Bela Hamvaš

5. Letnja noć na palubi broda, ako čovek leži nauznak na ćebetu, on posmatra ozvezdano nebo. Gore pet planeta: na istoku Mesec, na vrhu Saturn, Mars, Jupiter, na zapadu Venera. Ljudi odavno poznaju prirodu planeta. Znaju da je Mars simbol razdora i sirove sile, Jupiter dobronamerne moći, Venera emocija koje povezuju suprotnosti. Nauka se smeška ovim simbolima, ali zalud. Nauka prolazi, simboli ostaju. Zašto? jer su istiniti. Ali noćas nije to u pitanju. Brod plovi tamnim morem. Paluba je prazna. Obala se već izgubila. Kako li Zemlja izgleda odonud? Ova naša Zemlja gde živimo, kakav li je naš simbol tamo, i kako je naše ime na Marsu, na Veneri i na Jupiteru? Spolja je boja Zemlje sigurno crvena. Ne kao Saturna, boja koja bode oči. Nije kao Venera, zlatna i ružičasta i blago sjajna. Nije kao Mars, zadimljen, kao svetlost plamene baklje. Zemlja je boje rubina, kao sveže prolivena krv, gorka i mučenička crvena, crvena od bičevanja, joga crvena, dionizijski crvena. Buda je učio da je sve patnja. Indijanci se međusobno šibaju do zamrlosti. Derviši noževima seku svoju glavu. Milarepa je u ledenoj kamenoj pećini živeo četrdeset godina na koprivama. Kanibali peku i jedu jedni druge. Dionisa su titani raščerečili tako da mu je Zevs skupljao udove. I nema na zemlji čoveka, naroda, plemena, religije koji ne bi znali da je bivstvo patnja, da nas mrcvare nepoznate sile, da se mi međusobno čerečimo, uz mržnju, ratove, zavist, curi krv iz tela Indijanaca, iz Dionisovih udova. Svako zna za stub mučenja, za jogu i za Dionisove misterije, bilo da je Australijanac, Papuanac, Crnac, Eskim, Grk, Indijanac, Japanac, Patagonac. Samo jedan Bog živi ovde na Zemlji, Bog Zemlje – Bog koji krvari – Bog Patnik – der leidende Gott – Dionysos der Gekreuzigte – O, Niče, Niče, pa ti si sve znao? Mi nećemo doneti drugim planetama dobronamernu moć, kao nama Jupiter, razdor, kao Mars, sjedinjavanje, kao Venera. Mi njima dajemo: Boga Patnika. To je naš simbol. Tako nas zovu onamo i naše ime možda samo posvećeni smeju da izuste, i misterije govore o zagonetnom životu kojim mi ovde živimo. Čed? Joga? Dionis? Pasija? Bog Paćenik? Zemni život, ako je potpun i istinski, nije srećan, nije zadovoljan, nije građanski. I ako neko želi sreću, zadovoljstvo, građansku udobnost, upravo gubi celovitost bivstva. Naš istinski život je patnja. To je naša plemenitost. Naše herojstvo. To je naše kosmičko dostojanstvo. Raspeti Bog je rang zemlje u svemiru. Tako nas i po tome poznaju srodne zvede. Čini nas ljudima to što nas, kako kaže Heraklit, čuvaju bičem – pan herpeton plégé nemetai. Božanskim nas čini ako svesno prihvatamo krst.

6. Videći znojnu ili ranjenu životinju čovek već odavno pati kada ona još ništa o tome ne zna. Zastaje mu dah, lice se iskrivljuje. Životinja pita: šta je? šta se zbiva? šta boli? Čovek kaže: tvoj znoj, tvoja rana boli – pa zar ti ništa ne znaš o tome? A životinja će: ne znam. Čovek je biće najosetljivije na patnju, kako kaže Niče. On traži višestruku i što bogatiju patnju. A i Niče smatra da je zadatak: samom sebi i drugima stvoriti nove patnje, kako bih učinio sebe dostojnim najvišeg života. Čovek se meri po tome ko šta i koliko može da uzme na sebe. Niče je učinio nedvosmislenim za modernog čoveka da je suština bivstva patnja. I ljudska je plemenitost: primiti na sebe ljudsku sudbinu onakva kakva jeste. Amor fati. Nice je prvi evropski hrišćanin. Danas već znamo da “među ljudima prispelim u zrele godine nikoga ne možemo uzeti ozbiljno ko ne zna i ne uviđa: život je patnja”. – “Naša sudbina je tako užasna da se neuporedivo veći deo čovekove tvoračke snage troši da bi on sakrio ovu sudbinu i da bi je izbegao.” Ali obmane, manevri, trikovi, beskrajna samozavaravanja i samoobmane ništa ne vrede. Patnja je time samo veća. Čovek treba da se osvesti, da bude savršeno budan, i da tako preuzme svoju sudbinu. Najviši i najljudskiji simbol i bog budne i svesne patnje, amor fati jeste: Bog Patnik – Raspeti. Patnja nije besmislena. Nijedan trenutak patnje nije zbog nje same. I preuzimanje patnje ne zbiva se zato što čovek pati s uživanjem. Jer ako još “voli da pati” – zapravo ne pati. Još hoće sreću. Još je titan. I u tom slučaju preuzimanje patnje je magija, kojom samo želi da ukreše sreću. A magija je nedopuštena i nelegalna aktivnost: bundžijsko naprezanje titana. Svaka magija je zabranjena – izuzev jedne. Kajzerling kaže: patnju sudbine ne preuzimam na sebe zato da bih vežbao podnošenje i strpljivost. To bi bilo samo negativno, sam moralitet, sve u svemu samo vrlina. Patnju treba da preuzmem zato što me ona podstiče na uzvišenije. To uzvišenije je potpuno bivstvo. Celovito Bivstvo i njegova Istina. Jer “samo ono što boli obuzima čoveka, celinu čovekovu i potpunog čoveka”. Samo onaj ko njemu namenjeni deo sudbine bez ostatka i do kraja propati, kao Milarepa, može stupiti u božansko bivstvo. Kajzerling je onaj mislilac koji uvek podstiče, ali stvari ne kazuje do kraja. Primećuje da patnja nije besmislena, ali i da je to jedino čovekovo stanje koje obuhvata celokupnog čoveka. Ali da on time proživljava ukupnost bivstva, lažan je zaključak. Na dobrovoljno preuzetom krstu u čoveku se rađa: Poslednja Duša. Patnja ume da bude najbrži at, kaže Majstor Ekhart: ona ume da bude božiji ždrebac koji čoveka brzo vodi cilju. Na božijem ždrepcu patnje čovek najbrže stiže iz titanskog bića Prve Duše preko okeanske tame do svetlosti Poslednje Duše. Svesno prihvatanje patnje, preuzimanje krsta na sebe, istrajno i nepokolebljivo strpljenje sudbine bili bi nedopustiva magija ako bih time postigao samo potpunost bivstva. Ali stižem u Poslednju Dušu. Svaka magija je zabranjena, jer svaka nelegalno čara. “O, kad bih mogao da odbacim magiju, kad bih mogao da zaboravim sve čarobne reči, o, Svete! – postao bih čovek, i onda bi još vredelo živeti.” Samo je jedna magija dopuštena; ne snage, ne zavođenja, ne znanja, jedino magija ljubavi. Jer čovek čak i beskrajnu patnju sudbine uzalud preuzima na sebe, i zalud prihvata krst ako to čini uz pomoc snage, znanja i nedopuštene magije. Jedino se sme voleti. Jer je ljubav Poslednja Duša. Poslednja Duša je krajnja i najposlednja od svih duša. To je vrhunac i kraj sveta. To je tesko dostižni planinski vrhunac. To je kraljevski presto: tu stoluje Tihi Kralj Ljubavi. Čak se i patiti sme samo u njegovo ime. On opravdava čak i amor fati – njegov duh mi dopušta da uzmem na se krst i da ga nosim. Bez njegove saglasnosti čak i bol, tuga, žalost, saučesce, strpljenje predstavljaju magiju, nelegalno, nedopušteno, zabranjeno se želi, jer se želi za Ja. Sve je to dole, duboko, duboko ispod Poslednje Duše, jer je središte svake duše Ja, jedino nije poslednje: Duha Ljubavi. Poslednja Duša više ne zna šta je Ja, ne zna u tolikoj meri kao što Prva Duša ne poznaje moral, govor, zajednicu, ni lepotu. Ona živi još sasvim dole, u dubinama okeana, u neznanju, s titanskom snagom se bori za jedno jedino što joj treba: za sreću. Poslednja Duša je napustila svaku materiju, svako znanje, volju, nagon, želju – ona živi prevazišavši prirodu, zajednicu, čoveka, znanje, samo u blistavilu ljubavi. Smem da preuzmem na se patnju i smem da je nosim svesno, trpeljivo, ako mi Ljubav dopusti, i onda će božiji ždrebac otkasati sa mnom u carstvo Poslednje Duše. Peru i Tibet, dve visoravni: granica. Obe su srodne po tome što bez bilo kakvog posrednika, bez bilo kakvog prelaza suprotstavljaju dve najveće suprotnosti ljudske sudbine: Prvu i Poslednju Dušu. To su divlja krajnost i napetost: titan i Raspeti – suočeni jedan s drugim: to su Peru i Tibet.
 
DIKTATORI SPROVODE DEMONSKU MAGIJU NAD NARODIMA

Socijalistički agitatori su uveravali da su sva prethodna klerikalna i feudalna i građanska društva falsifikovala životne namirnice, odeću i ostale industrijske proizvode, vladavina je počivala većinom na lažima parlamenta, ljudska veličina je bila prevara. Stvar nije mogla stajati baš sasvim tako, jer znamo da nije bilo tako. Kao posledica manje-više slobodne konkurencije u ranijim društvima jedva se i proizvodila loša tkanina, veštačko vino, falsifikovane životne namirnice, industrijski i zanatlijski škart, jer ih je bilo teško prodati. Špekulanti su možda i hteli da tako urade, ali ih je konkurencija prisiljavala da se pridržavaju propisa o korektnoj proizvodnji. A ni ono što se zbivalo u parlamentu nije bilo bezuslovno bezočna laž, što ne znači da za to nije bilo sklonosti, već zbog toga što je uvek postojala opozicija koja je, mada iz osvete, raskrinkavala vlast. Merilo ljudske veličine, ako i ne sasvim, bio je sensus communis i zbog toga potpuno prazno i izmišljeno slavno ime nije moglo biti dugovečno. Socijalisti su, pak, verovali agitatorima i otuda su bili u zabludi što se minulih vremena tiče. Međutim, to još i ne bi bila krupna nevolja. Ali, socijalizam nije doneo preokret kao što je obećavao i kao što su svi od njega očekivali. On nije ukinuo falsifikovanje, laž i prevare, nego se unapred osećao oslobođen – budući da su i ostali tako radili – krivičnih dela, pa je falsifikovao prehrambene proizvode i pića, pravio škart tkanine i cipele i bofl robu. To je činio isključivo uporedo s tim što se u parlamentu nije čulo ništa drugo do laž, i zajedno s tim što je slava postala privilegija miljenika vlade (uglavnom onih koji se ne ističu ni u kakvom pogledu, jadne i beznačajne boliničarke i stolarski pomoćnici i mehaničarski šegrti, samo zato jer su bili beznačajni), po kojima su nazivane ulice i škole, kojima su podizani spomenici i koji su isticani za uzore. Gubljenje istinske veličine, odnosno istinske vrednosti moglo bi se formulisati i tako da je iz društva nestalo zlato.

Socijalističko društvo nije ukinulo klerikalnu, feudalnu i građansku korupciju, nego u ubeđenju da se društvom ne može drugačije upravljati do korupcijom, korupciju je načinilo opštevladajućom.

Povrh toga je ukinuta i bilo kakva zakržljala građanska sloboda govora, jer sve što je socijalizam činio, moralo se zvanično smatrati ispravnim. Moralo se konačno odustati od zakonite zaštite koja je politički ranije postojala. Neugodan čovek se, u interesu zajednice, mirno mogao ukloniti (deportovanje, radni logor, internacija, zatvor, pokretanje optužbe). Time su laž, nasilje I eksploatacija, koji su se nalazili u ranijim društvima, ali nisu bili isključivi, i protiv kojih su huškali socijalistički agitatori, postali apsolutno vladajući sistem socijalističkog društva. Budući da nije uspelo ostvarivanje istine, preostalo je samo jedno: osveta istini. Ako ne uspe promena ovog stava, teorije krize će biti u pravu, i čovečanstvo je izgubljeno.

Posle pobede fašizma, 1945. godine socijalisti su obukli uniformu fašista, i to što su bili odlučniji socijalisti, vernije su kopirali reči i ton i pokrete fašističkih oficira i terorista, uvereni da to bezuslovno ide zajedno s preuzimanjem vlasti; time su dali za pravo etnolozima koji kažu da prema lovcima na glave odeća i oružje i odsečena glava pobeđenog neprijatelja prenosi snagu protivnika na pobednika, i moć se tako preliva magičnim putem. Socijalizam je preuzeo od fašizma ceo sistem organizacije vlasti, čak i magične pojedinosti prakse, nosanje slika vođa, marševa, pozdravljanje podignutom rukom, zastave, denunciranje, značke, velike nagrade i namrgođena lica. To jest, posle građanskog društva socijalizam nije doneo ništa bitno novo, nije izmenio građansku korupciju, čak ju je i pooštrio time što ju je preobrazio u jedino vladajuću.

Svaka okolnost koja je u normalnosti smislena postaje magijska u dekadentnim društvima. Magija je zatamnjenje smisla kao glavnog principa; magija počiva na tome da se na stvari i sudbinu i na događaje može uticati određenim stavom i jezičkim formulama. Čovekov govor i njegovo delovanje u određenoj su vezi sa silama koje upravljaju čovekom, i na njih je moguće uticati određenim rečima I delima. Čovek može da se odrekne znanja o ovim vezama, ali bez ovih veza nije u stanju ni da mrdne.

Kad neko ne vidi ispravno razmeru ljudskog i nadljudskog, prinuđen je da vidi pogrešno, ali mora da vidi. To pogrešno viđenje se naziva sujeverje. Ako se čovek ne vezuje za smislene i jasne sile, vezivaće se za broj dugmadi i za crne mačke. Primitivni (zakržljali) narodi žive u magijskoj praksi, i što su dalje od normalno humano organizovanog društva, sve veći značaj pripisuju magijskim aktima i formulama, barjacima, amblemima, parolama. Čovek koji živi u magijskoj praksi uveren je da će imati sreće ako prvo obuje levu cipelu, ako sretne odžačara, ili uveče vidi pauka, može mirne duše da kupi loz, ali ako pauka vidi ujutru, čeka ga velika briga. Takva praksa postoji, ali u normalnim okolnostima ona ne postaje bezuslovna. Magijska praksa u modernim društvima gotovo je opštevladajuća. Sujeverje, ako čovek transcendira u pogrešnom pravcu. Nema legalnih principa, postoje parole koje su čarobne formule. Kida se veza sa realnošću, i čovek živi u obmani. Moderno društvo je već odavno izgubilo smer, ali još raspolaže znanjem o ispravnom putu. Socijalizam je izbrisao znanje o transcendenciji u ispravnom smeru, umesto smislene prakse uveo je u život magijsku, time je društvo vratio nazad u zakržljalost, i otvorio put prema primitivizaciji. Primitivni narodi ne žive u jasnoj prostoti početka, nego u slomljenosti posle života u visokoj duhovnosti. Nije pouzdano da je moguće zaustaviti čovečanstvo na ovom putu, jer ne gubi se samo sam red, nego nestaju svest i znanje o redu, i primitivizacija se obično smatra razvojem.

Oblačenje neprijateljske odeće je na prvom koraku komedija koja je dok izgleda zabavno – smešna. Posledice komedije su smešne. Krajem Prvog svetskog rata otprilike, u prvoj fazi potresa gotovo na celoj zemlji jatimice su nastupali ljudi koji se nisu poduhvatili realizacije pojedinih istorijskih zadataka, nego su sebe predstavljali kao prototip naroda i rase i klase i nacije, i s tim obrazloženjem nisu zahtevali ispunjenje istorijske uloge, nego su tražili viši rang. Takva ličnost u Mađarskoj je Deže Sabo, čija se komedija mogla pratiti iz neposredne blizine. Tačno tako su se ponašali svi ljudi različitih diktatorskih sklonosti koji su drugde nastupali. Pojavljujući se kao prototipovi klase ili rase ili nacije, oni nisu želeli materijalu korist, ni slavu, pa čak ni političku moć, to jest nisu želeli društvene privilegije. Ovim ljudima je socijalna privilegija bila malo, i premalo.

Time što je ova ličnost sebe proizvela u kolektivni fenomen, zahtevala je bezuslovnu pokornost, bezuslovni autoritet i strahopoštovanje, i da se njenoj volji svi podrede smesta i bez pogovora. Čovek je sebe imenovao sakralnim subjektom. Sve što je rekao i činio unapred je i bezuslovno bilo svetinja. Deže Sabo je tada preuzeo ulogu nacionalnog šamana, a i od tada je bivalo takvih ličnosti, u svakom slučaju s tišim glasom, ali s još prepotentnijim zahtevima. Primitivnoj zajednici nisu potrebne umne vođe, nego čarobnjaci. Kao što je više njih utvrdilo, zato što zajednicom ne vladaju svetle, nego mračne sile. Čarobnjak sebe ne meri niti odmerava individualnim, nego kolektivnim kategorijama, I nikada se ne sme smatrati normalnim čovekom, nego kolektivnim arhetipom koji razmišlja i dela u ime celog naroda, akumulira snagu i sposobnost naroda, i simbolično označava narod u jednoj jedinoj ličnosti.

Svaki diktator je neko ko poseduje višu moć, nije čovek, nego reprezent kolektiva. Iz gledališta to može biti ubedljivo, iz blizine je prilično komično. Već i zbog toga što je ovakav kolektivni arhetip koji se javlja u individualnom vidu nadmena fantazmagorična himera. U humanim društvima je veoma redak ovakav način razmišljanja u arhetipovima, a karakterističan je za primitivne zajednice.

Uz to ide i magijska praksa. U krajnjoj liniji šamanizam, onaj šamanizam s kojim se u poslednje vreme, ne sasvim bez osnove i razloga, mnogi bave. Ko politički posmatra, potpuno pogrešno shvata diktatore i njihovu istorijsku ulogu. Politička moć je samo jedna i sužena oblast za delatnost ovakvih pseudosakralnih subjekata. Diktator ima bezuslovnu vlast nad svim nivoima privatnog i javnog života, on usmerava naučna istraživanja, određuje stil umetnosti, običaje, mišljenje, veru, zakone, i to sam on, jedino svojom enuncijacijom, i nepogrešivo. U svemu što kaže i čini postoji nešto od tajanstvenog podrhtavanja uzvišenog bića (mysterium tremendum), njegovo biće je ovde među nama strašno nerazumljivo i predstavlja čudo. To je naličje sakralnog koje prozire društvo normalne ljudskosti, I koje ismejava, ali od koje je potpuno nezaštićeno jedno primitivno društvo, budući da živi u magijskoj atmosferi. Hitler je sam stvorio magijsku atmosferu koju je najpre učvrstio kao podlu mitologiju, a zatim je nastupio kao heroj mita. Od tada se ova praksa raširila po celom svetu, i sem nekoliko naroda koji još žive u baštini evropske civilizacije, sve države sveta žive pod vlašću šamanskih arhetipova, čak i onda ako su ovi šamani skriveni duhom već izumrlih arhetipova, ili ako ulogu arhetipa ne vrši ličnost, nego neki komplot. Zbog toga ne zadovoljava formulacija da su ovi diktatori sve sami avanturisti i politički zločinci. Ovakvi ljudi sprovode demonsku magiju nad narodima koji nisu obuhvaćeni humanim načinom života, koji su u razvoju krenuli unazad, i zato se ne mogu braniti od ovakvih arhetipova.

Bela Hamvaš
 
U svakom vinu živi mali anđeo koji ne umire kada ga čovjek ispije, već se pridružuje neizmjernom mnoštvu malih vila i anđela. Ovaj dolazeći mali genij biva dočekan pjesmom i obasipan cvijećem od onih koji su već otprije unutra. A mala vila postaje očarana i od užitka gotovo izgara. Tada u čovjeku počinje bujati taj plam i postupno ga obuzima. Protiv toga borba je uzaludna. I stoga ja kažem: jedna čaša vina ateistički je salto mortale.

- Bela Hamvaš, Filozofija vina
 
NE PRETERIVANJE, NE ULOGA, NE LAŽ, NE SITNIČARSTVO, NE SAMOOBMANA

Prosvetljenim se naziva onaj ko probije granice ljudskog života i učestvuje u svetlosti koja je višeg porekla od života. Svako ima “teoriju”, teoriju samo malen broj, ali dok je ona sasvim teorija, zatvorena je u sebe, lebdi odvojena od života, većinom iznad života. Da bi teorija bila ostvarena, što znači da se ostvari zamišljeni životni poredak, treba načiniti odlučan korak.

Odrednica je: realizacija. Korak se u arhaičkom dobu nazivao posvećivanjem. Posledica posvećivanja jeste što čovek raspolaže moći nad takvom silom koja teoriju može da prebaci u životnu praksu.

Znamo za trenutak prosvetljenja Bude i Ničea. Buda sam priča kako se posle asketskih vežbi u svetom gaju probudio u nirvani. Niče više puta govori o svom prosvetljenju koje se zbilo na Sils-Maria, na visini od osam hiljada stopa iznad svega ljudskog.

Budimo načisto da ovde i ovaj put nije reč o književnom delu, ni o proročkoj viziji, niti o umetničkoj ili drugoj produkciji. Ono što se ovde zbiva jeste zasnivanje životnog poretka. U oba slučaja. Nije religija, nije nauka, nije umetnost. Životni poredak je i temeljniji od svih, jer sadrži sve.

Slučajno se može naći istina, ali niko ne može biti slučajno istinit. Ovaj put je upravo to ono o čemu je reč. Biti istinit u značenju istine. Ništa drugo nije važno.

S Budinim prosvetljenjem započinje novo poglavlje baštine, hinajana i mahajana, kineski i japanski zen, tibetanska askeza, nešto o čemu Šakjamuni nije ni mislio, i nije ni smeo da misli, i nije ni mogao da misli, pa ipak je izviralo iz jednog jedinog svetlog trenutka, kao da je neko milijardama ljudi za hiljade godina stvorio novu bazu zemlje, i novo sunce kako bi je svojom svetlošću osvetljavalo i zagrevalo.

Iz Ničeovog prosvetljenja ništa nije usledilo. Kada teorija prodre u životnu praksu, u baštini je to kao oslobođenje. Opšta i zajednička stvar čovečanstva. Svaka reč i korak Budin važeći su i obavezujući za sve ostale. U Evropi nema učenika, jedino postoje epigoni. Čovečanstvo nije u znaku univerzalnog oslobođenja (iskupljenja), nego u znaku takmičenja u kojem svako želi da bude prvi.

Jednokratni postupci koji su za sve druge nevažeći. Kao da i nema egzistencije, samo situacija.

Individualni uspeh. Ko sam ne dohvati svetlost, taj je izgubio svetlost. Jedan čovek ne učestvuje u delu drugoga, samo uživa u njemu, i imitira ga (eventualno krade). Jedan čovek se ne koristi rezultatima drugoga, ponajviše ih eksploatiše. Nema predaka ni potomaka. Nestala je prisnost zajedničkog rada, jer je individualan napor načinjen zbog oslobođenja. Svako započinje na samovoljnom mestu, pa ako i okonča, nema posledica. Ako prosvetljenje važi i za drugoga, nikada nije bez rezerve. Jednog čoveka ne može da sledi drugi čovek. Zašto?

Ne treba da se bezuslovno držimo imena Bude i Ničea. Dve ličnosti mogu biti Ramakrišna i Paskal. Mogu biti Jadžnjavalkja i Kuzanus. Ono što kaže Buda ili Ramakrišna ili Jadžnjavalkja, to ne samo da je rečeno svakome, nego time što je rečeno svako je istinski pozvan, i pozvan je da se oglasi.

Ne mogu to da izbegnem. Nema sporednog gledišta, a pogotovo ništa ne ostaje skriveno. Prosvetljenje jeste kada neko samog sebe potpuno prosvetli i tu prosvetljenost bez ostatka saopšti drugome i želi je i kod drugoga.

Ne očekuje istinu, nego istinski život.

Ne da kaže istinu, nego da bude istina.

U generalnoj konfesiji baštine čisto biće (svetac) samo sobom otvara celinu bivstva za svakog čoveka. Od onoga od čega je Buda stvorio svetlost za stotine miliona, od toga je Niče poludeo. Paskal, Kuzanus mogu biti uzvišeni i potresni u Evropi, Jovan Krstitelj, Avgustin, Tereza mogu biti ljudski I duboki, uvek postoji neka nepodudarnost između onoga što se kaže i onog čoveka koji govori. Ne preterivanje, ne uloga, ne laž, ne sitničarstvo, ne samoobmana, ne senka ili kal ili neukus ili ljubomora, ne nisko prilagođavanje dobu ili istorijskoj situaciji. Ovaj čovek nema nešto što Buda ima.

Znam, ako Buda nešto kaže, zaista je tamo gde jeste, i vidim. Kuzanus, Paskal, Niče, Jovan Krstitelj, Tereza, Kjerkegor, Avgustin? Autentičnost koje nema u Evropi upoređenoj s baštinom. Ovaj nedostatak autentičnog životnog poretka mišljenje i religiju i nauku Evrope čini fantazmom koji nema istinitosti, i iza kojega većinom žive malecni crvi, tašta i gramziva bića, mušičava i otrovana, bića koja se ničega toliko ne plaše koliko radikalnih konsekvenci sopstvenih misli.

Bela Hamvaš
 
"Ako se nešto polomi u živom biću, nikada nije slomljeno ono na šta je lom bio usmeren, nego uvek nešto dublje od toga, temeljnije. Slomi se ono što drži ono što se želelo slomiti. Ako hoću nekome da slomim njegov ponos, neću polomiti njegov ponos, nego ono što ga drži: možda samopoštovanje. Ako nekom slomim telo, neće biti uništeno telo nego ono što je u temelju tela, život. Ako probodem životinju nisam probao nju, nego njeno srce, malenu životinju koja je u njoj, ali koja održava život; ali nisam joj ubio srce, nego životinju krv; ali nisam ni životinju krv, nego sam život. Zbog toga je tako užasno popravljanje čoveka i istrebljivanje grešaka; zato je nasilje grozno. Želi se uništiti ono što je loše, ali se ne ubija ono na šta se cilja, nego ono što je dublje, ono što drži i ono što je loše - dobro. Zbog toga ne može i ne sme drugi da vrši popravke, da se upetljava, da čisti greške i grehove, jedino to može sam čovek. Samo ja znam sebe da promenim da me ne snađe gubitak koji je mnogo veći nego postignuto dobro putem promene. To je valjda suština onog što se naziva slobodom."

Bela Hamvaš
 
Svaki veliki francuski pisac je zapravo takozvani – moralista. Moralista je onaj koji se podsmeva glupom i niskom čoveku i hvali čistu lepotu života. Sve to čini takvim jezikom i postupkom da sumnje ne može biti. Metod: psihološko znanje koje doseže do kosti. Tajna moralista je ljubav prema čoveku. Samo onaj koji nekog voli, njega i poznaje. Zbog toga i Molijer toliko poznaje čoveka, zajedno s Fransom, La Brijerom i drugim velikim moralistima: ruga se, bocka, podsmeva se, ali iznad svega voli.

Bela Hamvaš
 
Duša je svet najdublje patnje i najuzvišenije radosti.

Postoje ljudi koji se nikada nisu nigde mrdnuli iz svoga grada, ali odneli su veće pobede od Oktavijana.

Život u kojem na izgled nema događaja često je mnogo zanimljiviji od života stotine pustolova i skitnica.

Tajna usamljenih sudbina katkada je veća nego Cezarova.

Čovek i ne može zadržati drugo do sebe sama, dok na kraju ne izgubi i sebe, možda. Ko zna?

Zašto je manji greh ako kralj skrije zlato od sveta nego ako to učini običan lopov?

Tradicija je izvor, začetak i početak svakog duha – drevno učenje o postojanju, o poretku, o čoveku, o društvu, o istoriji, o religiji i o životu.

Duh svemu prethodi i stoji iznad svega.

Ljudi koji su stvoreni za akciju, nisu stvoreni za znanja.

Posmatranje nije protivnost delovanju, nego njegova nužna prethodnica i dopuna.

Bela Hamvaš
 
Grad ne tvori prinuda, nego neposredni društveni nagon. Može se zamisliti da se ljudi okupljaju na jednom utvrđenom mestu bilo zbog uzajamnog ispomaganja, bilo što im ono pruža zaštitu, ali to još nije grad. Nema grada bez određenog stepena zajedničke strasti. Kao što je u Evropi oblikovan pravi grad samo u zapadnom krugu. Ova zajednička strast znači da je čovek istupio iz kruga elementarne prirode. Gradom ne upravlja priroda, nego civilizacija.

Bela Hamvaš
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top