Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Дуго се о овоме прича онако колоквијално, да постоје антидржавне снаге некако је опште осећање, па је ред да се то објасни кроз формалнију анализу. Како нисам правник говорићу на основу свог познавања Устава и логике, по питању неког параграфа, КЗ-а рецимо, можете ме слободно исправити.
Дакле, ја колико знам не постоје више одредбе које санкционишу антидржавно деловање, издају земље, велеиздају и томе слично. Не знам како ствари стоје са деловањем против поретка, али све и да тога нема, видећемо да су дела неких суштински кажњива. При свему томе може се и очувати одређени ниво права на „другачије мишљење“ и предлагање решења. Али постоји процедура, па да видимо...
Овде говорим о снагама које се залажу за отворено признавање Ахтисаријевог плана (и његових клонова, а све то треба да води губитку Косова) и зато да Србија не брани Дејтонски споразум. То раде ЛДП и они око њега отворено, а велико је питање како ће се „проевропски“ ДС и Г17 (ђе ли је Европа кад феудално деле министарства?!?) понашати кад загусти.
Да ли је легитимно, или битније да ли је легално, да се неко залаже за то да Косово не буде у Србији? Да, тиме се не крши закон, и постоји процедура која регулише такве захтеве. Ако Чеда и његови желе да примене Ахтисаријев план, нека поднесу захтев за промену Митровданског устава, посебно његове преамбуле. То је једини легални начин да Србија призна Косово. Потребне су две трећине у Народној скупштини и већина изашлих на референдуму. Ово друго је потребно јер се ради о промени битних одредби Устава, за које је неопходан референдум, мада не више половина укупно уписаних бирача. Али и две трећине Скупштине је довољно захтевно. Аха да, за сам предлог вам је потребна трећина посланика, захтев председника Републике, Владе (није лично име) или 150.000 бирача. Па изволите! Ово последње вам можда и не би био велики проблем.
Све друго је захтев да органи Србије раде мимо Устава, да практично прекорачују и злоупотребљавају своја овлашћења. Дакле, онај орган који би то урадио, починио би кривично дело, а такав акт би у старту био неважећи. Подстицање на то, путем јавних иступа или захтева у Скупштини (ако ти захтеви нису за промену Устава) је подстицање на извршење кривичног дела.
Слично стоје ствари и са Дејтонским споразумом. Тај споразум је практично део правог система Србије. Србија је његов гарант. Могуће је тражити ревизију или поништавање било ког споразума. За ревизију је потребна сагласност свих страна потписница. Поништавање се може урадити и једнострано, при чему се преузимају санкције правне и фактичке. Ја не знам да ли неке правне санкције постоје за иступање из Дејтонског споразума, а фактичке зависе искључиво од односа снага. Није искључено да ће и оне патриотскије снаге тражити поништење споразума, како се ситуација буде развијала.
Оно што је битно је да само Скупштина, својом већином (простом?) може пристати на ревизију или поништење Дејтонског споразума. Што се тиче ревизије, за сада Србији није упућен такав захтев, као уосталом ни Скупштини БиХ, на коју се споразум односи. Они из „међународне заједнице“ се чак убише од доказивања како га не поништавају, чак га кршењем бране. Шта је онда захтев за тим да Србија не реагује? Шта је противљење реакцији председника и премијера, министра спољних послова, који су надлежни?
Овде долазимо и до оних захтева да Србија „не таласа“, да „прихвати реалност“. Другим речима да органи не раде на одбрани Дејтона и резолуције 1244, односно Устава Републике Србије. Да ли је нечињење противзаконито? Наравно да јесте. Замислите неки јавни скуп на коме група људи физички насрне на Чедомира Јовановића, а присутна полиција се само склони. Да ли су га полицајци напали? Нису. Да ли су прекршили закон? Јесу јер не раде свој посао. Како онда можемо окарактерисати захтев да надлежни органи не ураде све на одбрани територијалног интегритета Србије и помоћи српском народу изван матице, на шта су обавезни?!? Или евентуално фактичко нечињење органа, а видећемо ДС и Г17 кад дође време... Дакле, територијални интегритет, права Срба изван Србије, преамбула Устава, Дејтонски споразум и резолуција 1244 су делови правног система ове земље. Неспречавање њиховог кршења је исто што и само кршење. У спречавању кршења ових одредби надлежни органи су дужни да учине све што могу, и што може имати ефекта, а то може укључити и одустајање од атланскоевро интеграција, спуштање односа на нижи ниво, друге дипломатске чинове, чак и неке реакције у економској сфери. Јер чланство у НАТО, добри односи са Америком и још неке ствари нису део правног система Србије, а оно што сам навео јесте.
То је све правно. Политички гледано, антидржавно деловање и не мора тако строго да се дефинише. Доста је рећи да више од 90% гласача је гласало за нешто, а убедљива мањина тврди супротно. И то не само у једној теми, већ у низу тема које су битне та опстанак ове земље. Па и у Британији 1940. је било оних који су били за мир са Хитлером....
Дакле, ја колико знам не постоје више одредбе које санкционишу антидржавно деловање, издају земље, велеиздају и томе слично. Не знам како ствари стоје са деловањем против поретка, али све и да тога нема, видећемо да су дела неких суштински кажњива. При свему томе може се и очувати одређени ниво права на „другачије мишљење“ и предлагање решења. Али постоји процедура, па да видимо...
Овде говорим о снагама које се залажу за отворено признавање Ахтисаријевог плана (и његових клонова, а све то треба да води губитку Косова) и зато да Србија не брани Дејтонски споразум. То раде ЛДП и они око њега отворено, а велико је питање како ће се „проевропски“ ДС и Г17 (ђе ли је Европа кад феудално деле министарства?!?) понашати кад загусти.
Да ли је легитимно, или битније да ли је легално, да се неко залаже за то да Косово не буде у Србији? Да, тиме се не крши закон, и постоји процедура која регулише такве захтеве. Ако Чеда и његови желе да примене Ахтисаријев план, нека поднесу захтев за промену Митровданског устава, посебно његове преамбуле. То је једини легални начин да Србија призна Косово. Потребне су две трећине у Народној скупштини и већина изашлих на референдуму. Ово друго је потребно јер се ради о промени битних одредби Устава, за које је неопходан референдум, мада не више половина укупно уписаних бирача. Али и две трећине Скупштине је довољно захтевно. Аха да, за сам предлог вам је потребна трећина посланика, захтев председника Републике, Владе (није лично име) или 150.000 бирача. Па изволите! Ово последње вам можда и не би био велики проблем.
Све друго је захтев да органи Србије раде мимо Устава, да практично прекорачују и злоупотребљавају своја овлашћења. Дакле, онај орган који би то урадио, починио би кривично дело, а такав акт би у старту био неважећи. Подстицање на то, путем јавних иступа или захтева у Скупштини (ако ти захтеви нису за промену Устава) је подстицање на извршење кривичног дела.
Слично стоје ствари и са Дејтонским споразумом. Тај споразум је практично део правог система Србије. Србија је његов гарант. Могуће је тражити ревизију или поништавање било ког споразума. За ревизију је потребна сагласност свих страна потписница. Поништавање се може урадити и једнострано, при чему се преузимају санкције правне и фактичке. Ја не знам да ли неке правне санкције постоје за иступање из Дејтонског споразума, а фактичке зависе искључиво од односа снага. Није искључено да ће и оне патриотскије снаге тражити поништење споразума, како се ситуација буде развијала.
Оно што је битно је да само Скупштина, својом већином (простом?) може пристати на ревизију или поништење Дејтонског споразума. Што се тиче ревизије, за сада Србији није упућен такав захтев, као уосталом ни Скупштини БиХ, на коју се споразум односи. Они из „међународне заједнице“ се чак убише од доказивања како га не поништавају, чак га кршењем бране. Шта је онда захтев за тим да Србија не реагује? Шта је противљење реакцији председника и премијера, министра спољних послова, који су надлежни?
Овде долазимо и до оних захтева да Србија „не таласа“, да „прихвати реалност“. Другим речима да органи не раде на одбрани Дејтона и резолуције 1244, односно Устава Републике Србије. Да ли је нечињење противзаконито? Наравно да јесте. Замислите неки јавни скуп на коме група људи физички насрне на Чедомира Јовановића, а присутна полиција се само склони. Да ли су га полицајци напали? Нису. Да ли су прекршили закон? Јесу јер не раде свој посао. Како онда можемо окарактерисати захтев да надлежни органи не ураде све на одбрани територијалног интегритета Србије и помоћи српском народу изван матице, на шта су обавезни?!? Или евентуално фактичко нечињење органа, а видећемо ДС и Г17 кад дође време... Дакле, територијални интегритет, права Срба изван Србије, преамбула Устава, Дејтонски споразум и резолуција 1244 су делови правног система ове земље. Неспречавање њиховог кршења је исто што и само кршење. У спречавању кршења ових одредби надлежни органи су дужни да учине све што могу, и што може имати ефекта, а то може укључити и одустајање од атланскоевро интеграција, спуштање односа на нижи ниво, друге дипломатске чинове, чак и неке реакције у економској сфери. Јер чланство у НАТО, добри односи са Америком и још неке ствари нису део правног система Србије, а оно што сам навео јесте.
То је све правно. Политички гледано, антидржавно деловање и не мора тако строго да се дефинише. Доста је рећи да више од 90% гласача је гласало за нешто, а убедљива мањина тврди супротно. И то не само у једној теми, већ у низу тема које су битне та опстанак ове земље. Па и у Британији 1940. је било оних који су били за мир са Хитлером....