш вера, која чини човека
лудим у очима света и човекопоклоника, и јесте права мудрост, мудрост
божанска, бесмртна и вечна, која једина и чини човека мудрим, мудрим и
пред Богом и пред Анђелима. Ту се просто може поставити правило: Буди
луд, да би био мудар ! Стога христомудри апостол и благовести: Нека
нико не вара себе: Ако који међу вама мисли да је мудар на овоме
свету, нека буде луд, да би био мудар ! (1 Кор. 3,18) Логика људска је
толико изопачена грехом, том логиком Сатане, да је за њу лудо и глупо
оно што је у ствари једино мудро: Богочовек и све његово, - а мудро:
све оно што је супротно Богочовеку и његовом Еванђељу. У хришћана се
све враћа своме божанском поредку: логика се исцељује, враћа
логосности; и тако стиче здраво и сигурно мерило добра и зла, истине и
лажи, Бога и ђавола. Ни сам Сатана их преварити не може: "јер знамо
шта он мисли". (2 Кор. 2,11)
"Разликовање духова" је дар Духа Светога. Шта је то ? То је
способност којом човек распознаје и у великоме и у маломе оно што је
од Бога и оно што је од ђавола, и све што је између тога. Другим
речима, то је разликовање добра и зла у свему, у свакоме, у свачему, и
у свету као целини. Само при таквом дару човек са сигурношћу и до
танчина распознаје и добро и зло. А овај дар се даје за велике
подвиге, за истрајно живљење у еванђелским врлинама. (упор. Јевр.
5,14) Овај дар је веома потребан, јер се у нашем човечанском свету
ђаво тако вешто прикрива и маскира, да га је тешко, а каткад и
немогуће распознати. Нарочито када се претвара у анђела светла. (упор.
2 Кор. 11,14) Отуда се и зло, вешто издаје за добро. Тајна зла је
необично загонетна и врло лукава. (упор. 2 Сол. 2,7-9) Зато је дар за
разликовање духова неопходан у Цркви. Без њега се Црква не би могла
снаћи међу толиким вештим богоборцима, лажним учитељима и лукавим
јеретицима који кидишу на њу.
*из: др Јустин Поповић, Догматика - књига трећа, Београд, 1978.