BELEG NA LEVOJ KOPITI

''...Bože, Bože, di baš ja...''

 

[orfej sa ibra]

Brat je, iznad svega na svetu, voleo konje.

Još u detinjstvu jedan čudan, gotovo neverovatan događaj, u koji je malo ko proniknuo, ukazao je da je njegova sudbina vezana za konje. Ono što se po bratovu glavu moglo završiti nesrećom okrenulo se u sreću.

— Rođen je pod konjskom zvezdom — znao je za brata da kaže ded.

Evo šta se dogodilo:

Brat je mirno jahao na ždrebetu, koje je vodio otac. Iznenada, ždrebe se preplašilo, istrglo ular iz očevih ruku i nadalo u ludi trk.

Otac smatra da se ždrebe poplašilo od zmije. Ded, koji ima godina koliko granati orah pred našom kućom, veli da tu zmije nije bilo.

Bilo kako bilo, tek je ždrebe za tren oka nestalo u visokom žitu, među jarugama, iza ograda i drveća. Po jatima vrana i jarebica, koja su se, preplašeno, u prhoru, dizala u nebo, mogao se naslutiti trk suludog ždrebeta.

Otac je prežalio mog brata. Zamišljao je najgore: svog sina nataknutog na granu ili kolac, raspolućene glave, prebijene kičme, slomljenog vrata.

Nije mogao da se načudi kad je video kako iz žita iskasava ždrebe, poslušno kao jagnje, noseći mog brata, vedrog i nasmejanog, kao ratnika koji se živo i srećno vratio s nekog dugog i krvavog vojevanja.

— Bio je sličan suncu na istoku — veli otac.

PS... Vrati bre, Slovenska, ono magare....

 

[Slovenska]

- Ti si Pričar Volšebnik, ja te poznajem - sanjivo je prošaputala Anđelija, kucajući na vrata sna...još jednom se osvrnuvši preko ramena...

 

[orfej sa ibra]

Dalji bratov život bio je vezan za konje. Većina ukućana, zaneta svakidašnjim brigama, to nije primećivala, a ako i jeste, nije uzimala za ozbiljno, kao zabrinjavajuću ili radosnu činjenicu.

Brat je rastao uz konje, bolje reći s konjima. Češagijao ih, zobio, pojio, projahivao, čistio im ležaj i prostirao slamu. U tome ništa nije bilo neobično: i ranije je te poslove obavljao neko od ukućana, doduše ne s toliko ljubavi, brige i umešnosti.

— Naučio sam konjski govor — reče mi šapatom brat. — Kad stasaš do sedla, i tebe ću naučiti — dodade.

Da nije šale s mojim bratom, pokaza se ubrzo: još mu se ni naušnice nisu bile dobro nagarile, niti je istasao konju do glave, a on pobedi u tradicionalnoj trci pored reke, u kojoj su učestvovali jahači i grla iz devet sela. Bio je neosporno prvi: drugog je, s konjem vas u goloj vodi, ostavio na dvadeset kasova iza sebe.

Jedan takmičar, ne mogavši da podnese poraz, izvuče kuburu i sasu je među oči svom vrancu. Sve je to išlo naruku mladom pobedniku da se oko njega spletu venci hvalisavih priča.

Brat dobi nagradu: ubojitu pušku, srebrom okovanu. On pobednički projaha kroz narod, s ledenim smeškom na usnama...

 

[123loncar]

 

[Slovenska]

Sjajno, OsI...

Brat dobi nagradu: ubojitu pušku, srebrom okovanu. On pobednički projaha kroz narod, s ledenim smeškom na usnama...

...ledeni smešak, nagoveštaj...nečeg kobnog, slutim...

 

[orfej sa ibra]

Sjajno, OsI...

...ledeni smešak, nagoveštaj...nečeg kobnog, slutim...

Brat je voleo samo konje...

Svake noći je izjahivao i vraćao se u zoru. Gde je i kuda jezdio, nikom nije pričao. Kako je često potkivao konja,mogli smo da naslutimo da jezdi nadaleko, po tvrdim i nepoznatim putevima.
U mom snu po celu noć se obrušavao topot belca kao tanak slap vode po oštrom kamenju.

-Nije od ovog sveta.Možda će ženidba pomoći !- kaza ded...

Tih dana izđikala je pesma koja je govorila o mladom jahaču i njegovom konju, te o devojačkom nemiru i čežnji koju izaziva topot belca u toplim mesečevim noćima.

Na sva navaljivanja ukućana da mu je vreme da se ženi, brat se nećkao.Govorio je da mu žena još ne treba, mlad je, zimi mu leđa u krevetu ne zebu.Ali, čeljad behu uporna, a naročito majka. Ona ga ganu rečima da je hranila sina da joj u stare dane nađe zamenu za teške poslove, ko će joj krave pomusti, košulju oprati, dvorište pomesti, vatru zapaliti.

Na kraju, brat pristade. Devojci koju je naprečac izabrao, nije se imalo šta zameriti: zdrava,vredna, poslušna...nije bilo lepše u svih devet sela...zvala se Miona

Na sam dan svadbe, koja je po broju i viđenosti svatova nadmašila sve ranije u svih devet sela, desi se mala nezgoda koja se srećno završi. Po povratku iz nevestine kuće, brat je, stavivši svoju izabranicu iza leđa, jahao odmah pored barjaktara. Na samom ulazu u selo, belac se njišteći prope i izbaci devojku iz sedla.Ona pade naglavačke, na svu sreću, u kamaru pleve.Svi ciknuše.

Barjaktar podiže kamdžiju na belca, ali je naglo spusti. Koliko zbog oštrog, ledenog pogleda mog brata-kao da ga je iglom u srce taknuo a ne na konja mu zamahnuo-toliko što snaši, sem što je kosu plevom načičkala, ništa nije bilo. Prangije, pucnjevi i pesma zataškaše pomisao na događaj koji se mogao završiti nesrećom....

 

[Slovenska]

Nestrpljiva, čekam nastavak. Uživam u sjajnom pripovedanju. Prelepe slike, da li si ti autor, OsI? Ovo je slikarski rukopis istog autora, rekla bih...



...

Barjaktar podiže kamdžiju na belca, ali je naglo spusti. Koliko zbog oštrog, ledenog pogleda mog brata-kao da ga je iglom u srce taknuo a ne na konja mu zamahnuo-toliko što snaši, sem što je kosu plevom načičkala, ništa nije bilo.

....

 

[orfej sa ibra]

Slike imaju isti slikarski rukopis ali ja nisam autor...

...
Brat je provodio slatke noći sa Mionom u novoj kući, u kojoj sem mene, mališana, niko nije boravio.

Ne znam šta se dešavalo između neveste i njega,ali posle izvesnog vremena brat poče da se iskrada od usnule mlade i odlazi u štalu, svom ljubimcu.Obično je tamo ostajao po čitave noći, a kada bi na nebu zaplivao mlad mesec, opet je jezdio dalekim i tvrdim putevima.

-Nije od ovog sveta.Čini mu se da pod kapom nebeskom postoji neki drugačiji i bolji vilajet od ovog , a ne zna da su svi oni isti.Upamti, kud god putovao, nikud nećeš stići, a zlo će te, kao na svakom putu, sa svih strana vrebati- govoraše ded.

Mlada žena, kojoj se iz noći u noć raspaljivala ljubavna žudnja, budila se pred zoru i pored sebe nalazila prazan, ulegnuti ležaj, već ohladneo. Ujutru je, što je najpre primetio ded, ustajala neispavana, tužna, bez pesme i veselog glasa, kako su inače, umele kao lastavice da cvrkuću i pevaju žene, kojima je noć bila puna ljubavi.

-Gospode, spasi one koji zarad varljive i prolazne lepote stradaju !- šaptaše ded.

Snajka se na muža požali svekrvi a ova dedu. Majka je, po savetu deda, otišla u planinu nekoj vračari,za travu koja daje mušku snagu. Snajka se ,po nagovoru svekrve, mazala mirobiljem,rasčešljavala kose, legala u košulji opranoj u ružinoj vodi, pribijajući se kao guja uz najlepšeg momka iz svih devet sela.

Uzalud! Ni trava, ni mirisne kose, ni tvrde gudi i meke ruke moje snajke ne promeniše mog brata.

-Noć, mesečina i konj su za pravog čoveka.Živi onako kako ti srce i damar biju. Ne daj da te živog sahrane. – reče mi brat.

Ded je voleo da kaže kako je od svih stvari na svetu, najteže živeti. Na malo i nejako ljudsko biće svaka ala kidiše. Zahvaljujući sreći i prisebnosti , on je tolike godine, u zlom i poganom vremenu, uspeo da sačuva glavu na ramenima i kožu na leđima.

A brat je voleo da kaže da je čovekov boravak na svetu tamnovanje. Samo kukavice i slabići prihvataju takav život. A njih je, za žaljenje, tma i tmušta.Retki su oni kojima pripada sva slava. Oni, izlažući se velikim opasnostima, traže svakom srcu dragi, tamni vilajet života...

 

[Slovenska]

-Nije od ovog sveta.Čini mu se da pod kapom nebeskom postoji neki drugačiji i bolji vilajet od ovog , a ne zna da su svi oni isti.Upamti, kud god putovao, nikud nećeš stići, a zlo će te, kao na svakom putu, sa svih strana vrebati- govoraše ded...
***
...A brat je voleo da kaže da je čovekov boravak na svetu tamnovanje. Samo kukavice i slabići prihvataju takav život. A njih je, za žaljenje, tma i tmušta.Retki su oni kojima pripada sva slava. Oni, izlažući se velikim opasnostima, traže svakom srcu dragi, tamni vilajet života.

...

Svakom srcu dragi, tamni vilajet života...u kajanju i nekajanju, u čekanju dragog kamena...praha makar, bisera sjajnog...život prolazi...

Zaista bez daha čitam, čekajući nastavak...Pričar Volšebnik...rekoh... ( )

 

[orfej sa ibra]

Jedne noći s užasom primetih Mionu kako izlazi kroz prozor.

Stresa glavom, nešto šapuće i u tren oka postaje rasna, krupna kobila, crne pasmine. Ona otkasa do štale,prope se na zadnje noge i zanjiska silovito, zovom ljubavi i čežnje. Malo zatim izađe brat. On obiđe kobilu, opipa je po sapima, zagleda u zube. Kao dobar poznavalac konja,po svoj prilici, nije bio mnogo oduševljen njenim obaljenim sapima, koritastim leđima i mekim kopitama.

Kobila zaskoči na njega i obgrli ga prednjim nogama, silovito frkteći i njišteći.Brat se ote iz njenog zagrljaja, vabnu rundova i napujda ga na ždrebicu. Rundov se zalete i ujede kobilu. Ova odgalopira u polje, neprestano se ritajući povređenom nogom.

Borio sam se sa snom da vidim kada će se kobila vratiti iz polja. Pred zoru sam zaspao ,s glavom na prozorskom ramu. Probudio sam se u krevetu.Snajka je otvarala prozore, sklanjajući zavese pred prvim zracima sunca.Opazih na snajkinoj desnoj nozi pasje ujede. Ona primeti da gledam u tom pravcu i brže-bolje prekri čarapom tragove psećih zuba.

Brat bi sigurno ubio ludu kobilu, koja je svake noći vrištala ispred štale i zaskakivala na njega, kao na pastuva. Ili bi joj nekako drugačije doskočio, da nije jednom prilikom iz štale iskočio belac i opasao je na njegove oči, mameći je u polja, gde su među borovima i u visokoj travi vodili ljubav. Brat to svom ljubimcu nije mogao da odbije, čak mu je bilo milo.

Izjutra snajka poče da peva, kao sve žene kojima je noć bila puna ljubavi. Njen glas je povremeno prelazio u njiskanje razigrane ždrebice....

 

[orfej sa ibra]

Ukućani opet nisu mogli da se načude bratu kad ovaj sagradi mermernu grobnicu za svog belca.

Brat im reče da konji žive manje od ljudi, a on želi da se na vreme pobrine za svog ljubimca, kome i priliči carska grobnica. Moglo se u svih devet sela naći da seljaci dižu spomenike konjima. Oni su to radili ,ali vrlo retko, i to onima koji su ih u ratovima izneli ispod oštre sablje i ubojita zrna. A moj brat niti je bio u ratu niti ga je belac spasao smrti.

Snajki stomak oteče.Sve ukućane obuze radost.Počeše snajku da paze, da je drže kao kap vode na dlanu.Iako su im poslovi slabo išli, radovali su se budućem članu naše porodice. I mislili su- ako brata žena nije smirila, dete će.

U devetom mesecu snajku, dok se vraćala iz štale s kantom mleka, konj ritnu u stomak.

Ostade beleg na levoj kopiti.

Miona, na smrt bolesna, leže u krevet.

Pre nego što izdahnu,dok je napolju u isto vreme padala kiša i sunce grejalo, snajka rodi nakazu od koje se svi izbezumismo.

Dete je imalo konjsku glavu na čijem je čelu bila crna pega, ista onakva, kakvu je i belac imao.

Ded dozva brata i reče:

-Ubi belca, da mu ja ne sudim!

Ded nakazu odmah udavi.

Brat uze darovanu pušku, napuni je i krenu ka livadi, gde je pasao konj.

Izađe i ded i postavi se koso prema unuku i belcu.

Brat podiže pušku. Ruke mu nisu mirovale. Cev je gledala čas u deda , čas u konja.

Vetar stade, drveće se umiri,potok zaneme, ptice se ukočiše u vazduhu.

Konj prestade da pase i visoko diđe glavu, snažniji i lepši nego ikad, pogledavši najpre u deda pa u brata.

Iznenadni pucanj podiže s topole jato vrana.

U travu se lagano sruči brat.Iz njegovog grla,ogaravljenog barutom, šikljaše u mlazevima krv.

Bratova košulja se osu crvenim ružama.

Konj u galopu odbeže u planinu...

 

[Slovenska]

Čudesna Miona...još čudesnija priča...

Hvala ti....zaista imaš divnu moć pripovedanja...čekam nastavak...sa velikim nestrpljenjem...

 

[Slovenska]

Uhh...moj prethodni komentar se odnosio na odlomak pre ovog poslednjeg. Treba mi vremena da se priberem od sliline ovog poslednjeg, veruj mi...

 

[Slovenska]

Moćno! Nemam drugu reč.

Toliko jasne, tako uzbuđujuće slike se nižu jedna za drugom...priča, legenda, taj neverovatan mitološko - bajkovit svet u koji nas, tvojim pričanjem odvodiš, ne može čoveka da ostavi ravnodušnim. Mene nije. Naprotiv.

***

Negde daleko od sela, u šipražju, čudne senke i zastrašujući zvuci, parali su nebo, sa koga se, duginim bojama oslikana, slila suza, kvaseći grivu uzdrhtalog pastuva...bol zemlje i neba u jednoj jedinoj kapi...

 

[orfej sa ibra]

.

***

Negde daleko od sela, u šipražju, čudne senke i zastrašujući zvuci, parali su nebo, sa koga se, duginim bojama oslikana, slila suza, kvaseći grivu uzdrhtalog pastuva...bol zemlje i neba u jednoj jedinoj kapi...

Vreme kao reka Ibar prolaziše.

Od bratove smrti ništa naročito se ne dešava.

Ded nas jednako zasipa dosadnim pričama, kao u jesen naš stari orah lišćem.

Odbeglog belca viđamo po šumi, ali nema tog jahača koji bi ga zaulario, osedlao i projahao. U svetlim noćima dođe na bregove iznad sela i razviorene grive, razigra se na mesečini. Ponekad otkasa do mermerne grobnice u kojoj, umesto njega, počiva brat.

Kada mu čujem topot, san mi se razbije. Ustanem i odšetam do bunara. Zaprepastim se kada ugledam svoje lice u mirnoj vodi. Na čelu mi se ocrtava crna pega, iz noći u noć sve vidljivija.

U prsima osetim jak i iznenadan bol - kao da neko oštrim nožem deli moje srce.

"Dokon um je đavolje igralište" - narodna izreka

 

[Slovenska]

Kada mu čujem topot, san mi se razbije. Ustanem i odšetam do bunara. Zaprepastim se kada ugledam svoje lice u mirnoj vodi. Na čelu mi se ocrtava crna pega, iz noći u noć sve vidljivija.

U prsima osetim jak i iznenadan bol - kao da neko oštrim nožem deli moje srce.

​

Majstorski!!!

Sve, sve...ali...zanemeh. Ne znam da li je ovo još jedan od odlomaka, da li je kraj ( ne bih volela da je )...ali da je sjajno, jeste!

Svaka čast, OsI .

PS: Poštujem narodne izreke, umotvorine...ali za ovakva pričanja treba imati dara, mašte, ma...dokonost nema veze sa ovom čarolijom. Hvala ti...