- Poruka
- 32.839
Postoje legende, pioniri i pobednici, a onda postoji Bil Rasel. "Njegovi" Boston Seltiksi sa kraja pedesetih i iz šezdesetih godina su najdominantniji tim u američkom profesionalnom sportu ako primenimo jednostavnu matematiku.
Raselovo defanzivno majstorstvo i dueli sa Viltom Čejmbrlenom jesu bili fantastični za gledanje, ali neće nikada biti obeleženi brojkama, jer dok bude košarke, biće prepričavani. Igrajući iza pionira kao što su Erl Lojd, Čak Kuper i Rej Feliks, Bil Rasel će postati prvi tamnoputi igrač, koji će dostići status superzvezde u profesionalnoj košarci.
Rođen u južnoj državi Luizijani 12. februara 1934, Bil se od najmanjih nogu sretao sa rasizmom. Da neko uperi u lice pištolj vašem ocu ili pocepa nasred ulice haljinu vašoj majci zato što je to "haljina samo za bele i lepe žene", bila je stvar svakodnevice. Zbog toga su se preselili u San Francisko, gde je bilo bolje, ali ne idealno. Majka, koja je imala ogroman uticaj na njega, brzo je preminula, a bolešljivi i stidljivi Rasel nije mogao da se uklopi u društvo koje ga je uvek viđalo kao nižeg, iako je sa 208 bio izuzetno visok.
Raselova visina ukazivala je na to da bi trebalo da se bavi sportom i to košarkom, ali pošto je naglo porastao, nije imao motoriku kakva se očekuje na najvišem nivou, niti razumevanje igre. Došao je na univerzitet San Francisko kao veoma, veoma grub dijamant. Nije imao stipendiju, već je treningom izborio mesto u timu. Običaj koledža je da imaju jedno mesto u rosteru za jednog takvog "walk on" igrača, ali on obično služi kao primer i nada ostalim studentima da radom mogu sve. Na neki način, počasno mesto u timu. Rasel nije bio takav slučaj. Sa Holom Perijem, Kejsi Džonsom i Raselom, napravljen je presedan sa tri tamnoputa igrača u startnoj postavi.
Taj fantastični trio je svoj malo poznati koledž do nacionalnih titula 1955. i 1956. Red Auerbah je pućkao tompus i već je trljao ruke zamišljajući Rasela kako hvata loptu i dodaje je mađioničaru Bobu Koziju, a protivnik bezglavo juri za njima ne znajući kako da im se suprotstavi. Ta vizija pokazuje koliko je legendarni Red bio ispred svog vremena. Ali, pošto je NBA draft bio "geografski", dovesti Bila Rasela iz San Franciska u Boston bilo je nemoguće. Ne i za Auerbaha.
Ali, umesto na draft, Rasel umalo nije otišao u Harlem Globtroterse. Njihovu ponudu je odbio zato što je smatrao da ga je vlasnik Ejb Saperstin video kao "glupog" i ponižavao ga na razgovoru. U međuvremenu, okitio se i olimpijskim zlatom u Melburnu 1956. Bio je i odličan skakač uvis i trkač na 400 metara, ali bio je rešen da se bavi košarkom. Sreća pa je i Auerbah bio rešen da se dokopa njega na draftu po svaku cenu.
Bez razmišljanja, on se odrekao Eda Mekolija i Klifa Hejgana, dva veoma cenjena košarkaša i poslao ih u Sent Luis, koji je sa drugog mesta draftovao Rasela, ostavivši stručnjake potpuno zapanjenim. Preko još jednog trejda, Seltiksi su uspeli da dođu i do njegovog velikog prijatelja sa koledža Kejsija Džounsa, dok su sa svojim pikom izabrali Toma Heinšona. Za jednu noć, Boston je dobio tri igrača koji će ući u "Kuću slavnih" i tri čoveka, koja će i kao igrači i treneri osvojiti NBA prstenove.
Ono što se dalje dešavalo, svi verovatno znate. Nabrajati njegova dostignuća bilo bi suvišno jer bismo svakako neko ispustili, a trebalo bi mnogo vremena, pa evo samo najvažnijih. Postao je prvi čovek u istoriji, koji je nakon NCAA titule odmah osvojio i NBA titulu. Od 13 NBA sezona koliko je odigrao, samo u dve nije bio šampion. Godine 1967. Red Auerbah ga je proglasio za trenera – igrača, čime je postao prvi tamnoputi trener u istoriji NBA. Pet puta je bio MVP lige. Formula je bila toliko jednostavna da je bila dosadna. Rasel pod košem, Kuzi organizuje napad, oni koji ga završavaju su se smenjivali kao na traci, a sezona se završava time što Red pali tompus i smeje se protivniku u lice.
Možda najslađa titula od 11. je bila 1969. kada je bio igrač-trener i na zalasku karijere. Nekako su Seltiksi uspeli da dođu do sedme utakmice u Los Anđelesu protiv favorizovanih Lejkersa. "Forum" je bio spreman za slavlje jer, konačno će LA slaviti titulu, konačno će pasti dinastija Seltiksa, skinuće sa sebe, predvođeni Čejmberlenom, Vestom i Gudridžom, tu kletvu zelenog patuljka. Kao da nisu naučili lekciju, krov je bio napunjen balonima... Na kraju, 108-106 za Boston, odlučujući koš postiže Don Nelson, da, taj Don Nelson, suze radosnice Rasela, a kletva je skinuta tek sa Medžikom i Džabarom sredinom osamdesetih.
Vilijam Felton Rasel je pokazao da možete da dominirate NBA utakmicom, a da ne postižete poene. Sa rasponom ruku od 2.25, on je blokirao, skakao, savršeno "otvarao kontru", bio je svugde i unosio potpunu pometnju u protivnički tabor. U jednoj sezoni, beležio je 28 skokova po meču. Tokom karijere je imao prosek od 22.2 skoka po meču, a jedan rekord, koji i danas drži glasi: 51. uhvaćena lopta za 48 minuta košarke.
Mogao je, ako je baš bilo potrebno, da preuzme odgovornost i u napadu, ali to je retko bilo potrebno. Imao je jednoručni horog i poluhorog koji je bio preteča Džabarovom "skaj huku" a pošto je bio levoruk, to je bilo skoro nemoguće zaustaviti. Jedina slabost, istinska slabost, bila su mu slobodna bacanja, ali bila je to slabost koja je samo isticala vrline Raselove igre. Radio je ono što je trebalo za pobedu. Vilt Čejmberlen je mogao da ima žene, slavu, MVP titule i brojke, ali Bil Rasel je bio i zauvek će biti gospodar prstenova.
Ipak, pored svih uspeha na terenu, i dalje ga je pratio rasizam tokom cele karijere. Otvoreno je podržavao Martina Lutera Kinga i Mohameda Alija, a veliki novac poslao je za pomoć Liberiji. Nikada nije hteo da potpisuje autograme, jer "ne duguje nikome ništa", a nije se pojavio ni kada je u Bostonu povučen iz upotrebe njegov dres sa brojem šest, niti kada je uvršten u "Kuću slavnih". Kada je dobio ključ grada, još iste noći, pošto je doživeo neprijatnosti, probudio je gradonačelnika i vratio ključ. Nazvao je Boston "buvljom pijacom belih neznalica".
Možda sada u sredini devete decenije života, deluje nasmejano i mirno, možda su rane zalečene, ali ne potpuno i sa mnogo šavova, možda je oprostio, ali sigurno nije zaboravio...
http://sportklub.rs/Blog/Branislav-Jocic/a329806-Bil-Rasel-Posebna-kategorija-pobednika.html
Raselovo defanzivno majstorstvo i dueli sa Viltom Čejmbrlenom jesu bili fantastični za gledanje, ali neće nikada biti obeleženi brojkama, jer dok bude košarke, biće prepričavani. Igrajući iza pionira kao što su Erl Lojd, Čak Kuper i Rej Feliks, Bil Rasel će postati prvi tamnoputi igrač, koji će dostići status superzvezde u profesionalnoj košarci.
Rođen u južnoj državi Luizijani 12. februara 1934, Bil se od najmanjih nogu sretao sa rasizmom. Da neko uperi u lice pištolj vašem ocu ili pocepa nasred ulice haljinu vašoj majci zato što je to "haljina samo za bele i lepe žene", bila je stvar svakodnevice. Zbog toga su se preselili u San Francisko, gde je bilo bolje, ali ne idealno. Majka, koja je imala ogroman uticaj na njega, brzo je preminula, a bolešljivi i stidljivi Rasel nije mogao da se uklopi u društvo koje ga je uvek viđalo kao nižeg, iako je sa 208 bio izuzetno visok.
Raselova visina ukazivala je na to da bi trebalo da se bavi sportom i to košarkom, ali pošto je naglo porastao, nije imao motoriku kakva se očekuje na najvišem nivou, niti razumevanje igre. Došao je na univerzitet San Francisko kao veoma, veoma grub dijamant. Nije imao stipendiju, već je treningom izborio mesto u timu. Običaj koledža je da imaju jedno mesto u rosteru za jednog takvog "walk on" igrača, ali on obično služi kao primer i nada ostalim studentima da radom mogu sve. Na neki način, počasno mesto u timu. Rasel nije bio takav slučaj. Sa Holom Perijem, Kejsi Džonsom i Raselom, napravljen je presedan sa tri tamnoputa igrača u startnoj postavi.
Taj fantastični trio je svoj malo poznati koledž do nacionalnih titula 1955. i 1956. Red Auerbah je pućkao tompus i već je trljao ruke zamišljajući Rasela kako hvata loptu i dodaje je mađioničaru Bobu Koziju, a protivnik bezglavo juri za njima ne znajući kako da im se suprotstavi. Ta vizija pokazuje koliko je legendarni Red bio ispred svog vremena. Ali, pošto je NBA draft bio "geografski", dovesti Bila Rasela iz San Franciska u Boston bilo je nemoguće. Ne i za Auerbaha.
Ali, umesto na draft, Rasel umalo nije otišao u Harlem Globtroterse. Njihovu ponudu je odbio zato što je smatrao da ga je vlasnik Ejb Saperstin video kao "glupog" i ponižavao ga na razgovoru. U međuvremenu, okitio se i olimpijskim zlatom u Melburnu 1956. Bio je i odličan skakač uvis i trkač na 400 metara, ali bio je rešen da se bavi košarkom. Sreća pa je i Auerbah bio rešen da se dokopa njega na draftu po svaku cenu.
Bez razmišljanja, on se odrekao Eda Mekolija i Klifa Hejgana, dva veoma cenjena košarkaša i poslao ih u Sent Luis, koji je sa drugog mesta draftovao Rasela, ostavivši stručnjake potpuno zapanjenim. Preko još jednog trejda, Seltiksi su uspeli da dođu i do njegovog velikog prijatelja sa koledža Kejsija Džounsa, dok su sa svojim pikom izabrali Toma Heinšona. Za jednu noć, Boston je dobio tri igrača koji će ući u "Kuću slavnih" i tri čoveka, koja će i kao igrači i treneri osvojiti NBA prstenove.
Ono što se dalje dešavalo, svi verovatno znate. Nabrajati njegova dostignuća bilo bi suvišno jer bismo svakako neko ispustili, a trebalo bi mnogo vremena, pa evo samo najvažnijih. Postao je prvi čovek u istoriji, koji je nakon NCAA titule odmah osvojio i NBA titulu. Od 13 NBA sezona koliko je odigrao, samo u dve nije bio šampion. Godine 1967. Red Auerbah ga je proglasio za trenera – igrača, čime je postao prvi tamnoputi trener u istoriji NBA. Pet puta je bio MVP lige. Formula je bila toliko jednostavna da je bila dosadna. Rasel pod košem, Kuzi organizuje napad, oni koji ga završavaju su se smenjivali kao na traci, a sezona se završava time što Red pali tompus i smeje se protivniku u lice.
Možda najslađa titula od 11. je bila 1969. kada je bio igrač-trener i na zalasku karijere. Nekako su Seltiksi uspeli da dođu do sedme utakmice u Los Anđelesu protiv favorizovanih Lejkersa. "Forum" je bio spreman za slavlje jer, konačno će LA slaviti titulu, konačno će pasti dinastija Seltiksa, skinuće sa sebe, predvođeni Čejmberlenom, Vestom i Gudridžom, tu kletvu zelenog patuljka. Kao da nisu naučili lekciju, krov je bio napunjen balonima... Na kraju, 108-106 za Boston, odlučujući koš postiže Don Nelson, da, taj Don Nelson, suze radosnice Rasela, a kletva je skinuta tek sa Medžikom i Džabarom sredinom osamdesetih.
Vilijam Felton Rasel je pokazao da možete da dominirate NBA utakmicom, a da ne postižete poene. Sa rasponom ruku od 2.25, on je blokirao, skakao, savršeno "otvarao kontru", bio je svugde i unosio potpunu pometnju u protivnički tabor. U jednoj sezoni, beležio je 28 skokova po meču. Tokom karijere je imao prosek od 22.2 skoka po meču, a jedan rekord, koji i danas drži glasi: 51. uhvaćena lopta za 48 minuta košarke.
Mogao je, ako je baš bilo potrebno, da preuzme odgovornost i u napadu, ali to je retko bilo potrebno. Imao je jednoručni horog i poluhorog koji je bio preteča Džabarovom "skaj huku" a pošto je bio levoruk, to je bilo skoro nemoguće zaustaviti. Jedina slabost, istinska slabost, bila su mu slobodna bacanja, ali bila je to slabost koja je samo isticala vrline Raselove igre. Radio je ono što je trebalo za pobedu. Vilt Čejmberlen je mogao da ima žene, slavu, MVP titule i brojke, ali Bil Rasel je bio i zauvek će biti gospodar prstenova.
Ipak, pored svih uspeha na terenu, i dalje ga je pratio rasizam tokom cele karijere. Otvoreno je podržavao Martina Lutera Kinga i Mohameda Alija, a veliki novac poslao je za pomoć Liberiji. Nikada nije hteo da potpisuje autograme, jer "ne duguje nikome ništa", a nije se pojavio ni kada je u Bostonu povučen iz upotrebe njegov dres sa brojem šest, niti kada je uvršten u "Kuću slavnih". Kada je dobio ključ grada, još iste noći, pošto je doživeo neprijatnosti, probudio je gradonačelnika i vratio ključ. Nazvao je Boston "buvljom pijacom belih neznalica".
Možda sada u sredini devete decenije života, deluje nasmejano i mirno, možda su rane zalečene, ali ne potpuno i sa mnogo šavova, možda je oprostio, ali sigurno nije zaboravio...
http://sportklub.rs/Blog/Branislav-Jocic/a329806-Bil-Rasel-Posebna-kategorija-pobednika.html
