https://www.archivioradiovaticana.va/storico/2011/12/09/непорочное_зачатие_пресвятой_девы_марии_на_западе_и_востоке/rus-544674
Безгрешно зачеће Пресвете Богородице на Западу и Истоку
Када говоре о „безгрешном зачећу“ и говоре о томе на руском, овај термин може значити два потпуно различита феномена, забуна између којих је, нажалост, изазвала многе неспоразуме. Термин „безгрешно зачеће“ се понекад користи да значи „девичанско зачеће“, то јест, зачеће Исуса Христа од стране Блажене Дјевице Марије, која је примила најаву од анђела. Доктрину о невином рођењу Божанског Сина деле западни и источни хришћани. Али израз „непорочно зачеће“ користи се иу односу на саму Дјеву Марију, а његово значење је потпуно другачије: то уопште не значи да су Марију девичански зачели њени родитељи - свети праведни Јоаким и Ана. Безгрешно зачеће Пресвете Богородице значи да су је зачели обични родитељи, али првобитни грех није пренет на њу. Ова чињеница је уписана 1854. године као догма Католичке цркве. Пречисто зачеће Богородице слави се 8. децембра, док источни хришћани славе Зачеће Богородице 9. децембра (јулијански календар). Ту је и икона која илуструје ову прославу – „Зачеће праведне Ане“ – на њој су приказани Свети Јоаким и Света Ана.
Као и друге истине хришћанске вере, догма о Безгрешном зачећу није се појавила ниоткуда неком ауторитативном одлуком папе, већ је само учврстила веровање које је много раније постојало у народу Божијем као Свето Предање Цркве.
Папа Пије IX је 8. децембра 1854. године прогласио ову догму у апостолској конституцији Ineffabilis Deus: „Учење које држи да је Пресвета Дјева Марија била, од првог тренутка свог зачећа, посебном милошћу и наклоношћу Свемогућег Бога, с обзиром на заслуге Исуса Христа, Спаситељ људског рода, сачувана неокаљаном било каквом љагом првобитног греха, је доктрина откривена од Бога, и зато сви верни морају чврсто и стално да верују у њега.”
Већ у Књизи Постања постоји пророчанство о жени која ће бити у непријатељству са Сатаном, што значи да је слободна од првобитног греха. А у Јеванђељу, обраћајући се Марији као „благодатној“, Архангел Гаврило подразумева пуноћу благодати, односно потпуну слободу од сваке грешне мрље: „Сва си лепа, љубљена моја, и нема мрље на теби, ” каже Песма над песмама.
Препознавање ове чистоте карактеристично је и за хришћански Исток: „Часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима“, ова похвала Девици Марији одражава непоколебљиво веровање у посебну светост, иако то веровање није било догматски утврђено на Истоку, а многи православни аутори поричу да се радило о слободи Богородице од источног греха, а речи којима се Богородица ставља изнад бестелесних Херувима, по њиховом мишљењу, изражавају веру у њену посебну личну светост. Ипак, имамо важне доказе који потврђују да је на Истоку Девица Марија поштована као слободна од кажњавања предака. На пример, цариградски патријарх Генадије Схоларије (Генадије Други Цариградски) је написао да је Богородица била „потпуно слободна од грешности и казне својих прародитеља – предност коју је она једина међу људима добила“. Вера у Безгрешно зачеће Богородице огледала се и у Житијима светих Дмитрија Ростовског. Религиозни научник Јуриј Табак, у својој књизи о догматским разликама између католичке и православне цркве, цитира: „Анђели се чуде твом зачећу, како си чиста, зачета из семена, а ниси умешана у грех." Након тога, један од патријарха је наредио да се овај израз елиминише из хагиографског дела Дмитрија Ростовског.
Из чињенице о Безгрешном зачећу Пресвете Богородице уопште не произилази да Богородици није било потребно искупљење: она је „на најузвишенији начин искупљена у ишчекивању заслуга свога Сина“, каже апостолски прокламација Пија IX, који смо већ цитирали.
Како је тврдио свештеник кнез Александар Волконски, Догмат о Непорочном зачећу је логична последица две друге истине наше вере – наиме, пада људског рода у личности праоца Адама и оваплоћења Сина Божијег од Пресвета Богородице. Није случајно што источни оци Цркве и древна литургија примењују на Пресвету Богородицу многе епитете који изражавају највиши степен светости и чистоте: свенепорочна, пречиста... Неки од ових епитета односе се на Исуса Христа, али се никада не примењују на друге свеце и праведнике. Чак и ако претпоставимо да ови епитети одражавају веровање да Марија није била умешана у лични грех, онда би требало да признамо и да она није била умешана у првобитни грех, сматра Волконски. Ако је Марија уклоњена само од личног греха, онда у њој нема апсолутне чистоте, што би било у супротности са значењем епитета.
У светоотачким текстовима Богородица се пореди са Јаковљевом лествицом, са запаљеним храстом, са Скинијом завета, духовним Едемом, светом девичком земљом... Волконски примећује да ако се све ово односи само на девичанску чистоту тела и мислио, онда би се такве речи могле применити и на друге свете. Међутим, ове доксологије се односе на савршенство светости и чистоте недоступне другима.
Ориген пише да отровни дах змије никада није дотакао Свету Богородицу. Јефрем Сирин тврди да она нема мрљу. И свети Јован Дамаскин пише: као што сунце непрекидно обасјава од свог стварања, тако је и душа Пресвете Богородице увек сијала блиставошћу благодати.
Волконски такође цитира из литургијских текстова. У канону светог Андреја Критског читамо: „Пречисто Рождество Твоје, Пречиста Дјево, неизрециво, и зачеће твоје неизречено, и рођење твоје, невенчано невесто“... 9. децембра пева се: „Почаствујмо је, свето зачеће“, „Светло прослављамо славно зачеће Богородице“. Богородицу називају и „једином непорочном“.
Кнез Волконски пише о поштовању зачећа Богородице у древној Русији. Тако је 1196. године у Владимиру на Кљазми подигнута црква Зачећа Пресвете Богородице. На југу Русије веровање у Безгрешно зачеће Богородице посебно се проширило у 16-18 веку. На Кијевској богословској академији постојало је чак и друштво Пречисте Богородице. Инокентије Поповски, који је био њен ректор почетком 18. века, писао је: „Иако западна црква тежи свакојаким новотаријама, у односу на ову догму она се потпуно слаже са источном црквом. И иако су у Кијеву такве изјаве изгледале логичније због снажног западног утицаја у то време, и Константинопољ и Москва су се држали исте идеје све до 17. века, пише Волконски. А сумње у Безгрешно зачеће Дјевице Марије сежу до патријарха Никона, који је објавио превод „Таблете“ Грка Јована Натанаила, дипломца протестантског универзитета. Неки свештеници су „плочу“ назвали „хулом на Богородицу“. Тако је свештеник Никита Пустосвјат, противник Никонове реформе, послао петицију цару Алексеју Михајловичу 1666. године, у којој читамо: „Пречиста Госпођа, Пресвета Богородица, није имала оскврнуће предака.
У химни „Велича душа моја Господа“ Пресвета Дјева Марија кличе: „Обрадова се дух мој у Богу, Спаситељу моме“. Али ако је била спасена, од чега онда? Богородица исповеда Сина као Спаситеља јер је, с обзиром на заслуге Христове, захваљујући изузетној привилегији, сачувана нетакнута од првобитног греха.
Вера у Пречисто зачеће Пресвете Богородице ни на који начин не умањује величину личне светости Богородице. Благодат је дар од Бога и нико га не може „зарадити“. Стицање благодати уздиже човека, али му не одузима слободну вољу, и у сваком тренутку у животу човек ту вољу може да искористи и за добро, да иде путем који је благодаћу обасјан, и да крене другим путем који води у таму. Сваког часа морамо показати и потврдити своју верност одлуци да идемо путем светлости. Пречисто зачеће Богородице, не одузевши њену слободну вољу, оставило јој је бескрајно подручје за духовно достигнуће, што видимо у њеном одговору Архангелу Гаврилу, у њеном скромном подвргавању страдању, у њеном ишчекивању пуном наде. Марија све види, све зна, саосећа са Сином, учествује у Његовој помирбеној жртви и „не отвара уста своја“. А када напусти земљу, она послушно наставља да носи терет земаљског живота. Да ли је ово заиста недовољно подручје за постигнуће? Ослобођење Богородице од првобитног греха није, наравно, њена заслуга. Ово је дар Свемогућег Бога. Величина Марије није у њеној почетној слободи од греха, већ у њеном даљем порицању сваке несавршености, у њеном непрекидном успону са једног нивоа савршенства на други, до највишег степена светости. Исповедајући Пречисто зачеће Богородице препознајемо њену потпуну светост, светост оне која је била Богородица. Бог је свемогућ, Он излива пуноћу Своје благодати на кога хоће да је излије, и Пресвета Дјева је пригрлила ову благодат, као што је пригрлила Сина Божијег.
Кнез Волконски пише да се негирање Пречистог зачећа Богородице објашњава, пре, не догматским факторима, већ невољношћу да се призна оно што признаје Рим.
Сви знамо за указања Госпе Лурдске. Убрзо по усвајању догмата о Пречистој, Богородица се јавила неписменој сељанки и на питање „Ко си ти?“ одговорила речима потпуно неразумљивим за девојку: „Ја сам Безгрешно Зачеће“. Од тада, више од сто педесет година, Богородица је непрестано потврђивала истинитост свог јављања: У Лурду Господ њеним заступништвом излива чудесну милост, исцељујући болесне који непрестано хрле на ходочашће у Лурд.
Помолимо се Пречистој Дјеви Марији, Преславном Серафиму без поређења, да и ми по њеном заступништву увек спремно прихватимо и пригрлимо Божанску благодат и увек ходимо њоме осветљеним путем, не скрећући у тамне стране греха, и ако напустимо овај пут, онда му се опет вратимо кроз Тајну Исповести, да бисмо припремили пут Господу који долази. Амин.
