Роман се бави типичном америчком породицом, њиховим несређеним животима и труду да се одржи привид среће. Мајка Инид, која се труди да све држи на окупу, сенилни и болесни отац Алфред, троје деце (Гери, Чип, Дениз) од којих нико није испунио родитељска очекивања – све је ту за једно монументално дело тј. за дело које је могло бити монументално. Сиже се може пронаћи на интернету, па не бих дужио о томе.
Ипак, ликови су јако слабо карактерисани и нимало
продубљени, тако да све делује бледо, неубедљиво, пуно клишеизираних реченица и односа. Наравно, не морам да пронађем себе у неком од ликова да бих уживао у прочитаном, али читајући
Корекције, било ми је смртно досадно; заиста ме нимало није дотицало, нити занимало шта ће се десити у животу било кога од ликова. Свему томе допринели су и бесмислени, испразни дијалози које ликови воде.
Бла-бла-бла, толико бесмислено да стварно нема поенту (хм, можда је у томе и квака? Можда је писац желео да прикаже сву испразност тих малих и небитних живота, али може то и на мање од 600 страна!)
Желећи ваљда да буде шокантан, писац с времена на време убаци по неки натуралистички опис радњи попут вршења нужде, умокравања, ту и тамо се провуче и по једна сцена коитуса, за сваки лик бар једна. Све пропраћено јако
баналним поређењима, тако да све скупа делује веома претенциозно. Синтагме и фразе попут „
лизање мачкице“ или „
дечкић је растао, док га је држала у рукама“ примереније су, рекао бих, неком
софтпорн нижеразредном магазину него нечему што претендује да буде највећи амерички роман 21. века. (да се разумемо, нисам против натуралистичких описа секса или неких
гадних ствари у литератури, али никако са овако мало стила)
Друга ствар, писац као да се труди да свој језик
упросечи и да дода пар клишеа, како би се приближио просечном читаоцу. Уметнуто је ту и пар Хегелових цитата, без икаквог смисла, вероватно да би све добило
интелектуалнији призвук.
И, коначно, нешто што ме је апсолутно и коначно одбило од Френзена и утврдило у ставу да ово није ни приближно Толстоју, а камоли најбољем роману 21. века – поређења; гомила и гомила
бесмислених и баналних, ужасних поређења. Баналних до неиздрживог.
Како бисте се уверили, ево пар потпуно насумично одабраних метафора и поређења:
„Убрзо је оно што је на први поглед Герију изгледало као апсурдна могућност – да је залиха валуте љубави и спремности у каси њиховог брака постала недовољна за покривање емоционалних трошкова које би претрпела Керолајн кад би се ишло у Сент Џуд или које би претрпео он кад се не би ишло у Сент Џуд – попримило обрисе нечег ужасно стварног.“
„Брајан је кроз живот пролазио попут златног ретривера.“
„'А како су наши слободњаци јутрос?', заблудела координаторка активности Сузи Гош питала је цео сто гласом налик коси у реклами за шампон.“
„Хибардов осмех личио је на свеж угриз у меку воћку. Имао је трепавице густе као у штенета, главу која је мамила на мажење.“
„Ту је нашао избор француских павлака по ценама које су сугерисале транспорт суперсоничним авионима.“
Све у свему, једно јако ментално напорно
путешествије. Иако сам већ после првих педесетак (можда и мање!) страница увидео да ово дефинитивно није оно што мени прија, надао сам се да ће се можда нешто променити. Читао сам и читао, све надајући се, али узалуд.
Знам да би, можда, требало оставити неку књигу ако видимо да нам не иде, али желео сам да довршим ову, ако ништа друго, да бих могао да напишем лош приказ са пуним правом.
У сваком случају, мислим да се нећу у догледно време бактати другим Френзеновим романима, ово искуство ми је било и превише.
Sad sam čitala u vozu Čivera, mada sam povremeno, uživo, preko telefona pratila Pinkove zvezdice. Pošto je Uroš ispao, nemam ništa protiv da pobedi Irnes, Toma ili Marko.
...od knjiga koje se citaju u kafeteriji, uz kafu i kolac, uz izmastani miris Krita...
Ja uvek radje pijem te travke nego u filter kesicama ali da je ovo drugo jednostavnije - jeste.
[/B]
Pokušaću da nabavim u originalu 
