Dva muškarca sede u staroj biblioteci punoj senki.
Bekim drži zatvorenu knjigu na grudima...
Hopkins gleda u ogledalo koje ne pokazuje lice...
Bekim:
Znaš, ja sam ćutao dok su me gledali kao junaka.
Ali u meni je bio dečak koji se boji da ga zaborave.
Hopkins:
Ja sam govorio dok sam se raspadao.
Ali niko nije pitao da li sam istinit - samo da li sam ubedljiv.
Bekim:
U Jugoslaviji, glumac je bio prorok.
U Holivudu?
Hopkins:
Glumac je proizvod.
Ali ja sam se trudio da budem senka, ne etiketa.
Bekim:
Tišina zna da izjeda.
Ali ponekad je jedino što ostaje.
Hopkins:
I u toj tišini — mi smo bili najglasniji.
