Svih 7 meseci trudnoće sam u strepnji... dobila sam na poklon knjigu ,,Šta da očekujete dok čekate bebu’’ vodič iz meseca u mesec do srži pun mogućih komplikacija, a meni u 4 stavili serklaž – uključili mi neku terapiju zbog prerane pojave kontrakcija i rekli – nema masno, ljuto, kiselo – izbegavaj slatko, ne jedi slano... jedi onoliko koliko osećaš potrebu i ono što ti se jede... e hebiga baš... pljuge zaboravi, od sex-a se oprosti, miruj al se i kreći, ne sedi mnogo al se ne zamaraj, maži se nekim smrdljivim kremama da ti se ne pojave strije, obrati pažnju čime se mažeš, misli pozitivno i nemoj da se nerviraš.... a meni muka. Pije mi se šveps, oblećem oko njega al piše ,,sadrži kinin’’
Listam stranice knjige i sve više tonem, na netu čitam šta se pročitati može o svemu tome, izveštaj lekara na kome piše ,,nesposobna za rad zbog mogućeg pobačaja’’ – i još više tonem u depresiju... i onda, taj čuveni 7 mesec, ispod koga stoji boldovan tekst:,,ukoliko bi ste sada rodili bebu, mogla bi da preživi’’ i izveštaj koji se menja u ,,nesposobna za rad zbog mogućeg prevremenog porođaja’’ i svane mi... biće devojčica, smišljamo imena – stomak se najzad vidi...
Dve nedelje sam im otišla iza termina, skinuli serklaž - a porođaj nikako da krene, ne pijem one buđave tablete zbog kojih sam imala česte nesvestice i aritmije i mrzim doktore i onoga kome je palo na pamet da piše tekstove za trudnice.
Pitaju me da li sam zainteresovana za epiduralni porođaj... U literaturi piše ,,bezbedno’’ doktori ga bukvalno naturaju, al eto, čula sam da može da izazove komplikacije kod beba, kao oduzme ti se donji deo tela pa ne osećaš bol, koji prirodno postoji da bi vođen njime ,,izgurao’’ dete napolje. Pa navodno, ako ne osetiš bol, ne napinješ se dovoljno pa beba ostaje dugo u porođajnom kanalu bez kiseonika. A jao, eto prve dileme al ajde - biću retardirana, neinformisana i staromodna pa nek me boli, neko je nekom rekao a taj rekao meni i tako je to stiglo do tu pa nema tamo.
30.april, presrećna ja – idem da se porodim već jednom, samu sebe više ne mogu da podnesem...
Auuu što boliiiiiiiii... jao, jao, jao što boliiiiiiiiiiiiii – doktor komentariše – a nećeš epidural, nećeš i smeje se..
I eto nje na mojim grudima, prava provala sreće iz mene, prelepa je! Celu tu noć nisam spavala, čekala sam prvo da mi je donesu i stave u krevetac pored mene, a kad su je doneli, nisam mogla da je ne gledam i samu sebe sam terala da spavam da bi za nju imala snage....... Tako da sam brzo oprostila sebi prizor blažene epidural mame koja je ušla u sobu potom...
Kad smo krenule da šetamo po parku, počela sam da upoznajem ostale mame i sad već imam jasan stav o tome da je svaka mama prošla kroz neki svoj ,,pakao’’ dok u naručije nije uzela svog malog anđela.
Prvih dana u stanu sa njom, shvatam da o bebama ništa ne znam... ništa nisam čitala o tome kako se ta mala stvorenja podižu. Slabo sam verovala da će sve biti ok... Al eto, okrenem se i već je tu knjiga ,,šta da očekujete u prvoj godini’’ I maler od mene koji otvara knjigu i naleće na tekst SIDS, o učestalosti smrti beba u kolevci... u sledećem povraćam i plačem u kupatilu. Patronožna sestra mi beži iz stana ostavljajući golu bebu na stolu za povijanje, jer joj je shjebala pupak prethodno, doktorka kaže da beba treba da siki kad ona to želi, da je ne budim ako prespava obrok, u knjizi nailazim na istu informaciju i zanemarujem savet mame da bi ipak morala da je budim da ručki – rezultat je bio neuhranjena beba u prvom mesecu i prerani prestanak laktacije, adaptirano mleko – grčevi i komplikacije... Biću slobodna da kažem kako mi ni jedan jedini pasus iz te knjige nije bio od koristi, a prelistala sam je od korica do korica.
Naišla je dilema i oko uvođenja čvrste hrane... Kada početi? Doktori kažu ,,po novom od 6. Meseca – ali ishrana bez glutena do prve godine’’ moja majka se krsti, knjiga kaže 5. Mesec, gluten može od 6. a na pirinčanim pahuljicama, sokićima i kašicama, na rafovima u marketima seva broj 4. I maltene sve kutije sa instant hranom sadrže ,,gluten’’ I ajde sad... budi pametan...
Sad mi je žao – što nisam uživala u svojoj trudnoći, pokretima bebe i otkucajima srca, što nisam šetala i gledala bebeće pinkle i što nisam uživala u tom prvom periodu.
I kažem – nemojte da čitate te knjige i uzimate za ozbiljno takve ,,edukativne’’ emisije. Smatram da treba biti upućen, sa medicinske strane u to šta ako se beba razboli, to nije loše imati negde, u nekoj fioci u glavi ali sve ,,Prave stvari’’ nemaju cenu - volite svoju bebu, slušajte je i to je dovoljno. Pa i svaki dobronameran savet saslušajte i razmislite o njemu - da li vam se čini logičnim ili ne i po tome se vodite.
Svaka beba je priča za sebe i nije preterivanje reći da one imaju svoj karakter, svoju ličnost i potrebe i brate mili - svoj način komunikacije sa svojim majkama koje se oko njih trude najbolje što umeju i mogu. Onim ne ispavanim, umornim mamama, koje su oprale flašice, peglale pelene, pravile ručkove, brisale, spremale i usisavale; koje su šetale, stajale, razmišljale, volele i brinule - i celo celcato popodne nešto radile – dok su bebe spavale. Pa ih nasmejane uzele u naručja kad su se probudile, igrale se, učile ih, pevale, hranile, presvlačile, kupale... I jedva nekako držale sebe budnim dok su njih uspavljivale – kojima ste, verovatno iz čiste dosade našli da pljujete u lice.
Svaka mama koja je hrabro nosila i stala uz svoju bebu je najbolja mama na svetu i ja ih poštujem.
A evo nekih aforizama za kraj
- Majka nije osoba na koju se oslanjate, već osoba koja čini oslanjanje nepotrebnim...
- Majčineruke su sazdane od nežnosti, a slatki snovi blagoslove dete koje na njima spava
- Majčina ljubav omogućava normalnom čoveku da radi nemoguće stvari
- Srce majke je duboki ambis na čijem dnu ćeš uvek naći oproštaj
- Nije lako biti majka, da je lako – očevi bi to bili...
