Quantcast

Astronomija

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.692
Život zvezda
Naše Sunce, koje svetli od kad znamo za sebe, jedno je od zvezda galaksije Mlečni put. Za nas Sunce oduvek izgleda isto i nepromenjivo, međutim, to ne znači da je uvek tako bilo i da će tako ostati. Kod života Sunca, radi se o nezamislivo dugačkom vremenskom periodu, da je naš život samo zrak svetlosti u Sunčevom sjaju, samo kapljica u moru, samo treptaj oka, prema životu Sunca. Naš život, premda mnogo bogatiji i raznovrsniji, u biti se na razlikuje mnogo od života jedne prosečne zvezde kao što je naše Sunce. Zvezde se takođe rađaju, kreću i okreću, spavaju, hrane se, umiru. Neke čak i rađaju decu (nove zvezde, planete ili neke druge objekte). Sve to zavisi od uslova u kojima je zvezda rođena i o okolnostima u kojima živi, pa je to identično kao i sa svim životnim oblicima na Zemlji.

I Bog reče neka bude svetlost i bi svetlost. Ne možemo to opovrgnuti, ali oni koji ne žele dalje misliti i slažu se s tim ne moraju dalje čitati. Mesto gde se rađaju zvezde nalazi se u dubinama golemih oblaka gasa i prašine. Takvi oblaci ispunjavaju veći deo ravni naše galaksije, a jedan od najpoznatijih je Orionova Maglina. Sam međuzvezdani oblak sam za sebe prilično je stabilan jer je pritisak gasa koji želi raširiti oblak uravnotežen vlastitom silom gravitacije koja čestice gasa drži na okupu. Međutim, ta se ravnoteža može lako poremetiti bilo da oblak zađe među gasovite oblake u jednom od spiralnih krakova Galaksije, bilo zahvatanjem materije iz neke obližnje eksplozije supernove. Uglavnom, gasoviti oblak se spljošti i gravitacija počinje delovati, pa se oblak gasa podeli na gomile gasa koje se delovanjem gravitacije smanjuju pa se sve brže vrte, što je u skladu s očuvanjem momenta količine kretanja. Tako se unutar ostataka početnog oblaka gasa počinje stvarati celi skup protozvezda.

Kako se protozvezde stežu, kao posledica, u njihovom središtu raste temperatura. Kada temperatura jezgra poraste na desetak miliona stepeni, počnu nuklearne reakcije fuzije. Četiri vodonikova jezgra stope se i nastaje jezgro helijuma. Da bi se to ostvarilo jezgra moraju raspolagati sa dovoljno energije da se savlada odbijanje koje nastaje zbog pozitivnih naelektrisanja jezgara (istoimena naelektrisanja se odbijaju), a kako je temperatura mera za brzinu čestica gasa, dovoljno visoka temperatura će to osigurati. Fuzijom vodonika u helijum oslobađa se velika količina energije u obliku novih čestica i gama zraka. Zahvaljujući Einsteinovoj jednačini E = mc2 znamo da je masa samo oblik energije, pa se emitovanjem energije koju mi uglavnom vidimo kao svetlost, zvezde gube masu. Tako naše Sunce gubi četiri miliona tona svoje mase svake sekunde. Ipak, ne moramo se bojati da će ostati bez goriva barem još toliko koliko već sija i sada je u najboljim godinama svog dugog životnog veka od preko 10 milijardi godina. Ali, jednog dana jezgro helijuma će se zagrejati dovoljno da započne fuziju u ugljenik. Taj novi proces podići će temperaturu i spoljni slojevi Sunca počeće se drastično širiti. Sunce će narasti u tzv. crvenog diva i prečnik će mu se povećati više od stotinu puta. Progutaće Merkur i Veneru, a možda i Zemlju. Vremenom, i taj proces se završava, ostavljajući jezgro od ugljenika. S nedovoljnom gravitacijom da fuzionira ugljenik, Sunce umire, a spoljni slojevi se raspršuju u obliku planetarne magline, a jezgro postaje jako komprimovani beli patuljak, koji će se vremenom ohladiti i ugasiti.

Ako zvezda ima masu veu od 10 sunčevih masa, vrlo je verovatno da će životni vek završiti spektakularnom eksplozijom za vreme koje može dostići sjaj kao milijarde zvezda zajedno. Takva eksplozija poznata je kao supernova i jedan je od najveličanstvenijih događaja u Svemiru. Jedna takva zvezda prolazi kroz veći broj procesa nego naše Sunce. U početku, nakon formiranja, zvezda počinje fuzionirati vodonik u helijum pa ulazi u glavni niz, gde zvezde postojano sjaje. S obzirom na njenu veliku masu, zvezda brzo troši vodonik i za razliku od našeg Sunca koje će biti u glavnom nizu oko 10 milijardi godina, ovako masivna zvezda izlazi iz niza već za nekoliko stotina miliona godina.

Glavni niz zvezda je linija u Hertzsprung - Russellovom dijagramu gde se nalazi većina zvezda. U dijagramu se vidi odnos između spektralne klase i vidljive magnitude zvezda. Spektralna klasa (OBAFGKM) je definisana po površinskoj temperaturi zvezde, a od nje zavsi boja kojom mi vidimo zvezdu. Najhladnije zvezde su ujedno i zvezde s najmanjom masom klase M koje mi vidimo crveno. Zvezde klase G su kao naše Sunce i sjaje žutom bojom dok su plave najmasivnije klase B i O. Još pre nego se znalo za evoluciju zvezda, zvezda su klasirane po nekim specifičnostima i iako su nekada dobijale slova po redu, kasnije su neke klase izbačene, a i redosled se promenio. Uglavnom, zvezde koje su u glavnom nizu, fuzioniraju vodonik, a zato što većinu svog aktivnog života zvezde troše vodonik, većina zvezda su u glavnom nizu.

Nakon nekoliko stotina miliona godina, zvezda pretvori većinu vodonika u središtu u helijum. Reakcije u središtu prestaju, jer je za fuziju helijuma u ugljenik potrebna veća temperatura nego za vodonik. To ne traje dugo, jer gravitacija opet počinje pritiskati i povećavati temperaturu u središtu pa počinje fuzija helijuma, a oko jezgra još traje fuzija vodonika. Novostvoreno jezgro helijuma dalje se fuzionira u ugljenik, ugljenik u kiseonik, kiseonik u silicijum, a silicijum u gvožđe. Svaka sledeća stepenica fuzije traje mnogo kraće od prethodne, tako da kada započne fuzija u gvožđe, ostalo je svega nekoliko dana do eksplozije. U tom trenutku, zvezda je građena kao luk, sastoji se od niza slojeva, gde se u svakom, spolja prema središtu formiraju teži elementi. Sve te fuzione reakcije, do sada su oslobađale energiju i ona je sprečavala materiju od daljeg zgušnjavanja. Međutim gvožđe je takve atomske strukture, da se njegovom fuzijom neće osloboditi energija, već je energiju potrebno uložiti. Sada se u središtu formira jezgro gvožđa tj. razbijenih atoma gvožđa bez elektronskih omotača. Takva materija se naziva degenerisanom. Jedino što sada sprečava jezgro od daljeg urušavanja je elektronski fluid tj. elektroni oduzeti od atomskih jezgara, koji se sada kreću sve bliže samim jezgrima, a time su i međusobno bliže, pa je i jače njihovo odbijanje. Ipak, iako je gravitacija daleko najslabija sila u prirodi (za koju znamo), ona je samo privlačna sila i deluje na velike udaljenosti, tako da daljim povećavanjem jezgra gvožđa nadvladava i elektromagnetnu silu koja je 10 na 39-tu puta jača od nje. Zvezda se počinje naglo urušavati prema središtu i u milisekundi, povratni udar potpuno razara spoljne delove zvezde, odnoseći cele komade u svim smerovima, uz veliko zračenje u kompletnom elektromagnetnom spektru. Time dolazi do novih zgušnjavanja gasa koji omogućavaju rađanje novih zvezda. Čak 99,5% energije odlazi u obliku neutrina, tih misterioznih čestica, za koje se još ne zna da li imaju ili nemaju masu i verovatno su oni ti koji razaraju zvezdu. U središtu, može preostati samo neutronska zvezda ili crna rupa.

Još davne 1930. tada još nepoznati indijski astrofizičar Subrahmanyan Chandrasekhar izračunao je da elektromagnetna sila u belom patuljku neće izdržati spolje slojeve od urušavanja ako mu je masa veća od 1,44 sunčeve mase (danas poznato kao Chandrasekharova granica). Danas su pronađeni mnogi nevidljivi objekti, mase veće od te granice i najčešće su to neutronske zvezde ili crne rupe. Neutronske zvezde predstavljaju sledeći stepen odbrane od daljeg urušavanja. Kod njih je došlo do spajanja elektrona i protona, pa su se naelektrisanja poništila i ostali su samo neutroni sabijeni toliko da su doslovno u dodiru. Sada je na delu sama nuklearna sila, hiljadu puta jača od elektromagnetne i ona se suprotstavlja gravitaciji. Kada su 1967. otkriveni pulsari, bili su velika nepoznanica. Neki su čak smatrali da su to signali neke vanzemaljske civilizacije koja druge obaveštava o svom postojanju, ali kako je otkrivano sve više takvih objekata, videlo se da bi bilo čudno da sve civilizacije pokušavaju komunicirati na isti način, samo signalom u kojem nema nikakvih informacija. Postalo je jasno da su ti objekti neutronske zvezde, koje rotiraju i stotinu puta u sekundi oko svoje ose. U njima je materija neverovatno zgusnuta i neutronska zvezda mase našeg Sunca imala bi svega 14 km u prečniku. Prilikom rotiranja, zvezda emituje elektrone, ali njih zarobljava magnetno polje i oni se mogu otisnuti samo na magnetnim polovima. Zbog tolike gustine, neutronska zvezda ima neobično snažno magnetno polje, a kako se magnetski polovi ne moraju poklapati sa rotacionim (tako je i kod Zemlje), prilikom rotiranja na polovima izleću elektroni. Zbog jakog gravitacionog i magnetnog polja, mnogi se ne uspevaju otisnuti, ali gube energiju u obliku mikrotalasa. Tako svaka neutronska zvezda emituje dva mlaza mikrotalasa sa suprotnih strana svog malog globusa i ako se slučajno Zemlja nalazi na putu jednog od tih mlazova, registrovali bismo kratke impulse mikrotalasa koji se javljaju pri svakoj rotaciji. Pulsar je otkriven i u poznatoj Rakovoj maglini (Craba-nebula - M1) i znamo da je ona ostatak eksplozije supernove koja je sa Zemlje viđena 1054. godine i zabeležena od strane Kineskih astronoma.

Iako neutroni u neutronskoj zvezdi mogu izdržati masu iznad Chandrasekharove granice, ni nuklearna sila nije beskonačna. Masa veća od 3,2 sunčeve mase, dovoljna je da probije najjači otpor koji može pružiti materija od daljeg kolapsiranja i ne postoji više ništa što ga može zaustaviti. Tako nastaju objekti poznati kao crne rupe.
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.692
Poslednji časovi Atlantide



Osmog jula 8498. godine pre Hrista, na Zemlju se velikom brzinom obrušio i uz temperaturu od 20.000 0 C, eksplodirao jedan asteroid. Katastrofa je trajala samo dva minuta, a za ta dva minuta poginuli su milioni ljudi, uništen je biljni i životinjski svet u mnogim regionima naše planete, a njen lik i klima promenjeni su za sva vremena. Bio je to dan u kome je potonula legendarna Atlantida, a sa njom je nestala i prva civilizacija koju je čovek izgradio. "Uzrok te apokaliptične katastrofe je asteroid iz grupe Adonis, koji je sa svoje trajektorije oko Sunca dospeo u gravitaciono polje Zemlje" - smatra nemački fizičar Oto Muk (Otto Muck), iz čije knjige "Sve o Atlantidi" prenosimo najzanimljivije delove.

Kataklizma je počela na severozapadnom horizontu: iz dubine kosmosa iznenada se pojavilo nepoznato nebesko telo, koje je najpre ličilo na sićušnu zvezdu, posle 30 sekundi na kometu, a posle jednog minuta na blještavi bolid čiji je sjaj bio jači od stotinu Sunaca. Gotovo položenom trajektorijom telo se obrušilo na Zemlju.

Pir razularene stihije
Iz pravca severozapada asteroid je nečujno doleteo do obala severnoameričkog kontinenta, u oblasti 330 severne geografske širine, gde se danas nalazi lučki grad Čarlston u državi Južna Karolina.

Kada je nebesko telo ogromnom brzinom prodrlo u gušće slojeve atmosfere, temperatura stvorena trenjem naglo se popela na 20.000 0 C i svi oni koji su videli taj stravični bljesak ostali su zauvek slepi. Užasna toplota je spalila i u pepeo pretvorila sve što joj se našlo na putu.

Pod dejstvom toplote nebesko telo je, na oko 200 km iznad površine Zemlje eksplodiralo i raspalo se na stotine usijanih delova koji su se obrušili na površinu Zemlje kao kakva kiša, šireći smrt i propast.

Dve najveće gromade su pale u reon Atlantika, severoistočno od Portorika. Razornom silom jednakoj snazi 30.000 hidrogenskih bombi, one su probile dno okeana. Bilioni tona usijane magme je poletelo iz dubine Zemlje i pomešalo se sa morskom vodom, pretvarajući je u neizmerne količine vodene pare koja se dizala i do 30 km u visinu.

Prasak eksplozije čuo se širom sveta. Blještavi sjaj je pretvorio noć u dan 2.000 km unaokolo. Džinovski talasi, visoki i do 1.000 m valjali su se sa pučine ka kopnu i uništavali sve pred sobom...

U tom piru razularene stihije potpuno je uništeno legendarno ostrvo Atlantida.

Platon o Atlantidi
Najveća opsesija Ota Muka je otkrivanje tajne o Atlantidi, kojom se čovečanstvo već bavi oko 2.400 godina, od onih dana kada je slavni grčki filozof Platon (427-347, pre nove ere), stavio na dnevni red istorije to pitanje. Neposredno pre svoje smrti je napisao dva dela "Timaios" i "Kricias", u kome su po prvi put pomenuti legendarno ostrvo i njegov tragičan kraj.

Prema Platonu, Atlantida se nalazila u blizini "Herkulesovih stubova" - kako se ranije nazivao Gibraltarski moreuz. Bila je veća od Male Azije i Južne Afrike zajedno, odlikovala se plodnošću i davala po dve žetve godišnje. Platon je pominjao kokosove palme, slonove, krokodile, pozlaćene hramove i palate, glavni grad u prečniku od 23 km i ljudsku zajednicu zasnovanu na zakonodavnim normama i visokoj kulturi. Vojska Atlantide je raspolagala sa 480.000 pešaka, 120.000 konjanika, 160.000 bornih kola, 240.000 mornara.

Platon je prvi pisao o Atlantidi. Sva kasnija dela drugih autora su se zasnivala na njegovim informacijama. Međutim, Platon je podatke o Atlantidi čuo od svog rođaka Kricijusa, koji ih je saznao od svog dede, a ovaj opet od Solona, najvećeg zakonodavca Grčke. Ali i Solon je do tih podataka došao na osnovu izveštaja starih egipatskih pisaca, koje je otkrio prilikom svojih putovanja.

Na osnovu dvadesetak stranica Platonovog napisa o Atlantidi, do sada je objavljeno 25.000 radova o najvećoj katastrofi koja je zadesila našu planetu. Naučnici i pisci, moreplovci i istrazivači, opsenari i šarlatani pisali su o Atlantidi.

Tragom potonulih gradova
Da li, osim Platonove Atlantide, postoje bilo kakvi naučni dokazi o propasti nekog velikog dela kopna ili velikog ostrva u istoriji čovečanstva?

"Godine 1969. američki pomorski istrazivači su otkrili u kristalno čistoj vodi, u blizini Bahamskog ostrva Andros, ostatke ogromnih zidova i stubova, i to upravo na lokaciji koju je američki vidovnjak Edgar Kejsi ( Casey ) još 1929. godine predskazao kao mesto na kome će se ponovo pojaviti Atlantida" - piše Oto Muk.

Tragovi potopljenih gradova postoje u svim krajevima sveta i to ima svoje objašnjenje: od poslednjeg ledenog doba ( oko 7.000 godina pre n. ere ) istopljeni ledeni prekrivač, koji je pokrivao i velike oblasti Evrope, podigao je novo mora za čitavih 200 metara. Tako je more u nižim primorskim područjima potopilo čitave civilizacije i njihovo stanovništvo. Engleska tada još nije bila ostrvo, na mestu Baltičkog mora nalazilo se kopno, dok je Temza bila pritoka Rajne, a Apeninsko poluostrvo je bilo zemljouzom povezano sa Severnom Afrikom.

Sve te potopljene oblasti imaju nesto zajedničko: nalaze se u obalskim područjima kontinenata. Međutim, Atlantida se, prema Platonu, nalazila daleko u okeanu. "Odatle se - pisao je on - moglo otploviti do drugih ostrva, a sa ovih i do nasuprot ležećeg kopna".

Ta druga ostrva su najverovatnije Karipska ili Bahamska ostrva, a "nasuprot lezeće kopno" je severnoamerički kontinent.

Prema tome, Atlantida se nalazila između Evrope i Amerike, gde se danas nalaze Azurna ostrva. Ona, po svemu sudeći, predstavljaju najviše vrhove ogromnog podvodnog planinskog lanca koji se od severa proteže prema jugu kroz Atlantski okean. Taj planinski greben se u oblasti Azura proširuje u plato čija širina dostiže 500, a dužina 1.000 km. Plato se danas nalazi na dubini od 3.000 m ispod morske površine, dok su obe strane Atlatnika duboke po 7.000 m. Oto Muk tvrdi da je taj plato nekada predstavljao Atlantidu. Kosmička karastrofa bila je uzrok njene propasti. Za tu tvrdnju on navodi više dokaza.

Dokazi Ota Muka
Kada su 1921. godine izvršena prva vazdušna foto-snimanja Južne Karoline, otkriveno je više od 3.000 kratera zagonetnog porekla. Stotinak kratera je imalo prečnike od preko 1,5 km , dok se čitava oblast, sa centrom oko grada Čarlstona, rasprostirala na oko 156.000 km2 . Zaključak se sam po sebi nametao: reč je o tragovim krhotina nekog većeg nebeskog tela koje je eksplodiralo nad Zemljom. Dve ogromne jame na morskom dnu u oblasti Portorika ukazuju na pad dva džinovska dela asteroida. Prema Mukovim proračunima oba dela imala su prečnike od po desetak kilometara. Te gromade su napravile ogromnu pukotinu koja se ubrzo proširila do Atlantide. Rastopljena magma iz utrobe Zemlje bila je strahovitim erupcijama izbačena u atmosferu, a na njenom mestu je nastala pukotina u koju je sve do dubine oko 3.000 m potonuo i deo zemljine kore. To je bio kraj Atlantide, čiju je propast pratilo niz katastrofa.

Pepeo lave i isparena morska voda stvoroli su crni oblačni pokrivač od 30 km debljine, koji se pod dejstvom pasatskih vetrova premeštao prema istoku, ka Evropi, Africi, Aziji. U tim oblacima stvarali su se tornada i uragani. Pepeo i morska so su predstavljali kristalizacione tačke za apokaliptične kiše i provale oblaka koje su se obrušavale na Zemlju. Prema Bibliji kiše su trajale 40 dana i 40 noći, dok je voda prekrivala nizije čitavih 150 dana. Po proračunima Ota Muka te brojke su potpuno verodostojne.

Mamutska groblja u Sibiru
Istovremeno sa ovim nepogodama, nad planetom se širio ogroman oblak otrovnih gasova koji su prodirali iz dubine Zemlje. Muk smatra da je upravo tom pojavom rešio i jednu od najstarijih zagonetki : problem mamutskih grobova u Sibiru. Tamo, u večito zamrznutom tlu, otkriveni su ostaci desetina hiljada mamuta i to u takvom stanju kao da su uginuli juče, a ne pre deset hiljada godina.

Njihove leševe naučnici su detaljno ispitivali. Dijagnoza je bila: nagla smrt, bez spoljnih povreda izazvana gušenjem. U želucima mamuta otkriveni su i njihovi poslednji obroci - lišće četinara. Međutim, takvo drveće ne raste tamo gde su pronađeni mamuti. Ono raste pod mnogo blažom klimom, u oblastima koje se nalaze i do 3.500 km južnije. Da su mamuti tamo uginuli, njihovi leševi bi ubrzo istrulili i ostali bi samo skeleti. Sve to nameće pretpostavku da je gotovo trenutnu promenu klime prouzrokovalo kosmičko dešavanje.

Muk objašnjava da je sudar Zemlje i asteroida pomerio osu Zemlje za čitavih 3.500 km. To je izazvalo trenutnu promenu klime. Mamuti, ugušeni u otrovnom dimu, su i trenutno konzervisani u džinovskom prirodnom zamrzivaču. Inače, pre katastrofe u tim predelima su rasli četinari i svo ostalo drveće.

Golfska struja kao dokaz
Činjenica je da Zapadna Evropa ima svoju blagu klimu zahvaljujući moćnoj okeanskoj reci tople vode. Britanska ostrva imaju srednju godišnju temperaturu od 100 C, dok Labrador, koji se nalazi na istoj geografskoj širini, samo na drugoj strani sveta, a ne zapljuskuje ga topla morska struja, ima srednju godišnju temperaturu od 00 C.

Muk postavlja pitanje: kako se uprkos postojanju Golfske struje moglo dogoditi da su se u ledenom dobu, koje se završilo oko 7.000 godina pre n. ere, Skandinavija i velike oblasti Nemačke i Britanskih ostrva nalazile pod večitim snegom i ledom? Njegov odgovor daje prihvatljivo objašnjenje: Golfska struja u to vreme nije uopšte ni dopirala do Evrope. Polazeći iz Meksičkog zaliva ona je na pola puta do Evrope nailazila na nepremostivu prepreku: 1000 km dugačko i 500 km široko ostrvo Atlantidu. Topla struja je zapljuskivala njegove zapadne i jugozapadne delove i odatle se u neprekidnoj cirkulaciji vraćala u Karipsko more, odakle je opet zaokretala ka Atlantidi.

Tek posle propasti Atlantide put prema Evropi je bio otvoren. Pod povoljnim dejstvom tople morske struje, ledeni pokrivač na Britanskom ostrvu počeo je da popušta i da se topi. Taj proces traje već hiljadama godina i nije završen do danas.

Promenjena maršruta jegulja
Neobično putovanje jegulja se uklapa u teoriju Ota Muka. Jegulje polažu ikru u Sargaskom moru, u zapadnom delu Atlatnika. Ono zauzima dosta veliku površinu Atlantika i prekriveno je gustim masama algi. To neobično more zapljuskuju tople golfske struje. Izleglu mlađ jegulja strujanje tople vode nosi na istok i severoistok. Tako jegulje dospevaju do Evrope gde se njihova ogromna jata dele - mužjaci ostaju u moru, dok se ženke uzvodno kreću u reke koje se ulivaju u Atlantik. U tim rekama ostaju pet godina dok ne dostignu polnu zrelost. Tada se vraćaju u more i ponovo sa mužjacima odlaze u Sargasko more i tamo polazu ikru.

Na prvi pogled to putovanje jegulja radi očuvanja vrste i parenja je potpuno besmisleno i preterano opasno.

Muk objašnjava da jegulje ranije nisu dolazile u daleku Evropu. Golfska struja ih je donosila samo do mnogo blize Atlantide. Kada je ostrvo nestalo u katastrofi, golfska struja je ponela sa sobom i jegulje na ovo produženo putovanje. Njihov instikt se nije promenio ni posle toliko milenijuma: i danas ga se pridržavaju.

Stvaranje rase bledolikih
Gigantske količine lave i pepela koje su se podigle u atmosferu, prekrivale su nebo nad Evropom, prema Mukovim proračunima, oko 2.000 godina. Biljke, kojima su nedostajale potrebne količine svetlosti su izgubile pigmente. To se dešava i sa ljudima koji se duže ne izlažu Sunčevoj svetlosti. Muk pretpostavlja da su upravo pod tim uslovima nastali bledoliki ljudi, iz dotada bakarno-crvenih rasa ljudi. To dokazuju i crteži otkriveni u pećinama južne Francuske.

Datum katastrofe Muk je izračunao tako što je pošao od Platonovog podatka, po kojem je Atlantida potonula pre 8.500 godina. Uporedio je taj kalednar sa kalendarom Maja indijanaca, koji započinje apsolutnim nultim danom, a može se tačno fiksirati: 6. jun 8498. godine pre nove ere.

Da li je to bio dan propasti Atlantide? Sličnost u tim datumima ne može biti slučajna.

Sa tim datumom se može povezati i interesantna astronomska konstelacija, povezana sa tzv. konjukcijom Zemlje i Venere sa Mesecom: ta tri nebeska tela su se nalazila tog dana u istoj liniji. Ali istog dana se u blizini Zemlje nalazila i grupa asteroida Adonis.

Da li je konstelacija Zemlje, Venere i Meseca bila dovoljna da jedan izdvojeni asteroid iz grupe skrene sa svog puta i privuče ga u polje Zemljine teže?

Muk smatra da to nije nemoguće.

Postoje mnogi dokazi za slične manje kosmičke udese koji su pogađali nasu planetu.

Tako je 30. juna 1908. godine jedan meteorit pao na teritoriju Sibira i izazvao pojavu plamenog stuba visokog 20 km, koji se mogao videti i sa daljine od 500 km. Pod dejstvom vazdušnog udara, ljudi i konji su padali i po 650 km udaljeni od mesta gde se desio udar. Pri tome ne treba zaboraviti da je taj meteorit bio pravi patuljak u odnosu na asteroid koji je pogodio Atlantidu.

Atlantida - most među starim kulturama
Poslednja otkrića dopustaju istrazivačima praistorijske prošlosti Zemlje da idu još dalje u prošlost. Spomenici prastarih kultura, iskopine, motivi, legende i razni predmeti, kao i istraživanja na kopnu i pod morem, ukazuju da su te kulture nastale pre neke ogromne katastrofe, praćene sveopštim potopom pre oko 12.000 godina. Ali, ima i veoma mnogo indicija da su među njima, mada su bile razdvojene hiljadama kilometara, postojale uzajamne veze.

Zbog svega toga Platonova priča o Atlantidi pojavljuje se danas u novom svetlu. Istraživači su skloni da veruju kako je nekada napredno ostrvo u Atlantskom okeanu, pre svoje propasti, predstavljalo ne samo most među praistorijskim kulturama Sredozemlja, Bliskog i Srednjeg istoka sa jedne, i drevne Amerike sa druge strane, nego i njihov izvor i rasadnik. Za to još ne postoje neposredni i neoborivi naučni dokazi, ali indicija ima sve više.

Veštački diskovi na dnu Atlantika
Ruski časopis "Sputnjik" objavio je članak o verovatnom postojanju i propasti Atlantide, u kojem iznosi i neke manje poznate podatke.

"Sredinom pedesetih godina - piše "Sputnjik" - američki brod za okeanografska istraživanja podigao je sa dna Atlantika, južno od Azurnih ostrva, oko 1.000 kg neobičnih predmeta. Bili su to krecnjački diskovi, slični tanjirima, prečnika 15 i debljine 4 cm. Spoljna strana je bila relativno glatka, a unutrašnja izdubljena i hrapava, što govori o vestačkom poreklu tanjira. Istraživanja su pokazala da su stari oko 12.000 godina i, što je još važnije, da su izrađeni na površini Zemlje, pod atmosferskim uslovima. Ko ih je izradio? Zašto? Kako su se u tako relativno velikom broju našli na jednom mestu?

"Sputnjik" ističe da se i druge grane nauke interesuju za rešenje problema Atlantide, jer su za njeno postojanje vezana mnogobrojna pitanja. Uporedna etimologija postavlja pitanja: kako su koreni mnogih drevnih grčkih reči dospele u jezik Maja Indijanaca? Ili: otkud u Peruu u pećinama slike i skulpture lavova i drugih životinja koje nisu nikada živele na tom području?

Na ta i slična pitanja nauka ne može da odgovori. Zbog toga se istraživači uvek vraćaju Platonu, upoređuju njegove dijaloge sa objektivnim nivoom znanja iz tog doba i iznose zaključke po kojima je on podatke o Atlantidi mogao da dobije od ljudi koji su na osnovu pouzdanih izvora znali da je ona postojala.

I detalji koje je pominjao Platon, slažu se sa otkrivenim činjenicama. Podaci Platona o tome da su se zidovi i kule pravili od belog, crnog i crvenog kamena, potvrđuju se činjenicom da su i savremena zdanja na azurnim ostrvima napravljena od istog materijala; a ta ostrva su u stvari najviši vrhovi ostrvskih planina.

Ruski hidrogeolozi su istraživanjem tla sa dna severnih polarnih mora došli do još jednog zaključka koji, mada posredno, potvrđuje Platonovu priču o Atlantidi: oni su ustanovili da su prvi talasi golfske struje prodrli u ta područja pre otprilike 12.000 godina.

Do sličnih rezultata su došli i američki naučnici. Oni su istražili vulkanski pepeo u talozima na dnu Atlantika i otkrili da se tamo pojavio pre 12.000 godina.

Novi početak čovečanstva
Postoji veći broj ljudi koji smatraju da je Atlantida Platonova izmišljotina. Slavni filozof je opisivao zlatne krovove i srebrne statue božanstva Atlantide, a oni ističu: prema najnovijim istraživanjima, primitivni stanovnici Evrope sve do 4.000 godine pre n. ere nisu koristili metale.

Kada se povede reč o 70.000 borbenih kola Atlantide, oponenti na to kažu da su se konji tek oko 1000. godine pre n. ere počeli koristiti u ratne svrhe. Oni tvrde da su se 8498. godine pre n. ere Evropom kretali neandertalci koji su koristili samo kosti i kamenje kao alat.

Međutim, Platon ne opisuje samo kulturu Evrope, nego i kulturu Atlantide. A budući da je ona propala u roku od 24 sata, zajedno sa svojim stanovnicima, životinjama, kulturnim blagom i kada je užasna kosmička katastrofa izmenila lik Zemlje, onda se zaista uzaludno traga za tom izgubljenom civilizacijom.

Verovatno se ništa više ne može dokazati sem činjenice da je čovečanstvo još jednom moralo da krene sve ispočetka
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.692
Neutronske zvezde


Otkriće

Postojanje neutronskih zvezda u teoriji je predviđeno manje od godinu dana nakon otkrića neutrona 1932. godine. Ruski fizičar Lav Landau je predvideo da u kosmosu mogu da postoje zvezde koje se sastoje isključivo od neutrona. Međutim, kako detektovati takvu zvezdu? Godine 1967. Jocelyn Bell sa grupom engleskih astronoma na čelu sa Anthony Hewishom, detektovala je periodičan signal u radio području elektromagnetnog spektra. Primetivši pravilnost ovih signala - jednakost intervala u kojima su se pojavljivali - astronomi su došli do pretpostavke da se radi o signalima neke vanzemaljske civilizacije koja pokušava da stupi u kontakt sa nama, pa su ove izvore nazvali LGM (Little Green Men - mali zeleni ljudi). Potom je usledilo otkriće većeg broja sličnih signala sa raznih mesta na nebu, što je opovrglo teoriju o vanzemaljcima. Nova pretpostavka je bila da se radi o nekim prirodnim izvorima. Pitanje koje se sada nameće tiče se prirode tela koje može da pulsira jednom u 1.3 sekunde.

Izvori

Promenljiva zvezda kao izvor signala definitivno otpada, jer su promene previše nagle i brze da bi se mogle pripisati objektu koji doživljava promene sjaja usled termonuklearnih reakcija koje se odigravaju u njemu. Sve je ukazivalo na to da do pulsiranja dolazi usled rotacije. Međutim, bilo je očigledno da se radi o objektima sa malom zapreminom koja bi im omogućila toliko veliku brzinu rotacije. Zvezde veličine Sunca ne mogu da postignu takve brzine rotacije - objekti bi morali da imaju prečnik od oko 10 kilometara. Naravno, neutronske zvezde su se po svim karakteristikama uklapale u profil izvora pulseva. U prilog ovoj teoriji išlo je i otkriće pulsara u središtu Rak magline u sazvežđu Bika. Naime, s obzirom na to da je Rak maglina ostatak supernove koju su Kinezi posmatrali 1054. godine, to se uklapa i u pretpostavku da neutronske zvezde nastaju nakon eksplozija supernovi (inače, pulsar u Rak maglini je do skora bio smatran najbržim pulsarem, no o tome će biti reči u sledećem broju u članku "Dvojni pulsari").



Fizičke karakteristike

Kada zvezda od 1.4 do 3 mase Sunca okonča svoj evolutivni tok u eksploziji supernove, dolazi do sažimanja jezgra pri čemu se spajaju protoni i elektroni i formiraju neutrone. Kada odbaci svoj spoljašnji omotač, zvezda gubi najveći deo svoje zapremine, pa tako, u skladu sa zakonom održanja momenta impulsa (po kojem se gubitkom zapremine uvećava brzina rotacije), ona počinje brže da rotira oko svoje ose. Velika gustina i velika brzina rotacije neutronske zvezde, omogućuju veliku rotacionu energiju i magnetno polje koje tu energiju transformiše u elektromagnetnu energiju, što uzrokuje emisiju radio talasa iz polova magnetosfere. Ono što nam omogućuje detekciju pulsara jeste inklinacija magnetosfere neutronske zvezde u odnosu na osu rotacije. Ako se Zemlja nalazi u tom snopu radio talasa, detektujemo radio signal. Da bi do ovoga uopšte došlo, pulsar mora da se nalazi u povoljnoj poziciji u odnosu na Zemlju, odnosno, Zemlja mora da se nalazi u jednoj tački konusa koji opisuje snop radio talasa pri rotaciji pulsara. Zato se smatra da je najveći broj pulsara u našoj Galaksiji neotkriven.
 

fosilvaso

Buduća legenda
Poruka
31.918
Одличан 5.

Али шта ти мислиш, имаш ли нешто своје да додаш?
Većina onoga što mislimo da su krateri i na drugim nebeskim telima NISU udari meteora, nego posledice hlađenja tih tela, kao kada kuvamo ajvar pa nastaju oni kružni oblici na površini! Krateri bi trebali imati duboku rupu u sredini, a ovi imaju RAVNE površine u sredini....
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.692
"Da bi ih spasao od nasrtljivca, moćnog lovca Oriona, kaže priča, Zevs je Plejade, sedam kćeri Atlanta i Plejone, pretvorio u zvezde i stavio na nebo. Ali i Orion je dospeo na nebo pa je i tamo nastavio da proganja Plejade i kada se on na nebu pojavi, one pobegnu i zadju za horizont. Razumemo Oriona što trči za Plejadama. Kako i ne bi kada su one tako zanosno lepe.
Plejade su najlepše zvezdano jato na našem nebu. Ima ih oko 500, ali se golim okom dobro vide svega njih sedam. Covek oštrog vida može po vedroj noći sa mračnog mesta, da ih vidi i 9 golim okom, a i više pod idealnim osmatračkim uslovima
Naravno, tako divan skup sjajnih zvezda nije mogao da ostane nezapažen ni u staro vreme pa Plejade pominju Homer, zatim Hesoid i drugi. U Japanu Plejade od davnina zovu " Subaru" što je u novije vreme postalo i ime poznate marke japanskih kola, ali i gigantskog japanskog teleskopa od 8,2 metra koji je smšten na Mauna Kei, na Havajima.
Plejade su utopljene u plavičastu maglinu. to je refleksiona maglina koja odbija svetlost zvezda iz okoline što čitavom jatu daje očaravajući, romantičan izgled naručito kad se gleda kroz dvogled.
Ali zvezde u ovom jatu se udaljavaju jedna od druge i za 250 miliona godina one će se raštrkati po medjuzvezdanom prostoru kao pojedinačne i nepovezane zvezde. Inače procenjuje se da je celo jato staro tek oko 100 miliona godina, što izaziva neke nedoumice koje tek treba rešiti.
Mesije je ovo jato svrstavao u svoj katalog pod brojem 45."
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.692
Astronomi pronašli najmanju zvezdu do sada
Prevela Mirjana Kuzmanović

Ovo teško vidljivo nebesko telo malo je veće od Saturna i oko 2000 do 3000 puta tamnije od Sunca.
Astronomi pronašli najmanju zvezdu do sada

Pixabay

Čini nam se da zvezde nije teško pronaći – na noćnom nebu možemo da vidimo čitavu postavu ovih svetlucavih tela. Međutim, ne možemo tako lako da vidimo baš svaku zvezdu. Kako Nikol Mortilaro iz agencije CBC News izveštava, zvezda EBLM J0555-57Ab (skraćeno 57Ab) udaljena je oko 600 svetlosnih godina od Zemlje. Ova zvezda toliko je tamna da astronomi smatraju da je najmanja koju su do sada otkrili, te da u budućnosti neće moći da pronađu zvezdu manjih dimenzija.
Istraživači Instituta za astronomiju koji pripada Univerzitetu u Kembridžu pronašli su 57Ab dok su bili u potrazi za vansolarnim planetama. Astronomi uočavaju ova daleka tela kada ona prođu ispred zvezde oko koje kruže i tako prouzrokuju da nivo svetlosti te zvezde blago opadne.

Unsplash

Unsplash

Kada su naučnici prvi put uočili 57Ab mislili su da je u pitanju planeta, kaže Mortilaro. No nakon što su proučili njenu masu, utvrdili su da je 57Ab zapravo tamna zvezda. Ona pripada takozvanoj dvojnoj zvezdi koja se sastoji od dve manje zvezde koje se kreću jedna oko druge.
Ovo tamno telo neznatno je veće od Saturna, ali ima 85 puta veću masu od Jupitera i 300 puta jaču gravitaciju od Zemlje. Mortilero prenosi kako je ova zvezda 2000 do 3000 puta tamnija od Sunca. Istraživanje o 57Ab objavljeno je u naučnom časopisu „Astronomija i astrofizika“ (Astronomy and Astrophysics).
Prema saopštenju za javnost, zvezda 57Ab je vatreno telo verovatno najmanjih dimenzija u celom svemiru. „Da je masa ove zvezde samo malo manja, fuzijske reakcije vodonika u srži zvezde ne bi mogle da se održe pa bi se zvezda pretvorila u smeđeg patuljka“, navodi u saopštenju Aleksander Betiker, istraživač na Institutu za astronomiju i glavni autor ove studije.

Smeđi patuljci su objekti veći od planeta, ali nedovoljno veliki da bi gravitacija i visok pritisak mogli da omoguće nastavak procesa fuzije. Prema nedavno objavljenoj studiji, moguće je da samo u našoj galaksiji postoji čak 100 milijardi ovih „neuspelih zvezda“.

Sićušna zvezda 57Ab nije samo još jedna u nizu neobičnih pojava. U saopštenju za javnost stoji kako su upravo ovakve tamne i ultrahladne zvezde najbrojnije u svemiru. Iako su neke od ovih zvezda hladnije čak i od velikih vansolarnih planeta Jupiterovog tipa, one imaju najveći potencijal da budu nastanjive. U časopisu Popular Mechanics Džon Venc navodi da zvezdani sistem Trappist-1, otkriven početkom ove godine, takođe sadrži ultrahladnu zvezdu.

Pexels

Pexels

Međutim, takve zvezde veoma je teško proučavati. „Pomalo je ironično to što su tako male zvezde najbrojnije u svemiru, a o njima ne znamo onoliko koliko bismo hteli jer su tamne“, rekao je Vencu koautor istraživanja, Amori Trio. „Zbog toga, paralelno sa istraživanjem planeta koje se kreću oko ultrahladnih zvezda, proučavamo i same zvezde“.
Mortilaro kaže kako se naučnici nadaju da će uspeti da izračunaju koliko svetlosti emituje 57Ab, iako zbog obližnjih zvezda taj posao nalikuje gledanju u sveću pored svetionika. Astronomi takođe očekuju da će otkriti na koji način toliko različite zvezde mogu da nastanu tako blizu jedna druge.
IZVOR: Smithsonian
 

fosilvaso

Buduća legenda
Poruka
31.918
Astronomi pronašli najmanju zvezdu do sada
Prevela Mirjana Kuzmanović

Ovo teško vidljivo nebesko telo malo je veće od Saturna i oko 2000 do 3000 puta tamnije od Sunca.
Astronomi pronašli najmanju zvezdu do sada

Pixabay

Čini nam se da zvezde nije teško pronaći – na noćnom nebu možemo da vidimo čitavu postavu ovih svetlucavih tela. Međutim, ne možemo tako lako da vidimo baš svaku zvezdu. Kako Nikol Mortilaro iz agencije CBC News izveštava, zvezda EBLM J0555-57Ab (skraćeno 57Ab) udaljena je oko 600 svetlosnih godina od Zemlje. Ova zvezda toliko je tamna da astronomi smatraju da je najmanja koju su do sada otkrili, te da u budućnosti neće moći da pronađu zvezdu manjih dimenzija.
Istraživači Instituta za astronomiju koji pripada Univerzitetu u Kembridžu pronašli su 57Ab dok su bili u potrazi za vansolarnim planetama. Astronomi uočavaju ova daleka tela kada ona prođu ispred zvezde oko koje kruže i tako prouzrokuju da nivo svetlosti te zvezde blago opadne.

Unsplash

Unsplash

Kada su naučnici prvi put uočili 57Ab mislili su da je u pitanju planeta, kaže Mortilaro. No nakon što su proučili njenu masu, utvrdili su da je 57Ab zapravo tamna zvezda. Ona pripada takozvanoj dvojnoj zvezdi koja se sastoji od dve manje zvezde koje se kreću jedna oko druge.
Ovo tamno telo neznatno je veće od Saturna, ali ima 85 puta veću masu od Jupitera i 300 puta jaču gravitaciju od Zemlje. Mortilero prenosi kako je ova zvezda 2000 do 3000 puta tamnija od Sunca. Istraživanje o 57Ab objavljeno je u naučnom časopisu „Astronomija i astrofizika“ (Astronomy and Astrophysics).
Prema saopštenju za javnost, zvezda 57Ab je vatreno telo verovatno najmanjih dimenzija u celom svemiru. „Da je masa ove zvezde samo malo manja, fuzijske reakcije vodonika u srži zvezde ne bi mogle da se održe pa bi se zvezda pretvorila u smeđeg patuljka“, navodi u saopštenju Aleksander Betiker, istraživač na Institutu za astronomiju i glavni autor ove studije.

Smeđi patuljci su objekti veći od planeta, ali nedovoljno veliki da bi gravitacija i visok pritisak mogli da omoguće nastavak procesa fuzije. Prema nedavno objavljenoj studiji, moguće je da samo u našoj galaksiji postoji čak 100 milijardi ovih „neuspelih zvezda“.

Sićušna zvezda 57Ab nije samo još jedna u nizu neobičnih pojava. U saopštenju za javnost stoji kako su upravo ovakve tamne i ultrahladne zvezde najbrojnije u svemiru. Iako su neke od ovih zvezda hladnije čak i od velikih vansolarnih planeta Jupiterovog tipa, one imaju najveći potencijal da budu nastanjive. U časopisu Popular Mechanics Džon Venc navodi da zvezdani sistem Trappist-1, otkriven početkom ove godine, takođe sadrži ultrahladnu zvezdu.

Pexels

Pexels

Međutim, takve zvezde veoma je teško proučavati. „Pomalo je ironično to što su tako male zvezde najbrojnije u svemiru, a o njima ne znamo onoliko koliko bismo hteli jer su tamne“, rekao je Vencu koautor istraživanja, Amori Trio. „Zbog toga, paralelno sa istraživanjem planeta koje se kreću oko ultrahladnih zvezda, proučavamo i same zvezde“.
Mortilaro kaže kako se naučnici nadaju da će uspeti da izračunaju koliko svetlosti emituje 57Ab, iako zbog obližnjih zvezda taj posao nalikuje gledanju u sveću pored svetionika. Astronomi takođe očekuju da će otkriti na koji način toliko različite zvezde mogu da nastanu tako blizu jedna druge.
IZVOR: Smithsonian
Normalan proces umiranja, hlađenja i smanjivanja svih zvezda? A dovoljno velike nakon toga 'eksplodiraju'?
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.