..
Onaj ko se usudio da se besmislu zagleda u oči,taj je spreman na najtežu mudrost samoće.
Nemogućnost je uslov za njegovo trajanje,neostvarenost mu daje motiv,podsticaj životu.
Ovo kažem da bi shvatio kakvu si mi uslugu učinio.
Ovim želim da ti se,izmirena sa neočekivanim porazom,za naučeno zahvalim.
Posle tebe ništa mi se više ne čini preteško,nema tog tereta kojeg nisam u stanju da ponesem.
"Biti nečiji"...kakva strašna misao kojoj se naivno stremi!
Pripadati nekom,da neko pripada nama,jesu iskazi koji se provlače kao genetski lajtmotiv u življenju našeg bića.
Od te nasušne nam potrebe samo retki uspevaju da se odreknu.
Mi smo uspeli...
Najpre ti,za tobom i ja.
Ne pripadati nikome...to je najbolnija radost koja se,obično,ne ostvaruje.
U njenim kostima caruje strah koji razara mišlju na gubitak,poraz i samoću.
Srećni su oni koji imaju snage da izbegnu njenu epidemiologiju.
Mi smo se odvažili da hrabro,ledenog srca i okamenjene duše,prihvatimo bezpogovornu neminovnost.
Naučio si me kako da se odreknem smrtonosno anksiozne "biti nečiji" potrebe.
Zahvalna sam ti što si mi pokazao način kako da se izborim sa strahom da "biti sam" znači kraj svih nada i želja.
Pomirila sam se sa tim užasnim strahom koji je najpre bio moranje,a onda postao odluka...
Ps.For us,you and me...the lost people
...
Before,when a hope to seems the real :
BITI NEČIJI I...
15.10.2010.
Rano je jutro,sumorno i sivo,otežalo od vodene magle koja guši dan...
Ispred kontejnera u nizu,stoji čovek i redom ih otvara.
Na ivici trotoara,naslonjen njegov bicikl na zivu ogradu koja razdvaja manji park i ulicu.
Pretura po razbacanim kesama...brižljivo vadeći komade hleba i pažljivo (čini mi se),slaže ih u korpu.
Korpa ima tockove,zavarena je na prednjem delu bicikla.
Jedan od modela "uradi sam"..nimalo lepa,ali prakticna skalamerija.
Odvaja ostalu "tehničku robu",od "prehrambene".
Kad štapom ne može da dohvati ciljanu kesu,namah njegova glava i ramena utonu u iskrivljeni otvor kontejnera..
Pored čoveka stoji krupna životinja nepoznate pasmine.
Njegov pas.
Stoji poput izlivene statue,nepokretan je.
Samo njegove oči budno prate pokrete čoveka.
Strpljivo stoji,na očigled druga dva psa,lutalica,dobro znanih u ovom kraju zgrada.
"Posmatrači" ga gledaju sa nepoverenjem,kao uljeza.
Jer ovo je njihova teritorija,njihovo prebivalište,njihov "zavičaj","veliki svet" u kome žive.
Gledaju ga,ali ne preduzimaju ništa...razumeju da je omanji,tamnoput čovek pored,njegov gazda.
Čovekov pas ih takodje posmatra,ne pokrećući nijedan deo svog tela..
Sa lupom se zatvori i poslednji poklopac na kontejneru.
Čovek ubaci jutarnju "lovinu" u žičanu ogradu svog prevoznog sredstva i krenu.
Tek tada ožive nepomicna figura psa...podje laganim kasom za svojim gazdom,mašući ravnomerno repom.
Psi na odlazak stranaca odreagovaše samo pratećim pogledima.
U njima se jasno videla,kao u očima dece,zavist.
Pas je imao svog čoveka - bio je nečiji.
Oni - bili su ničiji.
"Biti nečiji" - kao težnja,kao teško dostižan san svakog psa..
Ni ljudi se ne razlikuju u ovoj urodjenoj potrebi.
Potreba za imati nekog svog,bliskog,najbližeg...
Čežnja koja nam je dolaskom u ovaj svet,zapisana u DNK lancu.
Težnja za životom u stadu,kao odlika najviše životinjske vrste.
Mi smo čoporativna bića,ma kako bili prinudjeni da živimo u osami.
Nikada necemo zaboraviti taj instikt za pripadanjem - biti nečiji medju drugima.
Od egzistencijalne važnosti je - imati nekog svog.
"Biti nečiji" - kao težnja,kao teško dostižan san svakog čoveka..
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Ne znam zašto sam ovo napisala.
Dogodilo se jutros,u prolazu,kada sam kretala put velike sive zgrade koja svakodnevno,neumoljivo uzima deo mog života.
U njoj sam sada,na svakodnevnom poslu.
Jedino još uvek ne mogu da ovu sliku,pre par sati vidjenu,iz pamćenja potisnem.
``Biti nečiji``- dve reči kao refren,kao lajtmotiv života...
...
Onaj ko se usudio da se besmislu zagleda u oči,taj je spreman na najtežu mudrost samoće.
Nemogućnost je uslov za njegovo trajanje,neostvarenost mu daje motiv,podsticaj životu.
Ovo kažem da bi shvatio kakvu si mi uslugu učinio.
Ovim želim da ti se,izmirena sa neočekivanim porazom,za naučeno zahvalim.
Posle tebe ništa mi se više ne čini preteško,nema tog tereta kojeg nisam u stanju da ponesem.
"Biti nečiji"...kakva strašna misao kojoj se naivno stremi!
Pripadati nekom,da neko pripada nama,jesu iskazi koji se provlače kao genetski lajtmotiv u življenju našeg bića.
Od te nasušne nam potrebe samo retki uspevaju da se odreknu.
Mi smo uspeli...
Najpre ti,za tobom i ja.
Ne pripadati nikome...to je najbolnija radost koja se,obično,ne ostvaruje.
U njenim kostima caruje strah koji razara mišlju na gubitak,poraz i samoću.
Srećni su oni koji imaju snage da izbegnu njenu epidemiologiju.
Mi smo se odvažili da hrabro,ledenog srca i okamenjene duše,prihvatimo bezpogovornu neminovnost.
Naučio si me kako da se odreknem smrtonosno anksiozne "biti nečiji" potrebe.
Zahvalna sam ti što si mi pokazao način kako da se izborim sa strahom da "biti sam" znači kraj svih nada i želja.
Pomirila sam se sa tim užasnim strahom koji je najpre bio moranje,a onda postao odluka...
Ps.For us,you and me...the lost people
...
Before,when a hope to seems the real :
BITI NEČIJI I...
15.10.2010.
Rano je jutro,sumorno i sivo,otežalo od vodene magle koja guši dan...
Ispred kontejnera u nizu,stoji čovek i redom ih otvara.
Na ivici trotoara,naslonjen njegov bicikl na zivu ogradu koja razdvaja manji park i ulicu.
Pretura po razbacanim kesama...brižljivo vadeći komade hleba i pažljivo (čini mi se),slaže ih u korpu.
Korpa ima tockove,zavarena je na prednjem delu bicikla.
Jedan od modela "uradi sam"..nimalo lepa,ali prakticna skalamerija.
Odvaja ostalu "tehničku robu",od "prehrambene".
Kad štapom ne može da dohvati ciljanu kesu,namah njegova glava i ramena utonu u iskrivljeni otvor kontejnera..
Pored čoveka stoji krupna životinja nepoznate pasmine.
Njegov pas.
Stoji poput izlivene statue,nepokretan je.
Samo njegove oči budno prate pokrete čoveka.
Strpljivo stoji,na očigled druga dva psa,lutalica,dobro znanih u ovom kraju zgrada.
"Posmatrači" ga gledaju sa nepoverenjem,kao uljeza.
Jer ovo je njihova teritorija,njihovo prebivalište,njihov "zavičaj","veliki svet" u kome žive.
Gledaju ga,ali ne preduzimaju ništa...razumeju da je omanji,tamnoput čovek pored,njegov gazda.
Čovekov pas ih takodje posmatra,ne pokrećući nijedan deo svog tela..
Sa lupom se zatvori i poslednji poklopac na kontejneru.
Čovek ubaci jutarnju "lovinu" u žičanu ogradu svog prevoznog sredstva i krenu.
Tek tada ožive nepomicna figura psa...podje laganim kasom za svojim gazdom,mašući ravnomerno repom.
Psi na odlazak stranaca odreagovaše samo pratećim pogledima.
U njima se jasno videla,kao u očima dece,zavist.
Pas je imao svog čoveka - bio je nečiji.
Oni - bili su ničiji.
"Biti nečiji" - kao težnja,kao teško dostižan san svakog psa..
Ni ljudi se ne razlikuju u ovoj urodjenoj potrebi.
Potreba za imati nekog svog,bliskog,najbližeg...
Čežnja koja nam je dolaskom u ovaj svet,zapisana u DNK lancu.
Težnja za životom u stadu,kao odlika najviše životinjske vrste.
Mi smo čoporativna bića,ma kako bili prinudjeni da živimo u osami.
Nikada necemo zaboraviti taj instikt za pripadanjem - biti nečiji medju drugima.
Od egzistencijalne važnosti je - imati nekog svog.
"Biti nečiji" - kao težnja,kao teško dostižan san svakog čoveka..
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Ne znam zašto sam ovo napisala.
Dogodilo se jutros,u prolazu,kada sam kretala put velike sive zgrade koja svakodnevno,neumoljivo uzima deo mog života.
U njoj sam sada,na svakodnevnom poslu.
Jedino još uvek ne mogu da ovu sliku,pre par sati vidjenu,iz pamćenja potisnem.
``Biti nečiji``- dve reči kao refren,kao lajtmotiv života...
...
