Muad'Dib
Buduća legenda
- Poruka
- 29.251
Važno! Roditelji male dece treba da ulože par minuta i pročitaju ovaj tekst.
Šta je autizam i kako ga prepoznati u najranijem uzrastu?
Autizam, preciznije rečeno poremećaj iz autističnog spektra, je razvojni poremećaj komunikacije i socijalne interakcije koji se javlja u ranom detinjstvu i traje do kraja života. Češće se javlja kod osoba muškog pola a uzrok su anomalije u detetovom mozgu. Autizam se ne leči ali se problemi nastali zbog njega mogu značajno umanjiti, za šta je najbitnija rana dijagnoza i što raniji početak terapije.
Neka deca s poremećajem iz autističnog spektra u uzrastu od oko godinu dana aktivno brbljaju i počinju izgovarati pojedinačne reči, na primer, imena osoba ili nazive predmeta da bi se negde oko godine i po do dve godine tim rečima sve manje služila i taj početni fond reči smanjila. Roditelji tu promenu vide kao detetovo nazadovanje. Međutim kada roditelje upitate da li se dete rečima mama, tata i sl. služilo kako bi dozivalo drugu osobu, odgovore da nije. Kada ih upitate da li se dete istovremeno s pojavom prvih reči služilo i pokaznim gestom, odnosno prstićem pokazivalo na predmet koji želi, odgovor je takođe odričan. Dakle, deca s poremećajem iz autističnog spektra koja u uzrastu do dve godine prestanu koristiti početne reči, zapravo već u ranoj dobi pokazuju obrazac koji ukazuje da nisu ovladala komunikacijskim ponašanjem koje prethodi jeziku i govoru. Odustajanje od reči koja imaju obeležja govora, ali nemaju jasnu komunikacijsku svrhu, u razvoju deteta s teškoćama iz autističnog spektra ne ukazuju na nazadovanje.
Većina dece s poremećajem iz autističnog spektra ima dobre opšte kognitivne sposobnosti, ali ne i socijalno-komunikacijske. Zato će ona u početku uspešno povezivati, asocirati određene reči s osobama i predmetima. Ali! Početne reči će im gotovo isključivo služiti za imenovanje, ali ne i za postizanje prave komunikacije. Deca tokom razvoja prvo ovladavaju neverbalnom komunikacijom, a verbalna sledi tek kasnije. Kada dođe vreme za složenije vidove komunikacije rečima, neka se deca s teškoćama iz autističnoga spektra prestaju služiti rečima zato što ih niti ranije nisu aktivno koristila za interakciju.
Mala deca s poremećajem iz autističnog spektra slabo učestvuju i u tzv. socijalnim rutinama i u socijalnoj interakciji. Ako roditelje upitate je li njihovo malo dete samoinicijativno stupalo u interakciju s drugim ljudima, na primer smješkalo se, pogledom izučavalo ili navirivalo nepoznatim ljudima, dok su roditelji s njima stajali u nekom redu u banci, redovno će vam odgovoriti da nisu. Dakle, deca nisu nužno nazadovala kada su napustila reči nego su im one jednostavno postale nepotrebne. Ona se zapravo tim manjim fondom reči verovatno nikada niti nisu služila za raznovrsne komunikacijske svrhe.
---
Roditelj, koji je u prvoj godini detetovog života stvorio naviku pogađanja osjećaja, želja i potreba deteta, nakon prvog rođendana (kada teret komunikacije polako s roditelja prelazi i na dete), često ne uočava slabosti u detetovim komunikacijskim sposobnostima. Obično ih pripisuje činjenici da je dete još maleno. Pokazni gest i reči definitivni su znak da dete počinje aktivno komunicirati te neverbalnim i verbalnim komunikacijskim sredstvima upravljati s nama. Rečima kao komunikacijskim sredstvom, deca se aktivno počinju služiti negdje između godine i godine i po. Roditelji iščekuju taj trenutak, a kada se on ne dogodi, uključuju im se alarmi. Ponekad čekaju pojavu govora, a okolina ih teši i nalazi opravdanja tipa 'muška deca kasnije progovaraju', što nije tačno; tačno je samo da su razvojni poremećaji, pa i autizam, češći kod muške dece. Kada konačno pogledaju retrogradno, čini im se da je dete prvo nešto brbljalo, govorilo, a potom prestalo. U takvim situacijama može im se učiniti da je to povezano sa vakcinacijom koje se obično obavlja baš u to vreme.
Drugi ključan razlog zbog kojeg deca mogu smanjiti brbljanje koje nije stvarna komunikacija već obično ponavljanje slogova, jest i činjenica da u trenutku kad prohodaju postaju samostalnija, razvijaju nove interese i zbog toga postaju još manje usmerena na svoju socijalnu okolinu.
Dete s poremećajem iz autističnog spektra obično je jako zaokupljeno predmetima ili nekim video sadržajima. Kada prohoda i postane samostalnije i sposobnije, ono postaje još manje interaktivno i responzivno. Kako postaje pokretljivije i sposobnije ostvariti želje koje nije moglo dok je u potpunosti zavisilo od roditelja, moguće je da aktivno istražujući okolinu sve oskudnije učestvuje u interakciji i "napušta" reči koje ni do tada nisu imale složenu komunikacijsku svrhu, već se radilo ili o brbljanju, ili tek o jednostavnoj upotrebi reči.
Mala deca mogu puno stvari postići vrlo malim fondom reči jer sa svakom od njih ostvaruju više ciljeva izgovarajući ih na različite načine i u kombinaciji s različitim gestovima. Kada je fond reči slično malen, ali nema funkciju komunikacije i socijalne interakcije, tada reči najčešće imaju funkciju imenovanja ili čak možda brbljanja bez značenja. S razvojem djeca na spektru gube potrebu za njima pa kao da ih zaboravljaju.
Kada se roditelji kroz razgovore sa stručnjacima osveste da je dosta simptoma bilo prisutno i pre vakcinacije, ali da oni nisu uočavali njihovu važnost, velika većina njih prestane doživljavati vakcinu kao uzrok. Mnogi u sebi zapravo znaju da su im se deca oduvek na neki način razlikovala od druge.
Povećanje broja dece sa dijagnozom autizma dobrim se delom može pripisati boljoj dijagnostici. Kada pitate roditelje ima li u porodici sličnih slučajeva, mnogi će se setiti i navesti nekog rođaka. Većina dece s blažim poteškoćama iz autističnoga spektra ima vrlo dobru perspektivu. Neka od njih su i vrlo nadarena. Mnoga će završiti školu i fakultet, ponekada s manje ili više problema. Poteškoće su najvidljivije u ranom uzrastu, a potom i pri polasku u školu kada su socijalno-komunikacijske veštine vrlo važne, pa se deca koja oskudno prepoznaju ili teže razumeju tuđe ponašanje, stanje, namere i emocije teže snalaze u socijalnoj okolini. Dijagnostika se u svetu i kod nas definitivno brzo razvija, pogotovo u razvijenim zemljama. U posljednjih nekoliko decenija došlo je do velike prekretnice u razumevanju poremećaja iz autističnog spektra. Većina stručnjaka koji nisu specijalisti za autizam ni danas neće prepoznati simptome ako oni nisu jako izraženi, tipični i ometajući za svakodnevno funkcioniranje. No, ljudi s poteškoćama iz autističnog spektra mogu biti i vrlo uspešni. Neki od njih su i dobitnici Nobelove nagrade. Pretpostavlja se da su i Tesla i Ajnštajn imali poteškoće iz autističnog spektra. Nekada su takve osobe smatrali ekscentričnima ili čudacima, a danas naučnici tvrde da su verovatno imali simptome iz autističnog spektra.
Šta je autizam i kako ga prepoznati u najranijem uzrastu?
Autizam, preciznije rečeno poremećaj iz autističnog spektra, je razvojni poremećaj komunikacije i socijalne interakcije koji se javlja u ranom detinjstvu i traje do kraja života. Češće se javlja kod osoba muškog pola a uzrok su anomalije u detetovom mozgu. Autizam se ne leči ali se problemi nastali zbog njega mogu značajno umanjiti, za šta je najbitnija rana dijagnoza i što raniji početak terapije.
Neka deca s poremećajem iz autističnog spektra u uzrastu od oko godinu dana aktivno brbljaju i počinju izgovarati pojedinačne reči, na primer, imena osoba ili nazive predmeta da bi se negde oko godine i po do dve godine tim rečima sve manje služila i taj početni fond reči smanjila. Roditelji tu promenu vide kao detetovo nazadovanje. Međutim kada roditelje upitate da li se dete rečima mama, tata i sl. služilo kako bi dozivalo drugu osobu, odgovore da nije. Kada ih upitate da li se dete istovremeno s pojavom prvih reči služilo i pokaznim gestom, odnosno prstićem pokazivalo na predmet koji želi, odgovor je takođe odričan. Dakle, deca s poremećajem iz autističnog spektra koja u uzrastu do dve godine prestanu koristiti početne reči, zapravo već u ranoj dobi pokazuju obrazac koji ukazuje da nisu ovladala komunikacijskim ponašanjem koje prethodi jeziku i govoru. Odustajanje od reči koja imaju obeležja govora, ali nemaju jasnu komunikacijsku svrhu, u razvoju deteta s teškoćama iz autističnog spektra ne ukazuju na nazadovanje.
Većina dece s poremećajem iz autističnog spektra ima dobre opšte kognitivne sposobnosti, ali ne i socijalno-komunikacijske. Zato će ona u početku uspešno povezivati, asocirati određene reči s osobama i predmetima. Ali! Početne reči će im gotovo isključivo služiti za imenovanje, ali ne i za postizanje prave komunikacije. Deca tokom razvoja prvo ovladavaju neverbalnom komunikacijom, a verbalna sledi tek kasnije. Kada dođe vreme za složenije vidove komunikacije rečima, neka se deca s teškoćama iz autističnoga spektra prestaju služiti rečima zato što ih niti ranije nisu aktivno koristila za interakciju.
Mala deca s poremećajem iz autističnog spektra slabo učestvuju i u tzv. socijalnim rutinama i u socijalnoj interakciji. Ako roditelje upitate je li njihovo malo dete samoinicijativno stupalo u interakciju s drugim ljudima, na primer smješkalo se, pogledom izučavalo ili navirivalo nepoznatim ljudima, dok su roditelji s njima stajali u nekom redu u banci, redovno će vam odgovoriti da nisu. Dakle, deca nisu nužno nazadovala kada su napustila reči nego su im one jednostavno postale nepotrebne. Ona se zapravo tim manjim fondom reči verovatno nikada niti nisu služila za raznovrsne komunikacijske svrhe.
---
Roditelj, koji je u prvoj godini detetovog života stvorio naviku pogađanja osjećaja, želja i potreba deteta, nakon prvog rođendana (kada teret komunikacije polako s roditelja prelazi i na dete), često ne uočava slabosti u detetovim komunikacijskim sposobnostima. Obično ih pripisuje činjenici da je dete još maleno. Pokazni gest i reči definitivni su znak da dete počinje aktivno komunicirati te neverbalnim i verbalnim komunikacijskim sredstvima upravljati s nama. Rečima kao komunikacijskim sredstvom, deca se aktivno počinju služiti negdje između godine i godine i po. Roditelji iščekuju taj trenutak, a kada se on ne dogodi, uključuju im se alarmi. Ponekad čekaju pojavu govora, a okolina ih teši i nalazi opravdanja tipa 'muška deca kasnije progovaraju', što nije tačno; tačno je samo da su razvojni poremećaji, pa i autizam, češći kod muške dece. Kada konačno pogledaju retrogradno, čini im se da je dete prvo nešto brbljalo, govorilo, a potom prestalo. U takvim situacijama može im se učiniti da je to povezano sa vakcinacijom koje se obično obavlja baš u to vreme.
Drugi ključan razlog zbog kojeg deca mogu smanjiti brbljanje koje nije stvarna komunikacija već obično ponavljanje slogova, jest i činjenica da u trenutku kad prohodaju postaju samostalnija, razvijaju nove interese i zbog toga postaju još manje usmerena na svoju socijalnu okolinu.
Dete s poremećajem iz autističnog spektra obično je jako zaokupljeno predmetima ili nekim video sadržajima. Kada prohoda i postane samostalnije i sposobnije, ono postaje još manje interaktivno i responzivno. Kako postaje pokretljivije i sposobnije ostvariti želje koje nije moglo dok je u potpunosti zavisilo od roditelja, moguće je da aktivno istražujući okolinu sve oskudnije učestvuje u interakciji i "napušta" reči koje ni do tada nisu imale složenu komunikacijsku svrhu, već se radilo ili o brbljanju, ili tek o jednostavnoj upotrebi reči.
Mala deca mogu puno stvari postići vrlo malim fondom reči jer sa svakom od njih ostvaruju više ciljeva izgovarajući ih na različite načine i u kombinaciji s različitim gestovima. Kada je fond reči slično malen, ali nema funkciju komunikacije i socijalne interakcije, tada reči najčešće imaju funkciju imenovanja ili čak možda brbljanja bez značenja. S razvojem djeca na spektru gube potrebu za njima pa kao da ih zaboravljaju.
Kada se roditelji kroz razgovore sa stručnjacima osveste da je dosta simptoma bilo prisutno i pre vakcinacije, ali da oni nisu uočavali njihovu važnost, velika većina njih prestane doživljavati vakcinu kao uzrok. Mnogi u sebi zapravo znaju da su im se deca oduvek na neki način razlikovala od druge.
Povećanje broja dece sa dijagnozom autizma dobrim se delom može pripisati boljoj dijagnostici. Kada pitate roditelje ima li u porodici sličnih slučajeva, mnogi će se setiti i navesti nekog rođaka. Većina dece s blažim poteškoćama iz autističnoga spektra ima vrlo dobru perspektivu. Neka od njih su i vrlo nadarena. Mnoga će završiti školu i fakultet, ponekada s manje ili više problema. Poteškoće su najvidljivije u ranom uzrastu, a potom i pri polasku u školu kada su socijalno-komunikacijske veštine vrlo važne, pa se deca koja oskudno prepoznaju ili teže razumeju tuđe ponašanje, stanje, namere i emocije teže snalaze u socijalnoj okolini. Dijagnostika se u svetu i kod nas definitivno brzo razvija, pogotovo u razvijenim zemljama. U posljednjih nekoliko decenija došlo je do velike prekretnice u razumevanju poremećaja iz autističnog spektra. Većina stručnjaka koji nisu specijalisti za autizam ni danas neće prepoznati simptome ako oni nisu jako izraženi, tipični i ometajući za svakodnevno funkcioniranje. No, ljudi s poteškoćama iz autističnog spektra mogu biti i vrlo uspešni. Neki od njih su i dobitnici Nobelove nagrade. Pretpostavlja se da su i Tesla i Ajnštajn imali poteškoće iz autističnog spektra. Nekada su takve osobe smatrali ekscentričnima ili čudacima, a danas naučnici tvrde da su verovatno imali simptome iz autističnog spektra.
Poslednja izmena:
