Bata Živojinović bog u Kini

[Sensei]

Bitka na Neretvi je, kaže Bata Živojinović, snimana osamnaest meseci. Tačno toliko nije video porodicu. Kada se jednog dana najzad pojavio, vrata mu je otvorila ćerka: “Pogledaj, mama, došao čika Bata!” – rekla je ushićeno...

Da nastavim o njemu sa par izvoda iz intervjua sa nedeljnikom Dani iz 2012.

DANI: Osim u filmovima crnog talasa, glumili ste i u tzv. strip-filmovima. Šta je to strip-film?

ŽIVOJINOVIĆ: Reč je uglavnom o filmovima Hajrudina Krvavca – Valter brani Sarajevo, Most, Diverzanti, Partizanska eskadrila... Kritičari su pisali da u njima NOB nije prikazan autentično, što je donekle tačno. Naime, u Šibinim filmovima niko od glavnih junaka nije poginuo, niko nije ranjen. Od njih je napravljen mit. Za razliku od Bulajića, koji je rekonstruisao bitke, istorijske događaje prikazivao onako kako su se dogodili, Šiba se trudio da priču približi gledaocu, da, modifikujući stvarnost, izazove emocije. Svet ih je obojicu prihvatio: i Veljka i Šibine balkanske džejms bondove...

DANI: Kakav je bio vaš Valter?

ŽIVOJINOVIĆ: Vidite, kako vreme prolazi, sve se zaboravi, ostaje Valter. I kod nas i vani. O Kini da i ne govorimo. Kinezi su se identifikovali sa Valterom… U vreme NATO bombardovanja SRJ, 1999, kineska televizija je sa mnom pravila intervju. Taj novinar mi je kasnije pričao kako su se njihovoj redakciji javili milioni Kineza koji su hteli da dođu u Srbiju i “brane Valtera”. A Valter je Bosanac.

 

[Sensei]

DANI: Kako ste se odlučili za glumu?

ŽIVOJINOVIĆ: U Beogradu su posle rata često organizovane igranke na kojima uvek “dame biraju”. Moje društvo nikada nisu birale. Bili smo gameni sa Crvenog krsta. Jedne sam večeri, zverajući tako po sali, podigao sa poda neke stare novine i video naslov: Konkurs za glumačku školu u Nišu. Sa dvojicom drugova sam uskoro krenuo za Niš. Nekako sam položio prijemni ispit za srednju glumačku školu i na drugoj godini pokušao da upišem Akademiju dramskih umetnosti. Uspeo sam tek iz trećeg pokušaja.

DANI: Školujući se, šta ste naučili o glumi?

ŽIVOJINOVIĆ: Ništa! Gluma se ne uči u školi.

DANI: Gdje se uči?

ŽIVOJINOVIĆ: Sve zavisi od reditelja.

DANI: Ipak, mora valjda postojati neki dar?

ŽIVOJINOVIĆ: Dar je potreban slikaru, piscu, arhitekti... Glumcu ne. U pitanju su emocija i koncentracija. Tvrdim da svaki čovek može da bude veliki glumac. Evo, od vas bih za tri dana napravio glumicu. Ne verujete?! Suština glume je umeće reditelja: kakve indikacije dobije, takav će i biti. Morate ga uvući u lik, usmeriti ga, objasniti mu kojim će putem doći do onoga šta se od njega traži, pomoći mu da uđe u atmosferu, u karakter, u stanje koje je za njega zapravo neprirodno… Morate izaći iz Bate Živojinovića i postati – Valter, postati neko drugi…

 

[Sensei]

DANI: Gdje ste, od koga ste sve ovo naučili? Kažete – niste u školi.

ŽIVOJINOVIĆ: Počeo sam da učim od glumaca okupljenih u Akademskom pozorištu Branko Krsmanac. Sa društvom sa Crvenog krsta sam često sedeo u parku preko puta hotela Moskva i slušao viku i vrisku iz obližnjeg podruma. Spuštali bismo se do prozora, u Krsmancu je Soja Jovanović radila predstavu. Pošto smo sedeli na prozoru i glasno komentarisali to što vidimo, neko od glumaca je dreknuo: “Ili uđite ili bežite odatle!” Jedini sam ušao, ostali su se razbežali.

DANI: Ušli ste kroz prozor?

ŽIVOJINOVIĆ: Kroz prozor! I tu sam ostao ceo život. Bila je to generacija nezaboravnih jugoslovenskih umetnika: Radoš Novaković, Minja Dedić, Soja Jovanović, Olivera i Rade Marković, Ljuba Tadić... Kasnije su stigli Sima Janićijević, Slobodan Cica Perović... Velika imena! Zajedno su osnovali Beogradsko dramsko pozorište. Odveli su me sa sobom. Tada sam dobio nadimak Bata – Životinja.

DANI: Zašto ste dobili taj nadimak?

ŽIVOJINOVIĆ: Radio sam sve, nisam birao. Dobijao sam male, epizodne uloge, ali sam u BDP-u ostao jedanaest godina. Brzo sam shvatio u kakav sam ansambl ušao: sjajan, savršen, bili su veliki majstori. Nisam imao šanse. Iz tog pozorišta me je “izvukao” Veljko Bulajić. Postao sam filmski glumac i novine su prvi put počele o meni da pišu. Dobijao sam uloge i u velikim koprodukcijama koje su rađene tih godina…

 

[Sensei]

DANI: Premijera Bitke na Neretvi je održana u Sarajevu 1969?

ŽIVOJINOVIĆ: Jeste, a prisustvovao joj je i Josip Broz Tito. Bilo je veličanstveno. Veljko je doveo sve glumce, članove ekipe… Veče sam proveo u društvu sa Titom.

DANI: Tada ste se upoznali?

ŽIVOJINOVIĆ: Ma, jok! Upoznali smo se mnogo ranije. Tito me je često pozivao u kuću i tražio da mu pričam viceve na njegov račun. “Ma, neću!” – odbijao sam. “Da pričam, a da me onda ovi vaši ‘apse.” “Nemoj da brineš: u ovoj državi samo ja hapsim!”

Tito je na Vangi imao veliki zoološki vrt. Jednom sam ga pitao ko hrani sve te silne životinje. “Ja, ja ih hranim. Od moje plate” – rekao mi je. “Kolika vam je plata?” “Otkud’ znam?!” – odgovorio je ravnodušno. Nije znao ni kako dinar izgleda! Titu sam krao cigare, upaljače.

DANI: Baš – krali?

ŽIVOJINOVIĆ: Baš krao! Zašto bih vas lagao?! Tito je pušio holandske cigare – Henrih III. Držao bi ih na stolu i ja bih punio džepove čim bi se okrenuo. Jednom je pozvao u goste Borisa Dvornika koji je bio beskrajno šarmantan čovek. Zlato! Umeo je da peva, da se šali, bio duhovit… Boris je došao, ali, kako je morao da sačeka, u sobi je pronašao viski i napio se kao svinja. Tito se smejao, pitao ga je gde se tako udesio. Odgovorio je da je u sobi našao njegov viski. “I ti si lopov kao onaj tvoj Bata Živojinović.” Tito je bio harizmatičan, šarmantan, prirodan, normalan čovek. Jako sam ga poštovao. Bio je Bog i, kada bi dolazio u Beograd, ceo grad je stajao mirno. Nosio sam mu sanduk kada je umro.

DANI: Da li je Tito komentarisao vaše uloge?

ŽIVOJINOVIĆ: Nije, ali me je voleo. Zvao me je Zagorac, po ulozi u najboljem jugoslovenskom filmu svih vremena – Breza Ante Babaje. Igrao sam Zagorca, lugara, pijanduru. Jednom sam se pobunio: “Nisam ja Zagorac, ja sam Šumadinac!” “Uh, velika stvar” – rugao mi se. “Meni je to isti k….!” Njemu je to stvarno bilo svejedno. Sad ljudi lupetaju, pričaju svašta: mrzio ove, mrzio one… Što o tome nisu pričali dok je bio živ? Nisu smeli da pisnu! U toj se državi znalo ko je gazda. U svakoj republici. Kada sam pre nekoliko godina posetio Castroa, pitao sam ga imaju li na Kubi neku opoziciju. “Kako ne?!” – odgovorio je. “Pa, gde su?” – čudio sam se. “U zatvoru, gde bi bili?!” E, i kod nas se znalo. Bili smo ozbiljna država.