U kuću smo se uselili 12.03.1999. godine, malo pre početka bombardovanja Srbije od strane NATO. I to je dobro jer smo imali mnogo posla oko kuće i dvorišta pa nismo stigli da se stresiramo kao većina drugih a i sirena "šizela" se nije čula kod nas. Jedino ako je baš mrtva tišina čuješ a pošto kod nas nikad nije tako tiho mi nismo čuli. Ja sam se rasplinula sa cvećem, Maca u radionici. More, ne izbiva odande, sav sretan jer napokon ima veliku radionicu.Sin je stekao nove drugare u kući pored nas. Tu su naše komšije, jako fini ljudi,zapravo su to dve porodice, ali jedna ima dečake koji su vršnjaci sa našim sinom.E, te komšije, obe porodice, će nam postati PRIJATELJI BROJ 1. Reč prijatelji nije greškom ispisana velikim slovima, ispisalo je poštovanje.
Oni su imali rota po imenu Arči. Mnogo je voleo našu Mazu, toliko da bi je smrvio od ljubavi. I normalno svi su voleli Mazuljka. I normalno Mazuljka smo svi jurili po obližnjim ulicama jer se gospodjici jako dopalo da se onome ko ulazi na kapiju proviče izmedju nogu i šmugne napolje.
Trebalo je malo vremena da se komšije i prijatelji izdresiraju da ulaze izuzetno oprezno a ne da širom otvore kapiju i pritom pokušavaju da pomaze Mazu. Od Maze u roku od dve sekinde mogu da vide samo malu belu tačku u daljini pošto ih predje tako što podje prema njima, oni misle da je došla da ih pozdravi a ona se provuče kroz njihove noge. Ali, ljudi su pametna stvorenja, vrlo podložna dresuri i psi to znaju. I normalno Maza je i dalje krala hranu. I dan danas, ovako matora voli da šmugne van dvorišta kroz nečije noge i da krade hranu. ja ne znam šta je sa tim kučetom, kada izadjemo nigde ne juri, ne beži, ali kada je u dvorištu voli da pobegne više nego leba da jede..........zapravo ne znam šta više voli........ma da jede.
Joj, koje ludo vreme. Sve bi da napravimo, namestimo kako želimo, a para nemamo jer
smo u pozamašnom dugu..........ih, godinu dana da vratimo. Ma vratismo pre roka, a i ono bombardovanje pa ništa ne možeš da radiš, nema ni struje, ne troše ti se pare, preče je sutra.......ali za cveće sam morala da izdvojim. Tu nije bilo diskusije, ali ič. I tako, nailazim ja u moj centar, idem sa pijace, natovarila se sa cvećem, pune kese, a moje komšije butikaši sede za zajedničkim plastičnim stolom u hodniku i na stolu flaša rakije. Razgovaraju, smeju se, prepričavaju od juče dogadjaje. Gledaju me belo. Sutra tako, prekosutra tako, svaki dan tako, oni samo menjaju flaše.......Jednog dana, komšija sa već crvenim nosom i zacaljenim očima mi kaže "Pa komšinice, vi svaki dan sa cvećem. Kao da nije bombardovanje"
"Pa komšija, neko uzima bensedin, neko flašu a ja cveće" stvarno me je izveo iz takta, što je izuzetno teško, ne zato što sam smirena osoba, uopšte nisam, nego sam nervčik, ali me nervira način na koji je to rekao, kao da pravim neki prekršaj, radim nešto nemoralno.......a on što ode nacvrckan kući i nije ni od kakve koristi ženi i deci za ne daj Bože, to nema veze. Mnogo gluposti mogu da istrpim, ali plitkoumnost i nerazmišljanje o drugima koji zavise od tebe me dovode do besa.
Uh, htele i Macine kolege da dodju na useljenje i pitaju šta da mu donesu, da ne daju pare za neku glupost koju nećemo koristiti, a ovaj moj bez ikakvog pardona kaže da mu naprave dve klupe i to sedišta od drveta a konstrukcija metalna. Još im objasni koje kutije da koriste, kako da spajaju, kako da zakače drvo za metal a da ne cepa butine kada se sedne, i naslon kakav, i rukohvati. I oni pristaše, kažu, kakvo ti napravimo dobro ti je........ma sve majstori, mogu oni to, a njega da zovu ako baš zapne. Krenu višednevna diskusija na poslu, crtali su, merili, računali i sva sreća ne stigoše da kupe materijal jer poče ono ludilo. Posle se to zaboravilo, imali su ljudi preča posla jer je kod njih bilo gadno i stresno. Nema veze, odradili su oni posle na kući ne dve klupe, nego ceo luna park.........naši prijatelji.
Sin sa Mazuljkom i novi komšija
Oni su imali rota po imenu Arči. Mnogo je voleo našu Mazu, toliko da bi je smrvio od ljubavi. I normalno svi su voleli Mazuljka. I normalno Mazuljka smo svi jurili po obližnjim ulicama jer se gospodjici jako dopalo da se onome ko ulazi na kapiju proviče izmedju nogu i šmugne napolje.
Trebalo je malo vremena da se komšije i prijatelji izdresiraju da ulaze izuzetno oprezno a ne da širom otvore kapiju i pritom pokušavaju da pomaze Mazu. Od Maze u roku od dve sekinde mogu da vide samo malu belu tačku u daljini pošto ih predje tako što podje prema njima, oni misle da je došla da ih pozdravi a ona se provuče kroz njihove noge. Ali, ljudi su pametna stvorenja, vrlo podložna dresuri i psi to znaju. I normalno Maza je i dalje krala hranu. I dan danas, ovako matora voli da šmugne van dvorišta kroz nečije noge i da krade hranu. ja ne znam šta je sa tim kučetom, kada izadjemo nigde ne juri, ne beži, ali kada je u dvorištu voli da pobegne više nego leba da jede..........zapravo ne znam šta više voli........ma da jede.
Joj, koje ludo vreme. Sve bi da napravimo, namestimo kako želimo, a para nemamo jer
smo u pozamašnom dugu..........ih, godinu dana da vratimo. Ma vratismo pre roka, a i ono bombardovanje pa ništa ne možeš da radiš, nema ni struje, ne troše ti se pare, preče je sutra.......ali za cveće sam morala da izdvojim. Tu nije bilo diskusije, ali ič. I tako, nailazim ja u moj centar, idem sa pijace, natovarila se sa cvećem, pune kese, a moje komšije butikaši sede za zajedničkim plastičnim stolom u hodniku i na stolu flaša rakije. Razgovaraju, smeju se, prepričavaju od juče dogadjaje. Gledaju me belo. Sutra tako, prekosutra tako, svaki dan tako, oni samo menjaju flaše.......Jednog dana, komšija sa već crvenim nosom i zacaljenim očima mi kaže "Pa komšinice, vi svaki dan sa cvećem. Kao da nije bombardovanje"
"Pa komšija, neko uzima bensedin, neko flašu a ja cveće" stvarno me je izveo iz takta, što je izuzetno teško, ne zato što sam smirena osoba, uopšte nisam, nego sam nervčik, ali me nervira način na koji je to rekao, kao da pravim neki prekršaj, radim nešto nemoralno.......a on što ode nacvrckan kući i nije ni od kakve koristi ženi i deci za ne daj Bože, to nema veze. Mnogo gluposti mogu da istrpim, ali plitkoumnost i nerazmišljanje o drugima koji zavise od tebe me dovode do besa.
Uh, htele i Macine kolege da dodju na useljenje i pitaju šta da mu donesu, da ne daju pare za neku glupost koju nećemo koristiti, a ovaj moj bez ikakvog pardona kaže da mu naprave dve klupe i to sedišta od drveta a konstrukcija metalna. Još im objasni koje kutije da koriste, kako da spajaju, kako da zakače drvo za metal a da ne cepa butine kada se sedne, i naslon kakav, i rukohvati. I oni pristaše, kažu, kakvo ti napravimo dobro ti je........ma sve majstori, mogu oni to, a njega da zovu ako baš zapne. Krenu višednevna diskusija na poslu, crtali su, merili, računali i sva sreća ne stigoše da kupe materijal jer poče ono ludilo. Posle se to zaboravilo, imali su ljudi preča posla jer je kod njih bilo gadno i stresno. Nema veze, odradili su oni posle na kući ne dve klupe, nego ceo luna park.........naši prijatelji.
Sin sa Mazuljkom i novi komšija
e vala svaka ti je na mestu