„Радња“ је мање-више једноставна: протагониста – остарели енглески батлер, господин Стивенс, одлази на пут како би поново срео колегиницу/пријатељицу која је из куће у којој су заједно служили отишла пре више година. Током тог путовања, док вози или седи по локалним хотелима и разгледа пределе које до тада није видео, сумира свој живот и службу код бившег послодавца, лорда Дарлингтона. Лорд Дарлингтон, некада угледни, мада не баш политички освешћен, британски аристократа, шуровао је са Немцима пре и током Другог светског рата (у жељи да учини велике ствари, помири народе у Европи и сл.), па је након звршетка рата, углед пропао, а заједно са угледом и здравље и, на крају, живот. Кућу лорда Дарлингтона купио је богати Американац, а заједно са кућом и послугу, како би себи купио и мало старе британске отмености.
Оно што није толико манифестно је, заправо, оно што је права вредност овога романа. Иако се на многобројним местима придаје велика важност батлерском позиву и приповеда о његовим захтевима (што би се на манифестном нивоу заиста могло сврстати у тричарије попут, како је већ Квентин споменуо, трактата о чишћењу сребрног есцајга), све сам то доживео као средство да се кажу многе друге ствари. Пре свега, провлачи се питање оданости и достојанства. Оданости батлера према послодавцу и достојанства у вршењу дужности, али то се може разумети и као питање оданости и слепе послушности и лојалности поданика према власти или верника према религиозним вођама. Да ли се могу постављати незгодна питања? Да ли је у реду преиспитивати ставове и поступке ауторитета? Да ли је само послушан слуга (-->грађанин) добар слуга (-->грађанин)?
Господин Стивенс јесте приказан као доцилан, међутим, он је у суштини дубоко трагична и промашена личност, што, рекао бих при крају схвата и он сам (рекао бих да је сажаљење најјачи утисак који код мене изазива). Ипак, у пар тренутака на површину испливавају трунке сумње, које он уз велики напор потискује дубоко у себе и наставља да служи правоверно, онако како је научен.
Ту је и питање поједица и његове улоге у великим стварима, јер господин Стивенс присуствује многобројним састанцима европске и светске елите и држи да у тим састанцима његово служење може имати судбоносан карактер. Да ли та улога постоји или ми, као мали и нејаки појединци, само имамо илузију о сопственој битности и илузију да можемо утицати на велика/општа догађања?
Нисам стекао утисак да је Ишигуро носталгичан према старим добрим временима. Да, господин Стивенс јесте, али је то приказано без посебне пишчеве симпатије према било коме, врло објективно рекао бих.
Говор јесте китњаст, архаичан, уштогљен, као и само понашање; за мене јако успело дочаравање атмосфере пословичне енглеске уштогљености. Симбол старих добрих времена, времена која су прошла и превазиђена.
Ух, расписах се, али као што се види, многобројна питања су искрсавала док сам читао роман, можда сам само пажљивије читао јер сам имао велику жељу да га прочитам. У сваком случају, рекао бих да је ово један изузетно написан роман, са многобројним слојевима. Сигуран сам да би се свидео многима са овог форума.
Kao sledeću ću čitati Vreme divlih orhideja. 