Kada su fariseji "doveli zenu uhvacenu u preljubi" i kako je sam Isus Hristos reagovao na to i kako se to "rasplelo u tom trenutku ":
".. ...Izraz preljuba (8,3.4) implicira da je žena bila udata i uhvaćena kako vara svog muža. Dovodeći samo ženu, Isusovi protivnici su kršili Mojsijev zakon, koji je tražio da se, u slučaju preljube, kamenuju oba partnera (3. Mojsijeva 20,10; 5. Mojsijeva 22,22).
Pošto je sedeo u trenutku kad su prispeli tužitelji (2. stih), Isusu je bilo lako da se sagne i piše prstom po prašini (6. stih). Može biti da se, kad je trebalo da piše drugi put, sagao dole, kako bi tužiteljima omogućio da odu sa što više dostojanstva (stihovi 8 i 9). Iako biblijski tekst tako ne kaže, sasvim je moguće da je Isus po zemlji ispisivao tajne grehe tužitelja (White, The Desire of Ages, 461; Barclay, 2:3). Većini ljudi bi takva okolnost bila razlog za brzo napuštanje mesta!
Dilema s kojom su verske vođe suočile Isusa bila je teška. Da im je rekao da je puste, oni bi ga optužili da uči narod neposlušnosti Mojsijevim zakonima. Da im je rekao da je kamenuju, oni bi ga prijavili Rimljanima, koji Jevrejima nisu dopuštali organizovanje sopstvene egzekucije. Svojim odgovorom Isus je uspeo da sačuva značaj zakonske kazne za preljubu, a da istovremeno istakne važnost sažaljenja i praštanja. Oni koji su brzi da izreknu sud nad drugima ponašaju se kao da u njima nema krivice ni za jedan greh.
Isus ne sudi ženi ni na ovaj ni na onaj način. On joj ne oprašta, kao što je oprostio ženi u Luki 7,36-50 i odlučuje da ne uzme ulogu sudije (Jovan 3,17; 8,15). Naprotiv, On će omogućiti da budući postupci ove žene posvedoče o tome kako je ona sudila sebi u kontekstu susreta s Njime (12,47.48).
Tema ovog teksta odlično se uklapa u Jovanovo Jevanđelje. Isus zna sve o ženi, a zna i sve o njenim tužiteljima. Pa ipak, odbija da nad njom izrekne presudu koja ona nesumnjivo zaslužuje. Tokom 2.000 godina ova priča je bila upozorenje onima iz crkve koji su brzi da osude postupke drugih, čak i onda kad je ta osuda pravedna. Isus daje primer milosrđa i dobrote. Oni koji su osetili ukus Njegove milosti u odnosu na svoje sopstvene grehe, biće milostivi, blagi i strpljivi prema drugima koji se bore s grehom, čak i onda kada su ti gresi, možda, namerni i teški (vidi 2. Timotiju 2,24-26; White, Testimonies for the Church, 6:120-123)."...
".. ...Izraz preljuba (8,3.4) implicira da je žena bila udata i uhvaćena kako vara svog muža. Dovodeći samo ženu, Isusovi protivnici su kršili Mojsijev zakon, koji je tražio da se, u slučaju preljube, kamenuju oba partnera (3. Mojsijeva 20,10; 5. Mojsijeva 22,22).
Pošto je sedeo u trenutku kad su prispeli tužitelji (2. stih), Isusu je bilo lako da se sagne i piše prstom po prašini (6. stih). Može biti da se, kad je trebalo da piše drugi put, sagao dole, kako bi tužiteljima omogućio da odu sa što više dostojanstva (stihovi 8 i 9). Iako biblijski tekst tako ne kaže, sasvim je moguće da je Isus po zemlji ispisivao tajne grehe tužitelja (White, The Desire of Ages, 461; Barclay, 2:3). Većini ljudi bi takva okolnost bila razlog za brzo napuštanje mesta!
Dilema s kojom su verske vođe suočile Isusa bila je teška. Da im je rekao da je puste, oni bi ga optužili da uči narod neposlušnosti Mojsijevim zakonima. Da im je rekao da je kamenuju, oni bi ga prijavili Rimljanima, koji Jevrejima nisu dopuštali organizovanje sopstvene egzekucije. Svojim odgovorom Isus je uspeo da sačuva značaj zakonske kazne za preljubu, a da istovremeno istakne važnost sažaljenja i praštanja. Oni koji su brzi da izreknu sud nad drugima ponašaju se kao da u njima nema krivice ni za jedan greh.
Isus ne sudi ženi ni na ovaj ni na onaj način. On joj ne oprašta, kao što je oprostio ženi u Luki 7,36-50 i odlučuje da ne uzme ulogu sudije (Jovan 3,17; 8,15). Naprotiv, On će omogućiti da budući postupci ove žene posvedoče o tome kako je ona sudila sebi u kontekstu susreta s Njime (12,47.48).
Tema ovog teksta odlično se uklapa u Jovanovo Jevanđelje. Isus zna sve o ženi, a zna i sve o njenim tužiteljima. Pa ipak, odbija da nad njom izrekne presudu koja ona nesumnjivo zaslužuje. Tokom 2.000 godina ova priča je bila upozorenje onima iz crkve koji su brzi da osude postupke drugih, čak i onda kad je ta osuda pravedna. Isus daje primer milosrđa i dobrote. Oni koji su osetili ukus Njegove milosti u odnosu na svoje sopstvene grehe, biće milostivi, blagi i strpljivi prema drugima koji se bore s grehom, čak i onda kada su ti gresi, možda, namerni i teški (vidi 2. Timotiju 2,24-26; White, Testimonies for the Church, 6:120-123)."...
