Beskrajna pesma

[placenik]

Знање демона о болу имам,
За патњом мојом жељу угуши,
На муке рад сам да се предам,
Зар мислиш то ће твој бол да сруши?

Зар нисам и ја мучио тебе,
У души боли да зацелим,
И због тог сада презирем себе,
И само милост за срце желим.

Мелемом рана зацели се,
Љубављу срца зарастају,
Лепотом душа промени се,
И смехом лица обасјају.

А љубави је достојност страна,
Јер она није част што се дели,
На груди лента накачена,
Већ оно што се има и жели.

 

[Evony]

Zelja jaka ume da boli
andjeo demona kada moli
za ljubav i dokaz poverenja
dostojnost slepog uverenja

Mozes li makar dati
svoju nezu ruku
mozes li opravdati
sto oprastam ti svu muku

Tvoja bol je mozda prava
mozda je i odglumljena
uvek postoji snaga lava
kada vernost bude unistena

Mogu da te molim
a mogu i da ti sudim
mogu neizmerno da volim
samo da se usudim

 

[placenik]

Кад би ми могла дотаћи срце,
У руке своје ухватити,
Кад бих ти мог'о предати срце,
У груди твоје преместити,
Тек тад мој бол би упознала...

Прихвати руку огрубелу,
Њен додир нежан теби ће бити,
Испуни душу опустелу,
Ја теби ћу је поклонити,
Свеједно твоја јесте...

 

[Evony]

Jesi ponizan u svome sramu
nemas nimalo uverenja
da si mozda bio u pravu?
Iako znam da bol je los
kako tako bezis
svojoj prirodi jos?
Spreman si na kolena pasti
bice mraka sunce ugledati
dozvoliti da te svetije bice grli?
Nije li to smrt za tebe
demonu moj vrli?

 

[placenik]

Природи мојој не верујеш?
Мислиш да онај ко ходио је,
Суровим, хладним, стазама таме,
За светло вечно изгубљен је?
Порекло рајско зар успело је,
Ђавола кренут да добар буде?
То срце само одлучује...

На смрт одавно осуђен је,
Демон у мени.
Јер светлу стремим.
И ако светло разлучи ме,
И уништи ме...
Постанем прахом,
Срећан у бескрај ишчилећу...

 

[Hladna_kao_Sunce]

Tada ne zaboravi
sve one dane
sa mirisom lipe
i vrele kafe
ciji se dim
polako izvija po sobi...
Ne zaboravi ni
sok od lubenice
sto mili niz lice,
ne zaboravi sve te sitnice
koje dvoje ljudi
umeju da prozive,
u danima,
srecnim danima...

 

[Evony]

Kako da zaboravim?
Kako da zaboravu
prepustim te srecne sate...
svi oni me podsecaju na te,
odisu tobom i sve pozlate...
Koliko se jos mogu usuditi
da hodim tom linijom
koja razdvaja svetlost i tamu?
Preti li i meni opasnost
da zalutam na tvoju ukletu stranu?
Ako me tvoje ruke docekaju snazno
mozda ni to vise nije vazno...
Uz miris sveze kafe opet da se budim...
da se na tebe oslonim...
da ti u mislima poludim.

 

[Evony]

Jer srce samo ne moze da dise
kada bez voljenog bica ostane
ono ne moze da oseca vise.
Nadala sam se samoci,
nadala se bolu koji tamo obitava,
ali suvise sam slaba
da ispunim sebi zelju koja slama.
Plasila sam se ljubavi tvoje,
plasila se radosti svoje
i strepela od vremena
koje tragove stvara,
plasila se da necu ostati ona stara
koja te je prvi put ugledala
i prvi put krila rasirila.

 

[placenik]

Вребају старе успомене.
На полицама, иза ормара,
Сав свет мирише само на мене,
А тебе плаши и разара,
То срце жене уплашене.
Не бој се среће драга...
Затвори очи и пружи руке...
У соби љубав и ти и ја.

 

[Evony]

Pruzam ruke i trazim,
nadam se bezbednom padu
kada s neba sletim na zemlju meku
i slutim da ces me docekati...
Cega se plasim jedva mogu i reci ..
Plasim se da me uprkos recima svojim,
borbi i ostrim recima
samo da me sebi vratis,
ti ipak ne volis...
i samo me neutesno molis
nespreman da izgubis nesto
sto sam spreman odbaciti nisi...

 

[Hladna_kao_Sunce]

Znas dobro da dans
mora streme ka nebu,
guse nas slanom vodom.
Znas dobro da danas
sume tonu, padaju u zemlju.
Zaboravi ovaj
vrli novi svet,
okreni se suncu.
Izvidi u sebi
ima li jos uvek
one dobre, stare duse
sto znala je da mnome
siri treptaje i uzbudjenje,
sto znala je da mene
odvede u beskraj i ushicenje!

 

[placenik]

Чекам те.
Јер душе знам да имам,
А речима је никад,
Не могу да је предам,
Теби, док додири нам,
Не буду данас...
Не гуши вода...
Гуше нас сумње,
И страх наша је беда...
Не лечи сунце...
Већ вера,
У љубав што имамо је.

 

[Hladna_kao_Sunce]

Pustam sada
duse nase
da usnu tihi sanak,
da im oci sklopi
vetric sto hrli
nam u zagrljaj
sa dalekih planina
i zove nas
da podjemo...

 

[placenik]

... небу,
За трагом летњег Сунца.
Осветли своју таму,
У срцу које куца,
И жедно чека срећу,
За тугу нема места.
У снове полетећу,
Јер твоја душа чека,
На моју...

 

[Evony]

Ta tanka nit stvarnosti
sto nas prozima u
svakom dahu koji prodje
nasim umornim telima
samo je jedna sila
u okrutnosti sveta
koji se igra mojim i tvojim umom.
Ipak,iako zavisimo
od snova i prividjenja,
ako smo zajedno
samo nas mocna oluja
na kraju sveta,apokalipse,
sada moze drzati odvojene...

 

[Evony]

Dodirni me lagano
i dozvoli da osetim da nisam sama,
da nisi sam,da nas
mora vode negde dalje
od mojih ludih misli
o samoci kao spasu
i tugi kao jedinom iskrenom osecanju.
Dozvoli mi da shvatim
da si ti ipak neko bice
vise od mene sa snagom andjela
i samouverenosti demona,
da me vodi daleko
iz ove bedne klopke zamrsenih stvarnosti...

 

[placenik]

Пусти ме да ти обришем сузу,
Додира мога присети се,
Обриши море и обалу,
У моју душу утопи се...
Затвори очи, заборави...
Пресеци везе којима те,
Страдање твоје за тугу веже,
Ту бол што срцем храни ти се,
И нежну душу раљама стеже,
Затвори очи, препусти се...
Одбаци тугу и зажмури,
И своје усне на моје стави,
Нек свет у пару истопи се,
Ми остаћемо. Због љубави...
Јер она ипак најјача је...

ПС: Даме, јавите ако сам претерао у нечему (скрибоманија/садржај...)

 

[Hladna_kao_Sunce]

Zbog ljubavi ostacemo ovde gde jesmo,
i bicemo sigurni da nam ne skodi
ljubavni zar u recima jakim
jer ljubav pokrece svet
i srca nasa usahla,
jer ljubav je nit
koju zelimo da pratimo, svi zajedno,
teskim danima uprkos.

 

[Evony]

Mozda budemo mogli
jednoga dalekog dana
da se osvrnemo za sobom
i kazemo
da smo dali sve od sebe,
da smo se trudili
da smo zrtvovali
mnoge druge stvarnosti
da bismo omogucili ovu jednu
na krilima andjela stvorenu
i pod stopalom demona razvijenu.
Muke,padovi nisu nam strani
vec su nasi i samo nasi
da ih upoznamo
i volimo jer smo ih preboleli...

 

[Illustris]

Kad smo ih preboleli
oni su postali sastavni deo naseg raspadljivog hradvera,
ponosni na bagove izazvane unutrašnjim krvarenjem
mi pohitaćemo u susret toj raskošnoj stvarnosti za koju smo umirali
(ustvari nismo mi umirali, i nismo se mi trudili i zrtvovali
da jesmo stanje celokupnog sistema stvarnosti bi svedocilo o tome
nego sam se ja zrtvovao i zrtvovala)
I ta stvarnost biće odsjaj svetlosti duše

 

[placenik]

...која је ипак само још један,
глич система,
и вероватно изазвана,
нестабилним напајањем,
и дефектима силицијума.
Поздрав за софтвер из хардвера!
Срећна ти самокеркција,
Багова који можда су ипак,
Оригинална замис'о творца!


Одбијам други да ме воде!
Ако сам биће слободне воље,
Значи да свесно бираћу тебе,
А ако и ти гориш од жеље,
Заједно ћемо изгорети,
Ко пламен небу уздигнути,
Јер то је шта желимо...

 

[Evony]

Prepusticemo se zeljama
ja cu zeleti tebe
a ti zeli mene,
pa cemo zajedno,
programi i odeca,
stvoriti sliku
kakvu cemo
na pozadini
prikazivati drugima,
a kricemo stvarnu car
naseg mehanizma,
nasih otkucaja impulsa
i retko cemo,online,
biti povezani sa svetom

 

[Hladna_kao_Sunce]

Jer svet besni, dragi,
svet se gubi u bujici
sitnih bakterija i krtica
sto objedaju,
svakom prilikom.
Svet bezocno srlja
u nepovrat.
Zato nam je potreban
Nas Mikrokosmos.
Nas Dom.

 

[Evony]

Stvoreni smo u parovima
od samog pocetka
bilo nas je dvoje,
da ruku pruzimo
i glavu naslonimo
drugome na rame.
Neka me virus povredi,
ne plasim se
gresaka u programu
ako me jedan tvoj dodir
bez prezanja vraca u zivot
i podize moju odbranu...

 

[Evony]

Sudnji dan mogu da cekam,
ako samo jednom vidim dokaz
da prava ljubav zaista postoji,
da zivi i gori,ne da bude rana koja boli