UltraBasic
Domaćin
- Poruka
- 3.924
Сартр и бели ђаво
Mira Stupica
(Фото Т. Јањић)
У лето1968. или 1969, отишли смо опет на Бохињ и посетили стару Фужину, дом Владимира Дедијера, Титовог биографа. Код њега су тада били у гостима велики филозоф Жан-Пол Сартр и госпођа Симон де Бовоар (која је са пријатељицом продужила према Грчкој). Радили су нешто око Раселовог суда. Чекајући да прође врућина, стигли смо у посету увече, прилично касно, и затекли тамо на радном столу остатке црног хлеба, крањске кобасице и словеначке „засеке” (то је њихов специјалитет: димљена сланиница са зачинима и са много белог лука). Било је и много испражњених флаша и све је, у ствари, тешко мирисало на лук и алкохол. Обојица су били под добрим гасом. Видећи како посматрам празне фла- ше, Владимир се насмеја и рече: „Пијемо вино, јер немамо воду, штедимо је, суша је!” Прозор собе у којој су радили и јели гледао је на брдо где је нађен мртав Дедијеров син. Званична верзија је била самоубиство, али Влада је упорно тврдио да му је сина убила наша полиција. Разговор је вођен углавном на француском, па нам је Влада мало помагао. Сартр се интересовао за Андрића, кога је изузетно ценио као писца који „са тако мало речи открива универзалност човековог отпора и борбе за живот против зла и смрти”.
Било је то уопште неко „ћошкасто” вече. Притисли су нас његов ауторитет и наше оскудно знање језика, а и пили су све више, па смо се нас двоје трезних осећали сасвим сувишнима. Влада се у једном тренутку наже према мени и шапну:
„Сара Бернар” и Тања Бошковић гостују у Грачаници
„Зимус сам добро ошамарио твоју колегиницу Жану Моро”.
Смркох се: „Како си могао тако огроман да удариш ту нежну и сјајну особу?”
„Не брини, вратила је и она мени”.
Филмски фестивал „Женски ликови испред и иза камере” 17. и 18. јуна…
„Вратила ти?”
„Да”.
„Твоја снага и њена снага”.
„Шта њена снага, шта њена снага? Знаш ли ти да је Сартр био сјајан боксер и да би могао нас све троје овако, вечерас, да пребије”.
Посматрајући Сартра, онако сићушног, с огромном диоптријом и оним оком које је стално бежало у страну, благо сам се и са неверицом смешила. Али је Сартр из Владиних боксерских гестова разумео о чему се говори, па ми је сасвим озбиљно климао главом. Прихватио је моју руку и дуго је гледао у мој длан, па онда у моје очи, па опет у длан. Није ми рекао шта је тамо видео, само ме изненада запита: „Знате ли Ви можда где је та црквица у којој је насликан бели ђаво?” Ваљда из неугодности што сам се цело вече осећала инфериорном због његове величине и мог лошег француског, пре но што и разумедох уопште шта ми говори, климнух главом. Бојан ме само бело погледа. „Па добро”, рече Владимир, „дођите онда сутра да заједно ручамо, а после одемо до те твоје црквице која Сартра много ин- тepecyje”.
Манојловић: Награда „Златни печат” стигла у право време
Те вечери сам хотелског портира питала зна ли за белог ђавола. „Не” , рече. Ујутро упитах собарицу, онда трафиканта пред улазом, па редом све пролазнике. Нико није знао. А подне се ближило и хватала ме је паника. Најзад упитах једног рибо- ловца који је са моста замахивао удицом. „Да”, рече, „знам, одмах ту, чим пређете мост, са десне стране је мала богомоља па чим уђете, одмах иза врата, наћи ћете својег белог худича. Али, морате знати да није био одувек бео, посивео је ревчек (сиромах) од бохињске влаге и бохињских киша”. Цмокнух Словенца а камен са мога срца бућну у реку. Спасена! Са жежећег сунца ушли смо у хлад и мрак црквице. Ђаво нас је иза врата чекао. Сартр га je ћутке дуго гледао. Бојан и ја тада изађосмо напоље да ни случајно не чујемо тог сјајног картузијанца како се мучи да открије у којој би историјској и црквеној констелацији могао настати мој бели ђаволак. А можда је човек и погодио влажни разлог његовог бледила. To никад нећу сазнати.
Када се Сартр, после неколико минута, излазећи из тамне капелице на блештаво сунце, саплео преко прага и тако ружно пао, Бојан и ја, по инстинкту, учинисмо оно најбоље: пустили смо га да не повредимо његово достојанство, да се, батргајући и тражећи одлетеле наочаре, тај мали, велики човек сам извуче из мучне ситуације. Бојан и ја смо за то време зането гледали на беле врхове моћног Триглава и гласно се дивили.
* из књиге „Шака соли”
Подели ову вест
Ljudi moji, J.J. je ovo pročitala 100%Sa velikim poštovanjem prema gospođi Miri S. Idem pravac u biblioteku, a mislila sam da ću prvo do banke. Miro, anđele!
Poslednja izmena:
