Nije izlaz brate moj u znanju, jer nema šta da se sazna. Izlaz je u pomirenju, uspostavljanju harmonije sa Tvorcem. Pomirićemo se kad se pokajemo i prestanemo da budemo solisti i uskladimo sa muzikom univerzma, kad prestanemo da pevamo falš tonove u tom orkestru. Ne možeš pevati samo svoju pesmu jer nisi sam, uključen si u hor, hteo - ne hteo.
Da. To je, u jednom određenom smislu, ne sasvim, kako sam predhodno opisao – tačno (što se tiče znanja); ali takva spoznaja nije predmet mistike, sama mistika obično dotle (do pomirenja sa Tvorcem) ne može dopreti, može se približavati, već je to predmet devocijske duhovnosti, stoga se mistika za to ne može „kriviti“. Ona može da se približi tome cilju, (ne da dođe i prođe kroz njega i tamo ostane), i onda mistika, tj mistik, može da pređe od mistike na devocijsku duhovnost AKO pravilno shvati da je Onaj koga otkrije, putem vrhunske mistike, u svom srcu, koji je Duša njegove duše, srce u srcu, – Ličnost Boga!, a ne ja sam, infinitezimalna čestica Boga (kako svo vreme misli, i drži se tog aspekta Apsoluta (jednog od TRI) kao sve u svemu…ko pijan plota, naš Ans - to je zadnja zamka iluzije, i ona nije postavljena u meterijalnoj stvarnosti, već je u transcendenciji, pa ipak je zamka!!!)
Uvek postoji klasa ljudi koji ne veruju u devocijsku duhovnost a veruju u mistiku, šta ćeš s njima? Pobiti?! I njima se da nešto da kako god imaju šansu da napreduju na neki način a ne da se degradiraju. Ako ne mogu da se bave devocijskom duhovnošću onda ej manja šteta da se bave mistikom nego da budu ateisti ili agnostici…
No! I toga zaborava je bio svestan čak i Huan! Šro je jasno iz opisa svojstvenog njegovoj tradiciji (mistike) Zar ne? Orlov dar glasi (između ostalog). No, opis je samo opis, opis nije opisivano. Mogu postojati razni opisi opisivanoga, u zavisnosti od prirode, paradigme, položaja i ugla posmatranja onoga koji opisuje …
„Zatim je Nagualu i njegovim ratnicima naređeno da zaborave. Uronjeni u tamu, dobili su nove zadatke: zadatak da se sete sami sebe i zadatak da se sete Orla.
Zapovijed da zaborave bila je tako stroga, da su svi bili odvojeni. Nisu se više sećali što su bili. Orao je mislio da će moći iznaći svoju sveukupnost, ukoliko se budu ponovo kadri sjećati samih sebe. Samo tada bi mogli imati snagu i neophodno ishodište da pronađu i da se suoče sa svojim konačnim putovanjem.“
Hrišćani ne traže lično znanje, oni traže harmoniju i sklad sa vibracijom onoga koji im je dao život i svesnost.
Fino je to, samo hrišćani niti su jedini niti su najvažniji, hriščanstvo jeste od Boga, al nije jedino ono od Boga (kako oni koji sebe zovu hrišćani vole da veruju, i tako se „duhovno“ gorde i sebi pridaju na preteranom značaju, odeljujući se (sektašeći se) od svoje braće.
Biti hrišćanin je privremeno imenovanje. Neko danas može biti hrišćanin a sutra biti islamista, budista, hindus… ali VEČNA priroda duše ne može da se menja, sad ovo a sad ono – duša je večno i nepromenljivo sluga Boga, pa joj daj privremeno imenovanje koje god hoćeš.
I to je jedini izbor koji imamo, jedina sloboda, da se uskladimo ili da umremo.
Da. Ili sluga Boga ili sluga svojih čula i uma, tela, i onoga što ide uz njih u materijalnom svetu, promeljivo kako kad. Ili obitavanje u zaboravu na Boga u materijalnoj prirodi (lutanjem kroz bezbrojne oblike života i obitavanjem u nižim, višim, središnjim ili pak paklenim planetarnim sistemima) ili obitavanje u duhovnoj prirodi, duhovnim svetovima, u ljubavi s Bogom (sat-cit-ananda) ! To je ono što je sloboda duhovne duše i izbor koji ima.
Jedino što „umreti“ ne znači prestati postojati, jel to nije moguće za duhovnu dušu, budući večna, Već umreti znači večno obitavati u smrtnosti, u smrtnom svetu, materijalnoj prirodi. Dok obitavati u besmrtnosti znači boraviti u duhovnom svetu, u svetu u kojem nema smrti, ne postoji smrtnost, – a obe prirode su večne, jedna smrtna i povremeno manifestovana a povremeno ne manifetovana, druga besmrtna i večno manifestovana. Otuda i čuveno delo vedske monoteističke teologije, „Karakter životne sile u besmrtnosti“ ili „Besmrtni karakter životne sile (duhovne duše)“ – „Caitanya Cartamrta“. Mrta (čita se mrita, ili mritju - znači „smrt“, prefiks „a“ u sanskritu je negacija onoga što mu sledi, dakle „amrta“ – znači besmrtnost ili slikovito „duhovni nektar“.
San (običan) je vrsta iluzije - ali ima dejstvo, laž nije istina, ali ima dejstvo, fatamorgana, mašta, halucinacija... svi imaju dejstvo (stvarni su - postoje, ali nisu istiniti - nisu ona stvarnost koja je oslobođena iluzornih predstava o stvarnosti!) Stvarnost je širi pojam od istinitosti, istinitost je pod-skup stvarnosti, jer u stvarnostipostoji laž, iluzija, fatamorgana, halucinacija.. ... ... tako puno toga, a u istini svega toga nema.