Biblioteka 3

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Ne shvatam šta od ove prethodne diskusije može nekome da smeta i zašto bi tako bilo. Odnos dokumenta i autorskog djela, intervencija stvaraoca i sl. uvijek su zanimljive teme za diskusiju. Da li sve mora biti iz glave pisca da bi nešto bilo autorsko djelo? Kolika intervencija umjetnika je potrebna da se nešto smatra autentičnim radom? Da li je onda Endi Vorhol bio slikar ili dokumentarista?

Inače, malo je bizarno, ali za mene je podsjećanje na černobiljsku tragediju zapravo podsjećanje na bezbrižno djetinjstvo. Prvomajski praznici, vozanje biciklom sa društvom, obilna praznična trpeza i obaviještenje sa TV da svježe povrće može biti opasno u trenutku kad stavljam ogroman zalogaj zelene salate u usta. Eh... ti sretni dani kad nam je glavna briga bio neki radioaktivni oblak.
 
Bogami, ja sam u vreme Černobila bila student i nisam jela ni salatu, niti bilo šta drugo te vrste. Sećam se svega sa knedlom u grlu, tim pre što mi je brat rođeni bio u JNA, samo smo mislili šta li im daju da jedu, jesu li sklonjeni ili su negde neprekidno pod vedrim nebom, kao što je to umelo da biva. Da li im pada kiša i odakle je oblak došao. A nismo mogli da stupimo u kontakt sa njim. Slučajno, naša porodična struka (svi smo isto završili) obrađuje ponešto i iz te oblasti i bilo nam je jasno da je situacija gadna.

Šta znači nekoliko godina razlike, potpuno promeni percepciju...

- - - - - - - - - -

krasuljak:
Ja molim Del Piera da mi pošalje Černobilsku molitvu, dok je nije izbrisao... ;)
Kliknite za proširenje...

Ja molim Del Piera da mi je ne pošalje. :):sad2:
 
Poslednja izmena:
Evo, pribelezeno, jednoj ne šaljem, drugoj šaljem sutra ujutru :)

Polako devojke, nema razloga za nervozu... treba čuti kako neko drugi tumači.
Daleko od toga da se meni knjiga nije svidela, samo kažem da mi je ovo književno na tankom nivou, i da ne vidim pečat autora, koji pojačava utisak. Tema sama po sebi te stavlja u razmisljanju i ureze se u sećanje, a laksi deo posla je bio poredjati sve u neki vid hronologije.

Recimo, delovi gde se kaze da su ljudi iz ratne oblasti, cecenije i kirgizije, pobegli u Cernobil, da bi bili slobodni, i bili oslobodjeni od najveceg zlotvora - čoveka... i gde baka govori kako je posete unuci ali beze od nje, ne dodiruju niti nju, niti išta drugo, su toliko emotivno jaki i potresni, da prosto teraju suze na oči... ali, to su reči napaćenih ljudi, a ne autora. Takve stvari moze da ti dočara samo neko ko je iste doživeo!

- - - - - - - - - -

Baudrillard:
:lol: TV ne gledam već neko vreme. Slušam radio, to obožavam, Boegrad 2, 3 i 202. Tako da nisam u toku, da taj veći i od
Aristotela hoda među nama.:mrgreen:
Kliknite za proširenje...

Tačno sam znao da si tip za 202 radio, Hit nedelje i Olgu Kepciju :) tamo cepaju metal i rok, bez pardona i u onat svima.
Ja je slusam 8h dnevno, na poslu. Poslednji bastion kritickog, ozbiljnog novinarstva.
 
Radio Beograd je jedini radio, koji je zapravo radio, sve ostalo su neke džuboks stanice koje emituju odvratnu muziku.
Samo na Radio Beogradu se mogu čuti razne emisije iz oblasti kulture, književnosti, filozofije. Takođe i dobre radio-drame.
A na 202 i najekstremniji zvuk, kakav je nezamisliv na bilo kojoj stanici.
 
To si potpuno u pravu, da je Radio Beograd jedini radio. 202 i studio B su onomad bile stanice za mlade. Zar još postoji Hit nedelje?!

- - - - - - - - - -

Što se Černobilja tiče, moje najupečatljivije sećanje je da mi je tada drugarica bila na početku trudnoće i da se jako brinula može li to i kako da utiče na plod. Ali nije. Maja je bila i ostala normalna i zdrava, udala se i iselila s mužem u Australiju.
 
Džet je baš bio zaštitno lice 202-ojke. I važio je za čoveka koji ima najveću zbirku ploča na ovim prostorima. Znate li vi deco, šta su to ploče? Hahaha, zezam se malo, neki verovatno znaju, a ostale nije ni briga. Kao i za sve.
Ovo nije ni sa kakvim ciljem napisano, samo primećujem kako većinu mladih ljudi zanima sve manje stvari. I ne samo mladih. Pimećujem da i sama postajem takva. Sve me više stvari zamara, sve više stvari izbegavam radi nekog svog unutrašnjeg mira. Ne gledam domaće TV programe iz razloga koji su gore na neki način pomenuti, ne kupujem više novine... samo još da nađem način da izbegnem vesti i ostalo što mi iskače kad uđem na Krstaricu.
 
A kako je kad god se pojavljivao neki novi "nosač zvuka" (to mi mnogo zvaničan izraz, pa sam ga stavila u navodnike, jer mi smešno da ja to tako kažem), govorili su da je on najbolji, večan, neuništiv... kad ono... i magnetofonske trake i kasete i eto sad i CD su prevaziđeni, a ploče, eto, kako ti tvrdiš, opstale. Pa jedno vreme se nisu izdavale, ili su bile retkost.Bile su potrebne samo di džejevima za ono, kako se zvalo, kadi zavrte i zaustave....
 
Zagovarao me Bodrijar, a ja sam u stvari došla da prijavim da sam pročitala knjigu:

Iskupljenje, Olaf Olafson, Samizdat B92, 222 strane. Koliko me je Restauracija oduševila, toliko me ovo smorilo. Izgleda da mi više prijaju knjige o ženama. Ovo su sećanja jednog starog Islanđanina na mladost, rat, kako se bogatio (u Americi), kako ga je proganjao "mali zločin" koji je počinio, a najviše na jednu devojku. Sve ide tako u dve ravni, malo sećanja na prošlost, uglavnom kad je studirao u Danskoj, i sadašnjost u kojoj piše ta sećanja i usput piše o Devojci koja brine o njemu (to nije ona devojka iz mladosti), o odabranim vinima kojih ima pun podrum, o deci u koju je razočaran. I na kraju mali obrt, koji pokazuje da prošlost treba ostaviti tamo gde joj je mesto. Nemam neke naročite utiske ni dobre ni loše.
 
Svima nam je žao. Zavolela sam ga kao Bogdana Bilogorca u Ubistvu s predumišljajem i u svakoj ulozi mi je dobar.
Bila sam u pozorištu večeras. Minut ćutanja pre predstave posvećene njemu.
A i predstava Moja ti, u Ateljeu, je interesantna. Doduše više za žene moje generacije i starije, koje su gradile zemlju i socijalizam, podizale decu, a sada smetaju toj deci i investitorima, pa ih isteruju ih iz stanova i kuća. A druga tema je ljubav dve žene. Teške, aktuelne teme, više ova prvopomenuta, neuobičajeno urađena predstava, ali nije me baš potpuno oduševila.
 
Nas Veliki Princ je otisao medju ostale zvezde.
I ja se pitam zasto najbolji prvi odlaze. A zveri ostaju.
Bio i ostao zvezda.
I ja cu ga pamtiti u Buretu baruta, u Kenguru, Hadersfildu, Nebeskoj udici, Munjama.
Ostavio nam je u amanet da budemo pametni i da mislimo svojom glavom.
Mislila sam da ce se izvuci jer je jos u ponedeljak bio na nogama, ali eto.
Mnogo sam potresena, kao da mi se odlomio deo srca njegovim odlaskom.
Eto, morala sam ovo da napisem.
I moja prijateljica gubi bitku sa istom bolescu, ne mogu vise da izdrzim. Kad ce ta posast da se iskoreni.
Zato, kontrolisimo nase zdravlje, mada i to je pitanje kad to cudo navali.
Procitala sam Saramagovu Pecinu.
Preporuka moja.
Sada trazim Moju borbu.
A dok je nadjem citam Sindlerov kovceg. Hrvatsko izdanje.
 
krasuljak:
Izgleda da si nas pomešao. Meni ne stiže ništa... :sad2:

- - - - - - - - - -

Jao, ljudi, što mi je žao Glogovca... :( Zašto najbolji odu prvi? Nepravda... :(
Kliknite za proširenje...

Zaboravio sam, nisam pomešao. :)
Ove subote ne radim, da nema ovih zadušnica ne bi bilo šanse da bar jednu u godini promašimo!
Podseti me u ponedeljak porukom i šaljem ;)
Nadam se da ti nije hitno, imas valjda nešto drugo da čitaš do tada :plez:
 
Nikako da vam pisem sta sam procitala, sta citam, a sta mi je u planu.
Jedne veceri, kada me je posetila nesanica, procitah s telefona Albaharijeve "Neobicne price". Knjiga od svega 80-ak strana koja mi se prilicno dopala. U pitanju su zapravo crtice, a ne price, kako je naslovljeno. Minijaturna forma nije "ukrala" sadrzaj. Naprotiv. Dozvolila mu je da ima sopstveni zivot u glavi svakog citaoca po zavrsetku knjige. Crtice predstavljaju prizore, opazanja koja svako od nas moze osvestiti ako bolje pogleda. Naizgled deluju kao lagana proza, lagana forma, medjutim, dugo sam mislila o pojedinim nakon citanja.

Trenutno sam na jermenskim novelama. Sezdeset godina staroj knjizi stampanoj s one strane Drine(ne secam se ni kako je dospela do mene, tj. kad sam je uopste kupila). Drago mi je da jesam. U pitanju su dakle price (tada) savremenih jermenskih pisaca mladje generacije. Pretresaju ljubav, prijateljstvo, odnose prema braku, porodici i veri. Sve u svemu, jedna interesantna knjiga.

Ulovi sa svekrvine police:
- Italo Kalvino "Ako jedne zimske..." , "Palomar"
- Rejmon Keno "Caca u metrou"
Drzacu ih kao taoce dok se ne odlucim.

- - - - - - - - - -

P.S. Glogovceva smrt je i mene prilicno potresla. Karcinom pluca je jedna podmukla i vrlo teska bolest...
 
Ja ovog glumca ne poznajem pa i ne mogu da saosecam bas mnogo.

Mucim se sa jednom mnogo dobrom knjigom japanskog Nobelovca. To mu je i "udarna" Na Drini cuprija, ali je teska, mucna,
verovatno i za vecinu citalaca i nerazumljiva knjiga.
Autor jei Kenzaburo Oe, knjiga je Nemi krik ( ne znam kako je i da li je uopste i prevodjena na srpski), knjiga mi je i mucna i genijalna,
ne bih znala sa kojom bih mogla da je poredim. Imam utisak da je totalno autobiografska, a tema je totalno hendikepirano dete ( beba),
bracni par ( muz je autor) gde posle rodjenja bebe nastaje totalan picvajz u zivotu ovog bracnog para. Zena pocinje da pije, on sve vreme
sebe sazaljeva i unistava, izlaz kao nalazi tako sto odlazi u dolinu, selo svog detinjstva, ali i tamko duvaju neki novi i njemu cudni vetrovi.
Vreme dogadjaja je pocetak privrednog cuda Japana, pocetak sezdesetih godina, knjiga i njegov nacin pisanja i pogleda " na svet oko sebe"
podseca i na Dostojevskog, radnja bi mogla da se prebaci cak i u Srbiju, svuda je sve isto.

Ja sam procitala jednu njegovu knjigu ( pre ove) koju je dragi Baudrillard ovde postavio, ali je prevod strashan, grozan, uzasan, pomislila sam da je nemoguce
da neko tako prevodi knjige j1 Nobelovca jer je taj prevod kao da ja nekom detetu prepricavam neku pricu ili dogadjaj sa ulice i to na jezik koji
je samo detetu od pet godina razumljiv. Zato sam i pocela da ronjuam i trazim neku knjigu od njega zbog koje je i dobio Nobela. Igrom slucaja
sam nabasala na najkomplikovaniju.
 
quentin:
Ne shvatam šta od ove prethodne diskusije može nekome da smeta i zašto bi tako bilo. Odnos dokumenta i autorskog djela, intervencija stvaraoca i sl. uvijek su zanimljive teme za diskusiju. Da li sve mora biti iz glave pisca da bi nešto bilo autorsko djelo? Kolika intervencija umjetnika je potrebna da se nešto smatra autentičnim radom? Da li je onda Endi Vorhol bio slikar ili dokumentarista?

Inače, malo je bizarno, ali za mene je podsjećanje na černobiljsku tragediju zapravo podsjećanje na bezbrižno djetinjstvo. Prvomajski praznici, vozanje biciklom sa društvom, obilna praznična trpeza i obaviještenje sa TV da svježe povrće može biti opasno u trenutku kad stavljam ogroman zalogaj zelene salate u usta. Eh... ti sretni dani kad nam je glavna briga bio neki radioaktivni oblak.
Kliknite za proširenje...

Trpeza:D

Jutros, tako, setajuci pCeto, razmisljam od kud ta trpeza u srpskom. Kod mene ( mislim na Srbiju) to se uopste i ne koristi, ali zato obilATO rec trpeziraja, trpezarijski
sto, al se ne seda za trpezui, Seda se za sto, eventualno astal, al nikako za trpezu iako je astal trpezarisjki:D
 
Hambertova mlada:
Nikako da vam pisem sta sam procitala, sta citam, a sta mi je u planu.
Jedne veceri, kada me je posetila nesanica, procitah s telefona Albaharijeve "Neobicne price". Knjiga od svega 80-ak strana koja mi se prilicno dopala. U pitanju su zapravo crtice, a ne price, kako je naslovljeno. Minijaturna forma nije "ukrala" sadrzaj. Naprotiv. Dozvolila mu je da ima sopstveni zivot u glavi svakog citaoca po zavrsetku knjige. Crtice predstavljaju prizore, opazanja koja svako od nas moze osvestiti ako bolje pogleda. Naizgled deluju kao lagana proza, lagana forma, medjutim, dugo sam mislila o pojedinim nakon citanja.
Kliknite za proširenje...

Ja sam je citao pre mesec dana... dao sam ocenu 1, sto ne pamtim da se ranije desilo. :)
Neozbiljno je 1 rečenicu u 3 reda teksta, nazvati pričom.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Nervirator
Ovo su 3 simptoma da vam na vrata kuca perimenopauza
Odgovora
2
Pregleda
307
Nervirator
Nervirator

Back
Top