Quantcast

Бања Лука - збирна тема

Miki-BL

Elita
Poruka
18.509
Danas se navršava 46 godina od razornog zemljotresa koji je 1969. godine pogodio Banjaluku kada je poginulo 15 osoba, a 1.117 ljudi je teže ili lakše povrijeđeno.
U jutro 27. oktobra 1969. godine grad je u potpunosti bio devastiran od udara jačine osam stepeni po Merkaliju, odnosno šest stepeni po Rihteru.
Zemljotres je počeo neuobičajeno jakim “prethodnim udarom” u noći 26. oktobra u 2.55 časova, a podrhtavanje se nastavilo do 8.53 časova kada je “vrijeme za Banjuluku stalo”.

 

Дундурије

Ističe se
Poruka
2.785
Развојни пут бањалучких улица

И улица Милана Тепића је често мијењала назив. У доба Аустроугарске носила је назив Колодворска, у доба Краљевине име Николе Пашића, у доба НДХ Кватерника, а у доба социјализма контроверзног пјесника Владимира Назора.
Највећи кварт

Једна од ријетких која је вратила међуратни назив је улица Браће Пантић. У доба НДХ носила је име хрватског пјесника Павла Ритера Витезовића, а у доба социјализма хрватског књижевника Аугуста Шеное.

У трећем кварту је дуговјечна улица Јована Јовановића Змаја, с тим што је удоба НДХ носила име Хасана Бошњака. Главна бањалучка улица, Краља Петра И Карађорђевића (1878-1918. Царски друм), носила је име краља Александра, потом поглавника Анте Павелића па маршала Тита.

Четврти кварт је захватао подручје од Црквене па десном страном главне улице до Пољопривредне школе према истоку и до Врбаса према југу. Био је то највећи кварт, са укупно 37 улица, од којих неке плијене пажњу.

Београдска улица, осим у вријеме НДХ када је носила име књижевника фра Матије Дивковића, сачувала је назив. И Пелагићева је мијењала назив само у доба НДХ, кад је била посвећена др Филипу Чондрићу, бањалучком адвокату и прваку Хрватске сељачке странке. И Јукићева је, осим 1945-57. кад је носила име браће Ластрић, одољела „нападима“. У доба Аустроугарске носила је назив Анђеоска.

Промјене назива никад нису „закачиле“ Џинића улицу, Гајеву и Гундулићеву, с тим што је ова трећа у аустроугарско доба носила назив Нова улица. Ни Пиланска, која од главне улице води ка југу до бивше колоније фирме „Босна дрво“, из које се развило предузеће „Врбас“, није мијењала назив.
Бурне промјене

Најбурније промјене у четвртом кварту доживјела је данашња Јеврејска. За црно-жуте монархије носила је име принца Албрехта, између два свјетска рата принца Павла, а у доба НДХ стожерника Виктора Гутића. Комунисти су је прво посветили Ђури Пуцару Старом, потом је преименовали у Сарајевску, а затим у улицу Моше Пијаде.

Све до наших дана, када је добила назив Српска, промјенама назива је измакла улица Фра Грге Мартића. У доба двојне монархије била је посвећена надвојводи Салватору.

У петом кварту, од Ситара до Влашког бријега („преко Врбаса“), било је укупно 25 улица, међу којима су понајвише „страдале“ данашње Мачванска, Цара Лазара и улица Проте Тодора Срдића.

Мачванска је прво била посвећена Љуби Давидовићу, потом Осману Танковићу, учеснику побуне Крајишника против турске власти који је погинуо на Абацији (НДХ), а затим Мустафи Сабитовићу (соц. доба).

Данашња улица Цара Лазара носила је имена Мехмед-паше Соколовића (у доба Краљевине), османског историчара Ибрахима Печевије (НДХ) и народног хероја Касима Хаџића (социјалистичко доба).

Улица Проте Тодора Срдића носила је између два свјетска рата и послије Другог свјетског рата име Сафвет-бега Башагића, а у доба НДХ Павелићевог доглавника Адемаге Мешића.
Нови називи

Ниједна од улица петог кварта није задржала исти назив. Најближе томе је улица која носи име америчког предсједника Вудроа Вилсона. Како он није био по вољи усташким властима, улицу су назвали по Омеру еф. Новљанину, новљанском кадији и хроничару.

Бањалука је у доба Краљевине Југославије имала три трга. Велики трг (између Црквене и Кастела) усташе су преименовале у Трг банова Бабоњића, а комунисти у Мичуринов трг, док је Трг краља Петра II у доба НДХ посвећен Анти Павелићу, а послије рата 1. мају (данас улица Теодора Колокотрониса). Наши архитекти и планери избрисали су са мапе ова два трга. Преживио је само данашњи Трг српских владара, који је између два свјетска рата носио име цара Душана, а у доба НДХ био је посвећен 10. травњу, дану проглашења ове квислиншке творевине. Одмах послије рата комунисти су га посветили великом вођи Стаљину, а кад су му окренули леђа, преименован је у Трг палих бораца.
http://srbiubih.com/razvojni-put-banjaluckih-ulica/
 

Дундурије

Ističe se
Poruka
2.785
УСТАШКИ ПЛАН ЗА БАЊА ЛУКУ – Требала је да буде престоница НДХ и да јој се да ново име!

Град на Врбасу није изабран за нову престоницу само због свог географског положаја у средишту „повијесних хрватских земаља“ на које су тамошњи националисти и праваши одавно бацали око, већ и због тога што је било неопходно похрватити муслимански живаљ који су усташе називале „хрватским цвијећем“.

Усташе су биле покрет попуњен психопатама од врха до дна хијерархије, али то не значи да нису имале планове, “велике” планове.

Најбитнија тачка тог плана било је решавање српског “проблема”, односно ентичко чишћење прогоном и убијањем свог православног живља на територији коју су прогласили за своју. Из тог плана проистекли су сви остали планови.

Рецимо, план о брисању српског имена из свега у чему се то име налазило, па чак и из онога у чему се није налазило директно. Сремска Митровица и Сремски Карловци су тако постали Хрватска Митровица и Хрватски Карловци, села Српске Моравице, Српско поље и Српска Капела су, погађате, постала Хрватске Моравице, Хрватско Поље и Хрватска Капела. Усташе су у наступу лудила чак променили и име Сарајева, и то на најбесмисленији начин;

Наиме, одлучили су да се зове Сарајво (избацили су “е”). Због чега? Јер је тај назив био по њима прави, те је одговарао “изворном народном говору из давнине”. Ово је наравно било толико глупо да су чак и усташе после неколико недеља поништиле ту одлуку.

Можда најлуђи план је био везан за Бања Луку. Наиме, још десет година раније у усташким и хрватским католичким круговима дошло се на идеју да би најбоље било да се од тог града направи нова престоница Хрватске, не само због свог географског положаја у средишту “повијесних хрватских земаља” на које су тамошњи националисти и праваши одавно бацали око, већ и због тога што је било неопходно похрватити (односно покатоличити) муслимански живаљ који су усташе називале “хрватским цвијећем”.

Таква тактика није ништа ново, још је Макијевели писао да ако се жели истинско и трајно припајање неке територије својој држави, владар треба да премести своју престоницу у срце те територије и да из ње влада.

Даљом разрадом тог плана Анте Павелић је 1939. године назначио овај град као “сједиште велике хрватске државе”, а идеја је била да он постане политичка, Јајце војна а Загреб да остане културна престоница Независне Државе Хрватске.

Зато се одмах након Априлског рата 1941. године, успоставе Независне Државе Хрватске и поделе на велике жупе, кренуло са мегаломанским плановима да се у Бањалуци (средишту велике жупе Сана-Лука) изграде владине установе, велике катедрале, тргови и саобраћајнице, а да се сам град преименује у Антинград (у част Старчевића и самог Павелића) или једноставно у Лука.

Павелић је о овоме обавестио и самог Хитлера, који му је рекао да ће Хрватска, ако жели да буде стабилна и компактна, морати да се суочи са барем педесет година национално нетолерантне политике (дакле, да се Срби уклоне из једначине, што се чинило низом покоља у и око Бањалуке, будући да је већ током првих годину дана рата страдало на десетине хиљада наших сународника у тој области; наравно, убијале су усташе свуда али сада причамо конкретно о овом граду).

За то им је свакако требала подршка “хрватског цвијећа” али да нису сви муслимани делили њихов ентузијазам показује и “Резолуција бањалучких муслимана” у којој између осталог пише:

“Убијање свештеника и других првака без суда и пресуде, стријељање и мрцварење у гомилама често посве невиних људи, жена и дјеце, гоњење у масама од кућа и постеља читавих породица с роком од једног до два сата за спремање, за њихово депортирање у непознате крајеве, присвајање и пљачкање њихове имовине, сиљење на прелазак на католичку вјеру, рушење богомоља, све су то чињенице које су запрепастиле сваког поштеног човјека”.

Међутим, “поглавнику” то није ништа значило па је одмах по повратку у Загреб из посете “фиреру” одлучио да пребаци потпредседништво своје владе у Бањалуку, а одмах се кренуло и са плановима о пресељењу појединих министарстава, од којих су се нека изгледа и преселила.

Ускоро је, приликом посете трупама на Козари 1942. године, Павелић узео карту и нацртао трасу пруге кроз Лијевче поље.

– Пруга има да иде овуда и туда ће бити, јер нам треба због пријестонице.

Дакле, озбиљно су то планирали и то би се и десило да Немачка није изгубила рат. Разуме се да је то било кључно; да је Немачка, као што није, дозволила борбу на фер, један на један, усташе по свему судећи не би успеле у свом пакленом науму, што се уосталом и видело једним делом у борбама са четницима, а другим већим у борбама против партизана.

Чак ни уз немачку помоћ, усташе никада нису успеле да ефективно контролишу апсолутну већину “своје” територије, тако да НДХ није у правом смислу те речи била држава; а пошто дефинитивно није била независна, будући хитлеровска марионета, није била практично ништа од онога што је својим именом тврдила да јесте.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.