Ima dana kada su bebani posebno lakog sna i veoma ih je teško uspavati za popodnevni odmor. Tada je važno biti zaista tih. Poslednje što im takvog dana treba je mator tata..jer...zbog buke koju proizvodi bebi treba nemerljivo više vremena da zaspi. Jer, matori otac...
Kada spušta dete od svega 11 kg u krevet stenje kao da se porađa.
Legne kraj deteta uz prigušeni ali dug jauk zbog bola trtičnog, lumbalnog te vratnog dela leđa
Kada treba svojim smirenim disanjem da primiri i detetovo proizodi nepodnošljivu buku, rezultat raznih devijacija nosa, što starenjem što saobraćajkama steknutim, pluća škripe od naslaga nikotina debljine nekoliko milimetara
Mešina (deo tela koji se nekada zvao stomak), nepekidno, neprekidno ali zaista neprekidno krči i zavija jer ništa u njega nije ubačeno već 20 minuta
Dete se vrti, samo što ne zaspi. Mešina krči i zavija. Dete interesuje buka.
Umor sustiže dete. Mešina i dalje krči i zavija. Dete se navikava. Disajna škripa prestaje. Pretvara se u kašalj. Dete se trgne iz dremeža.
Umor je ipak jači. Dete pada u san. Otac odlučuje da ustane i tiho izađe iz sobe. Dormeo madrac, u kome nema apsolutno tišta što bi moglo da škripi, ipak škripi prignečen sa 99,5 kg, oca koji nije stokilaš. Dete se budi. Otac seda na rub kreveta praveći se nevešt, baš eto nije hteo da ode. Sedi uz povremneno duvansko kašljucanje. Dete zadrema. Otac ustaje uz zaglušujuće pucanje i krckanje kukova valjda, kolena, skočnih zglobova...Dete se budi, pogleda oca pogledom koji kaže izađi više napolje, sam ću se uspavati, samo izađi ako boga znaš i ponesi buku sa sobom.
Otac izlazi uz odvratnu škripu vrata koja nije u stanju da podmaže već godinu dana jer je umoran.
Penje se na sparat praćen škripom stepenica, krckanjem, zavijanjem...i ponekom psovkom koju je sam sebi uputio.
Sve ovo nema veze sa mnom niti sa bilo kim koga poznajem, to ja onako, razmišljam...
Kada spušta dete od svega 11 kg u krevet stenje kao da se porađa.
Legne kraj deteta uz prigušeni ali dug jauk zbog bola trtičnog, lumbalnog te vratnog dela leđa
Kada treba svojim smirenim disanjem da primiri i detetovo proizodi nepodnošljivu buku, rezultat raznih devijacija nosa, što starenjem što saobraćajkama steknutim, pluća škripe od naslaga nikotina debljine nekoliko milimetara
Mešina (deo tela koji se nekada zvao stomak), nepekidno, neprekidno ali zaista neprekidno krči i zavija jer ništa u njega nije ubačeno već 20 minuta
Dete se vrti, samo što ne zaspi. Mešina krči i zavija. Dete interesuje buka.
Umor sustiže dete. Mešina i dalje krči i zavija. Dete se navikava. Disajna škripa prestaje. Pretvara se u kašalj. Dete se trgne iz dremeža.
Umor je ipak jači. Dete pada u san. Otac odlučuje da ustane i tiho izađe iz sobe. Dormeo madrac, u kome nema apsolutno tišta što bi moglo da škripi, ipak škripi prignečen sa 99,5 kg, oca koji nije stokilaš. Dete se budi. Otac seda na rub kreveta praveći se nevešt, baš eto nije hteo da ode. Sedi uz povremneno duvansko kašljucanje. Dete zadrema. Otac ustaje uz zaglušujuće pucanje i krckanje kukova valjda, kolena, skočnih zglobova...Dete se budi, pogleda oca pogledom koji kaže izađi više napolje, sam ću se uspavati, samo izađi ako boga znaš i ponesi buku sa sobom.
Otac izlazi uz odvratnu škripu vrata koja nije u stanju da podmaže već godinu dana jer je umoran.
Penje se na sparat praćen škripom stepenica, krckanjem, zavijanjem...i ponekom psovkom koju je sam sebi uputio.
Sve ovo nema veze sa mnom niti sa bilo kim koga poznajem, to ja onako, razmišljam...
...dobro nam došao kume i ......napuni mi večeras srce ovom pričom..... 
