OTVOREN PRVI RAVNOGORSKI PARK: Spomenik đeneralu Draži podelio Bosnu na dva dela
Published
2 years ago
on
July 24, 2019
By
admin
Bileća, rodno mesto dva Oskarovca, ovih se dana podelilo na dve političke struje, od kojih svaka ima svoj Park, koji se nalaze jedan pored drugoga. Partizani se podsmevaju spomeniku Draži Mihajloviću i njegovoj straži, Ravnogorci im uzvraćaju žestoko, podsećanjem na Tita i petokraku…
U malom mestu Bileća u Hercegovini otvoren je ovih dana, uz veliku pompu,
prvi Ravnogorski park u svetu. Iako je događaj najavljen kao
„gest pomirenja“, ipak je protumačen kao
provokacija, sa gledišta žitelja drugačijih političkih uverenja, onih koji preferiraju
susedni park, sa partizanskim obeležjima.
Štaviše, spomenik đeneralu
Draži Mihiloviću podelio je vaskoliko javno mnenje BiH, podgrevajući stare čarke između četnika i komunista, kao i nacionalističku retoriku u stilu
„ko je koga ubijao“, a
“ko je ubijan više“, kako su preneli brojni mediji u regiji i šire.
Za jedne je to bilo odavanje počasti
„antifašisti i heroju“, a za druge (one iz Federacije) – slavljenje ratnog zločinca. Sve je dodatno zabiberio parastos
„lideru 3. srpskog ustanka“, na dan kad je ovaj volšebno postradao
„mučeničkom smrću, pod autorstvom KPJ, Broza i neposrednih izvršilaca“, kako glasi interpretacija pročetnika. Oni odmah dodaju da je Draža rehabilitovan, ali da bivši četnici još nisu dobili obećanu penziju.
IDEOLOGIJA I UMETNOST
Za jedne, spomen-ploče četničkim bataljonima i statue Draže i njegove straže – četnika i četnikuše su „kao freske“, za druge su “smešne i naivne”. Jedni pritom naglašavaju da su „komunisti dosta naroda pobili“, dok drugi smatraju da „taj Draža Hercegovce nikad nije podržavao“.
Odavno izbegli u velike gradove poput Beograda, čudom se čude „otkud Bilećanima takva suluda ideja u 21-om vijeku“. Onda se sete da je u ovdašnjem mentalitetu „uvijek biti protiv nečega“.
Autora pomenutih spomenika, akademskog vajara
Milivoja Bokića, zatičemo u njegovoj galeriji-ateljeu u Trebinju. Na stolu od grubo istesanog drveta kruži boca
koka-kole, ispunjena domaćom lozom, takođe njegovim proizvodom. Društvo mu prave istomišljenici, oba preobraćenika, jedan bivši funkcioner, a drugi – bivši pripadnik Udbe, što istoriju drže u malom prstu, al’ drugačiju od one kojoj smo učeni.
PARK PODELIO BILEĆU: Spomen obeležja Ravnogorskom pokretu
On nije smeo da ode u Kumrovec do god je bila živa njegova generacija, neko bi od komšija prepoznao da to nije on. Uostalom, neka ga je žena, srela i rekla mu – ti nemaš crne oči i imaš sve prste, ti nisi Josip Broz. Ja ga dobro znam, s njim sam godinama živjela“
Treći je tih, slaže se sa obojicom klimanjem glave, ali svoj stav glasno ne izražava. Njemu je očito samo do čašice, bilo loze, bilo razgovora.
U dominantno ostrašćenim okolnostima držanja jedne strane, teza da je spomen park – ruka pomirenja i stavljanje tačke na bratoubilaštvo – krajnje je sumnjiva. Jer, priča šeta od ne tako davne prošlosti četrdesetih prošlog veka do poslednjeg rata u BiH, protkana sličnim tvrdnjama.
ŽIVA ISTINA O TITU
Puna su im usta politike, srpskih žrtava u svakom od ovih razdoblja, kao i odvratnosti za (druga) Tita, „poturenog Čerčilovog agenta“.
„On nije smeo da ode u Kumrovec do god je bila živa njegova generacija, neko bi od komšija prepoznao da to nije on“, uvod je u neiscrpnu besedu vremešnog Vasilija, bivšeg političara i „pokajanog“ kumuniste. Uostalom “neka ga je žena”, nejasno izrečenog imena, “srela i rekla mu –
ti nemaš crne oči i imaš sve prste, ti nisi Josip Broz. Ja ga dobro znam, s njim sam godinama živjela“, argument je koji Vasilije poteže sve više se žesteći. I insistirajući da ga gledamo u oči dok besedi.
„Zna se kako je i ko rat započeo“, opet se javlja Vasa, citirajući stihove pesme koja se čula devedeset i neke na stadionu FK Sarajevo, kada je ovaj klub igrao protiv Radničkog iz Niša. Iz publike se orilo: „Sarajevo ispod Trebevića, bićeš opet Anta Pavelića“, pa ko onda na to ne bi reagovao?
Sa svim tim prstima, Tito je maestralno svirao klavir, što jedan mašinbravar nikako ne bi umeo, dodaje bivši Udbaš, izvesni Radivoje. Tito je kriv za sve ovo što nam se sad događa, jer je namerno promenio jugoslovenski Ustav 1974, kako bi Srbima uskratio prava, a drugima ih povećao, nadovezuje se Vasilije. I zaključuje „Tito je unazadio i upropastio ovako lijepu zemlju“, što kaže sa izrazom gnušanja.
Usled Titovog podrivanja (iz težnje da zavadi, pa vlada, valjda) do danas traju secesije, najveće zlo koje je zateklo Srbe, a što se
„sami djele, donekle je stvar i njihove ludosti“. „Cela srpska sudbina, i nesreća, stala bi u dvije riječi – deobe i seobe“, dijagnoza je proistekla iz „ćaskanja“.
DRAŽA JE DRUGA PRIČA
Draža je sasvim druga priča, sad već ova dvojica govore uglas, što treći nemo potvrđuje klimanjem. Draža je pravi srpski oficir, pokretač prvog pokreta otpora fašizmu u Evropi, prvi gerilac njenog porobljenog tla.
Kolaboraciju su mu pripisali komunisti na kvarno, kao što su zacementirali jame u koje su ustaše bacale Srbe, „mrtve ili do pola zaklane“, u nameri da zataškaju istinu. Al’ istina nikad neće da istrune, istina će da vaskrsne, uvereni su.
Zlosretnost srpskog usuda dokazana je i u poslednjim ratnim dešavanjima, kad su se Srbi, zapravo branili. „Zna se kako je i ko rat započeo“, opet se javlja Vasa, citirajući stihove pesme koja se čula devedeset i neke na stadionu FK Sarajevo, kada je ovaj klub igrao protiv Radničkog iz Niša. Iz publike se orilo:
„Sarajevo ispod Trebevića, bićeš opet Anta Pavelića“, pa ko onda na to ne bi reagovao? Osim, naravno, milicije, „koja nije ni trepnula“.
NEDALEKO I PARTIZANSKA VERZIJA: Dva parka, dve ideologije
„Prošao sam golgotu i to od ljudi s kojima sam jeo, pio, čašćavao ih“, njegovo je prosrpsko usmerenje zasnovano na mnogim polomljenim rebrima.
U tom kontetkstu, lakše se razume i Srebrenica, gde, s „naše strane nije bilo genocida“. General Mladić u ovom sada svetski poznatom selu jeste ubijao, ali je zapravo vršio odmazdu zbog 3.500 pobijenih Srba u okolnim selima. „A znate li koliko je muslimana tačno stradalo? Ne više od hiljadu ipo, i to isključivo muškaraca. Djecu, žene i strace su transportovali autobusima na neko drugo mjesto“, sigura Vasilije.
To što su internetom kružili audio-snimci rafalnog pucanja, odmah iza brda za koji su zašli autobusi, “čista je nameštaljka”, pa je Bokićevim gostima jasno da su mediji isprali mozgove svima koji veruju u laži, servirane od mrzitelja srpske nacije..
OPROSTITE, JESTE LI VI NATAŠA KANDIĆ?
Novinarka postaje sve tanja sa živcma i kreće da tvrdi da su za rat svi podjednako krivi, i Srbi, i Hrvati, i muslimani, i njihove vođe, željne moći i slave. Tek tad progovara Bokić:
„Oprostite, jeste li vi Nataša Kandić?“ (čuvena kontroverzna humanitarka).
Pitanje novinarku malo zbuni, pa zaćuti donekle i postiđena, ali više u znak poštovanja prema Bokićevim godinama i delima, što on na fin način preokreće u korist zagovaranja istine, koju je „svojim očima vidjeo“.
„Vi ste još mladi, i niste bili na licu mjesta, i bolje da ne pričate o onom šta ne znate“, Bokić kaže tihim tonom, ali krajnje autoritativno. Na njegovoj je strani boravak u čak šest logora tokom poslednjeg rata u BiH.
„Prošao sam golgotu i to od ljudi s kojima sam jeo, pio, čašćavao ih“,
njegovo je prosrpsko usmerenje zasnovano na mnogim polomljenim rebrima. On je još prošao dobro, kad se uporedi sa onima kojima su skidali skalpove, i što su nosili krstove na leđima, ili su im bili urezani u kožu, kaže.
Bokića su tek na intervenciju zapadnih medija pustili, „koalicija Hrvata i muslimana“, što se protiv Srba urotila. Inače bi u logoru istrulio, kako svedoči.
SMRSKANA REBRA I ŠVEDSKA ROBIJA
I
, šta je bilo sa tim koji mu je smrskao rebra? Pobegao je u Švedsku, robijao pet godina zbog zločina, i sad je uveliko na slobodi. S druge strane, Bokić će trpeti posledice rata do kraja života, sve ga koske bole, pogotovo kod promene vremena.
Stoga se s velikom radošću odazvao na konkurs za osmišljavanje ravnogorskog ambijenta, ili spomen-obeležja Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini, na poziv
Skupštine Opštine Bileća. Park je otvoren još 2017, a Draža je bio samo „dorada“, urađena na zahtev porodica učesnika otadžbinskog rata. Dražinu kamenu figuru vladika Grigorije je svojeručno osveštao, što je ovde krunski dokaz đeneralove pravdoljubivosti.
Prilikom parastosa Draži, vajar će pokrenuti inicijativu da mu se pronađe grob, što bi moglo biti svojevrsno
„hodočašće“. I baš se čudi kako se organizatori manifestacije, sa sve „postrojavanjem i ručkom u najlepšoj bilećkoj kafani, nisu toga sami setili.
Razgovor se pod uticajem Bokićeve mirnoće iznenada stišava i prebacuje na drugi kolosek. Sva tri se gosta dive kako mu se inače ruke tresu (možda i od Parkinsonove bolesti, a možda i kao posledica zatočeništva), ali, kad uhvati dleto, drhtavica staje, a iz kamena nastaju
„ti predivni oblici“. „To je čisti fenomen“, eks-funkcioner i nekadašnji Udbaš skupa zaključuju, a treći ponovo klima glavom saglasno.
Flaša providne koka-kole obrće još jedan krug, pa im se sada više ne zna broja. Rakija je jaka, al’ još „radi“ po principu pomiriteljstva.
Bokiću je
osamdesetšesta i za njim je više od 130 izložbi po svetu, sam vajar se drži činjenica, i sve te skulpture govore o lepoti, a ne o ljudskoj nakaradnosti, ma šta neko mislio o veštini i stilu izrade. On ne odustaje od tvrdnje da njegovi Ravnogorci idu u susret pomirenju, a nasuprot bratoubilaštva, ma kako nama grupno iskazano drugačije deluje.
DVA PARKA, DVE ISTORIJE
Odlazimo (poprilično pripiti), u glavi nam se manta od te njihove istorije, pomalo i pokolebani nad naučenom.
Da li će istina stvarno „vaskrsnuti“, i da li je ona „jedna“, kao što smatraju naši sagovornici? Ili je uvek nečija, listom pobednička, pa je pitanje na koju će stranu tas da pretegne(uz pomoć svetskih moćnika)?
Ipak, kao glavni utisak ostaje izgled Bileće, sa sve dva parka, Ravnogorskim i Partizanskim. Glavna je ulica već godinu dana pod rekonstrukcijom, pa se čini da se niko ovom brigom ne bavi.
„Sirijci kad ovuda prođu, misle da je Bileća bila bombardovana, pa bježe kud ih noge nose“, primećuje prodavačica karata na Autobuskoj stanici, tom objektu infratrukture slična samo po nazivu.
Srbi odlaze da rade na hrvatskom primorju, u hrvatskim njivama, jer im se više isplati.
„To je dobro, jer postaju nezavisni od političke demagogije“, misle jedni, dok drugi u ovom vide maltene veleizdaju.
To nisu seobe, ali su deobe, na imućnije i siromašnije, verne bosanskim markama, a to je usud koji se u političkim pričama zaboravlja.
Međutim, pojedini pamte i stihove „Bileća je varoš mala, al’ je dva Oskarovca dala“, konkretno
Karla Maldena, ili Mladena Sekulovića, poreklom iz tog podeljenog gradića. I njegov se spomenik planira u najskorijoj budućnosti (valjda će pre toga glavna džada biti asvaltirana).
Drugi je dobitnik Oskara
Dušan Vukotić, animator, scenarista i reditelj crtanog filma „Surogat“. Činjenica da su čak dva od šest srpskih laureata prestižnog holivudskog priznanja vezana za Bileću, poprilično podiže ugled ovom mestašcetu.
Drugi način da Bileću prihvatiš, ako si stranac, jeste da je doživiš kao egzotičnu, pa makar i kao „poslednji rezervat srpstva“, kako je naziva jedan odavno Beograđanin. Što ljude ne deli po nacijama i veroispovestima, već na one
„koji znaju ili ne znaju matematiku“.
Da li pritom misli i na sabiranje srpskih i drugih žrtava bilo kog od ratova, ne usuđujemo se da pitamo. Ljudi su ovde zapaljivog temperamenta, pa ne bismo da se upuštamo u nove kavge i rasprave.
Tekst&Foto: Dragana Nikoletić
