- Poruka
- 398.217
U jeziku današnjih ljudi reč ortodoksija ima smisao pripadanja nekakvoj dogmi ili slovu neke ideologije. Otprilike je identična sa konzervativnošću, odnosno, vernošću nasleđenim formama. Ortodoksan je onaj koji ostaje veran originalnoj i autentičnoj formulaciji nekog učenja, nasuprot onima koji preusmeravaju i menjaju njegovu polaznu verziju.
Otuda svaka dogmatična ideologija – religijska, socijalna ili politička – ima i svoju ortodoksiju. Govorimo, naprimer, o luteranskoj, frojdovskoj ili marksističkoj ortodoksnosti, kako bismo izrazili vernost (konzervativnu i često besplodnu) formulacijama samoga Lutera, Frojda ili Marksa – to jest protivljenje te vernosti naknadnim tumačenjima i stvaralačkim preradama prvobitnih ideja.
Pozivanje na ortodoksnost često biva sa hvalisanjem zbog vernosti onome što je originalno i autentično. A hvalisavost znači zahtev za opštim priznanjem i poštovanjem onoga što je nasleđeno, ali i onih ljudi koji to nasleđe čuvaju i predstavljaju. Tako ortodoksnost počinje da funkcioniše kao sredstvo za opravdanje ne toliko konzervativnih ideja koliko konzervativnih ljudi – često koristi za psihološko prikrivanje neodlučnosti ili duhovne sterilnosti. Oni koji se ne usuđuju ili ne mogu da stvore nešto novo u životu, fanatično se drže neke ortodoksnosti.
Važnost, autoritet, a konačno i vlast, stiču kao predstavnici i rukovoditelji autentičnosti – kao zaštitnici forme i tumači slova. Konačno, svaku ortodoksnost pretvaraju u „Prokrustovu postelju”, gde osakaćuju život da bi ga prilagodili zahtevima dogme.
Otuda svaka dogmatična ideologija – religijska, socijalna ili politička – ima i svoju ortodoksiju. Govorimo, naprimer, o luteranskoj, frojdovskoj ili marksističkoj ortodoksnosti, kako bismo izrazili vernost (konzervativnu i često besplodnu) formulacijama samoga Lutera, Frojda ili Marksa – to jest protivljenje te vernosti naknadnim tumačenjima i stvaralačkim preradama prvobitnih ideja.
Pozivanje na ortodoksnost često biva sa hvalisanjem zbog vernosti onome što je originalno i autentično. A hvalisavost znači zahtev za opštim priznanjem i poštovanjem onoga što je nasleđeno, ali i onih ljudi koji to nasleđe čuvaju i predstavljaju. Tako ortodoksnost počinje da funkcioniše kao sredstvo za opravdanje ne toliko konzervativnih ideja koliko konzervativnih ljudi – često koristi za psihološko prikrivanje neodlučnosti ili duhovne sterilnosti. Oni koji se ne usuđuju ili ne mogu da stvore nešto novo u životu, fanatično se drže neke ortodoksnosti.
Važnost, autoritet, a konačno i vlast, stiču kao predstavnici i rukovoditelji autentičnosti – kao zaštitnici forme i tumači slova. Konačno, svaku ortodoksnost pretvaraju u „Prokrustovu postelju”, gde osakaćuju život da bi ga prilagodili zahtevima dogme.
)