Anksioznost, nisko samopuzdanje, izolacija, razdrazljivost...

Lollol

Lollol

Poznat
Poruka
9.450
Naslov poruke govori dovoljno, mada ja bi se fokusirao na izolaciju trenutno.
Imam 21 god, i cini mi se da polako ali sigurno sve vise izbegavam ljude. Jednostavno previse sam razdrazljiv,ne podnosim kritiku zbog niskog samopouzdanja, zamaraju me drustveni odnosi, tako da ih polako ali sigurno izbegavam.
To je cak i sa najblizima tipa prijatelji i devojka. Cak i u njihovom drustvu ja nekako jedva cekam da dodjem kuci i da se "odmorim" posteno od svega. Ljudski kontakti mi jednostavno trose previse energije jer moram smisliti sta cu da pricam a da to ne bude smarajuce ili nesto zbog cega ce me kritokovati/ismejavati kao sto to obicno biva. A ako cutim, onda je problem sat mi je i sto sam neraspolozen, a nije bas da bi razumeli da mi ne prija druzenje sa njima previse.
Nije da ne uzivam ponekada, ali obicno cekam da se sve to zavrsi samo da ne bi slusao beznacajne price i najnovije traceve i planove za letovanja i sl.
A evo, meni bi bilo najvise odgovaralo kada bi se sa tim ljudima vidjao dva puta nedeljno ili manje, ali obicno sve sto radim, mislim na socijalne kontakte i "druzenje" sa njima, radim da ne bi slusao kritike kako sam sebican, ravnodusan, los prijatelj i sl.
Na kraju priznajem da ne zelim da ostanem sam na ovom svetu bez igde ikoga, tako da se prilagodjavam, trpim udarce, kritike beznacajne price, ali ispod osecam da sve sto radim je skoro potpuno izvestaceno i da to radim samo da bi zadrzao te ljude i izbegao kritiku od istih.
Napominjem da sem tih ljudi ne postoje drugi ljudi u mom zivotu, ne radim nigde, ne studiram, ne izlazim, sve to zbog socijalne anksioznosti, mada i nesto nemam mnogo zelje za time.
Ima li neko slicnih iskustava?
 
Trebas da izgradis svoj stav i to je ono u cemu ja vidim problem. Nedostatak svog sopstvenog stava i apsolutno sigurnog verovanja u ono sto govoris i pri cemu stojis dovodi do manjka samopouzanja i onda se opterecujes time kako te drugi tretiraju.

Moras sebe da shvatis kao vrednu jedinku, kao i svaku drugu. Ne vise ali ne ni manje. Ti nisi s nikim da bih njega zadovoljio prvo, vec sebe.

Ne treba covek biti ni arogantan u svojim principima, vec na nekoj sredini. Imati postovanja prema drugima ali cvrsto se drzati svojih principa. Kada neko zgazi te principe, postoji tolerancija za ljudsku gresku, ali ako to neko radi uporno onda korov treba saseci. Nista nije vredno tvog raspolozenja.

Za stav je potreban trud, zelja da se promenis, sazres i budes veca licnost. Zato citaj. Pa kada dovoljno procitas diskutuj. Ako ne u stvarnom zivotu bar na forumu. Ovaj forum je pun raznoraznih ljudi i uvek ce biti s nekim s kim o nekoj temi mozes popricati.

Mislim da si odustao od borbe za sebe i sve ocekujes da ce neko da ti pruzi srecu. Nisi vise u majkinom krilu. Otrgni se, obrazuj se. Ali nemoj onda da ti ego bude veci od sebe.
 
Mislim da si zbog opste situacije a verovatno i licne,porodicne usao u tesku apatiju koja vodi u depresiju .To najvise otud "ne radim ,ne studiram ,ne izlazim..." "Usamljen covek postaje poremecen a poremecn covek ostaje sam!"citat. Iskustva imam i ja i vecina ljudi.Naidje period kad te zivot obori ali moras da ustanes ,moras da imas neki cilj pa da se polako izvlacis iz toga jer ako se sve vise osamljujes i ulazis u teske i sumorne misli,sigurno ides u bolest.Mozda nije losa konsultacija sa psihijatrom . Sve najbolje!
 
Lollol:
Naslov poruke govori dovoljno, mada ja bi se fokusirao na izolaciju trenutno.
Imam 21 god, i cini mi se da polako ali sigurno sve vise izbegavam ljude. Jednostavno previse sam razdrazljiv,ne podnosim kritiku zbog niskog samopouzdanja, zamaraju me drustveni odnosi, tako da ih polako ali sigurno izbegavam.
To je cak i sa najblizima tipa prijatelji i devojka. Cak i u njihovom drustvu ja nekako jedva cekam da dodjem kuci i da se "odmorim" posteno od svega. Ljudski kontakti mi jednostavno trose previse energije jer moram smisliti sta cu da pricam a da to ne bude smarajuce ili nesto zbog cega ce me kritokovati/ismejavati kao sto to obicno biva. A ako cutim, onda je problem sat mi je i sto sam neraspolozen, a nije bas da bi razumeli da mi ne prija druzenje sa njima previse.
Nije da ne uzivam ponekada, ali obicno cekam da se sve to zavrsi samo da ne bi slusao beznacajne price i najnovije traceve i planove za letovanja i sl.
A evo, meni bi bilo najvise odgovaralo kada bi se sa tim ljudima vidjao dva puta nedeljno ili manje, ali obicno sve sto radim, mislim na socijalne kontakte i "druzenje" sa njima, radim da ne bi slusao kritike kako sam sebican, ravnodusan, los prijatelj i sl.
Na kraju priznajem da ne zelim da ostanem sam na ovom svetu bez igde ikoga, tako da se prilagodjavam, trpim udarce, kritike beznacajne price, ali ispod osecam da sve sto radim je skoro potpuno izvestaceno i da to radim samo da bi zadrzao te ljude i izbegao kritiku od istih.
Napominjem da sem tih ljudi ne postoje drugi ljudi u mom zivotu, ne radim nigde, ne studiram, ne izlazim, sve to zbog socijalne anksioznosti, mada i nesto nemam mnogo zelje za time.
Ima li neko slicnih iskustava?
Kliknite za proširenje...

Boldovano nam je zajednicko. ja ne mogu da vidjam ljude cesto,strasno me nervira kad nemam neko svoje vreme posveceno samo meni i samoci,kad to nemam onda sam zivcan i razdrazljiv. Kao da mi nesto fali. Ljudi mnogo dave,u sustini opterecuju te svojim problemima,a tvoje nece da cuju ili su pak teski licemeri. Teraju jednu pricu,a onda kad ti krenes isto,e onda daj nemoj da mracis,nemoj spustati atmosferu,a to sto su oni tako spustili 100000 puta to nema veze. U sustini to i jeste napor jer je u drustvu non stop borba za dominaciju,podjebavanje,ispale... Sve to mnogo nervira. Kada vidis to nekako ti je svejedno,ne vidim poentu toga i toliko truda oko takvih stvari kada je to daleko od dobrih namera i neke koristi.
 
Ne brini nisi sam;)Sve ti to mene muci godinama,ali DA LIJEKA IMA!Evo moje iskustvo.,prije nekoliko godina sam potrazila pomoc psihijatra,dobila terapiju lijekovima i preporodila se,izlazila,druzila se i malo po malo usvajala neke nove nacine u ophodjenju s ljudima,al tu isto ima caka-lijekovi vremenom 'ne rade' kao na pocetku i onda treba puno rada na sebi,najvaznije je izlaganje situacijama.I tako sam ,vidjevsi da su lijekovi samo stap,smanjila dozu uzimanja skoro na nista........onda tako par godina i evo sada HVALA BOGU ne koristim ih uopste!!!!!!!Spas sam pronasla u vjeri.,pocela sam da postim,da se pricescujem,da odlazim na bogosluzenja i malo po malo moj pogled na svijet oko sebe je postao drugaciji,nije da nemam problema,al' sad imam snage da se borim i svaki problem shvatam kao izazov!Ne znam koliko maris za duhovnost,ali pokusaj pomalo da se molis,da prepustas brige Bogu,i NIPOSTO NEMOJ da izbjegavas ljude i situacije,vec se izlazi pomalo,svako izbjegavanje hrani tvoj strah i on biva sve veci.ZNACI VJERA I RAD NA SEBI!SVAKO DOBRO!!!!!!!!!!!!!
 
Jary:
Mislim da si zbog opste situacije a verovatno i licne,porodicne usao u tesku apatiju koja vodi u depresiju .To najvise otud "ne radim ,ne studiram ,ne izlazim..." "Usamljen covek postaje poremecen a poremecn covek ostaje sam!"citat. Iskustva imam i ja i vecina ljudi.Naidje period kad te zivot obori ali moras da ustanes ,moras da imas neki cilj pa da se polako izvlacis iz toga jer ako se sve vise osamljujes i ulazis u teske i sumorne misli,sigurno ides u bolest.Mozda nije losa konsultacija sa psihijatrom . Sve najbolje!
Kliknite za proširenje...
Bitno je druziti se...
 
Ljude da promeniš, nema šanse :(. Sebe da promeniš i prilagodiš, teško je :(. Kad tad ćeš morati da počneš da kalkulišeš i sa sobom i sa drugima, zato kreni sada dok si još mlad, kako se ono kaže, drvo se savija dok je mlado. Malo zažmuriš na levo oko, pa malo na desno, malo zapušiš uši, i lepo i tebi i njima :cool:. Nauči, kada poželiš, da i u društvu budeš sam :cool:. Reči čuju svi, misli nam ne čuje niko... :rumenko:
 
Kao prvo, hvala svima na podrsci i lepim recima, lepo je cuti da i drugi ljudi imaju slicne probleme.

@seducer
Posedujem odredjene stavove, ali sam u poslednje vreme popustljiv jer sam zbog cvrstih i neracionalnih uverenja poceo da osudjujem ljude oko sebe, tako da je to preslo u egoizam koji pokusavam da napustim, pokusavam da vidim stvari i iz drugog ugla i da ne osudjujem, tako da je sve ovo mozda samo posledica toga. Osudjivanje i cvrsti stavovi su u najvecem broju slucajeva gurali ljude od mene a i ja bi gubio interes za ljude, tako da sam cvrsto pozeleo da to ne radim vise. Doduse, i sada kada to ne radim, gubim interes vremenom. Mada imas pravo, osecam se nekad kao da "cekam" da mi drugi serviraju srecu na srebrnom tanjiru, jer ja sam previse lenj ili nezainteresovan da to sam uradim.

@Jary
Imam otprilike nekakav cilj u zivotu, a to je da budem stambeno i finansijski nezavistan od svojih roditelja. Doduse moram priznati da sam isuvise zavistan od njih, toliko da me je blam od toga, tako da cvrsto zelim da imam neku dozu samostalnosti. I da, polako radim na tome, barem sto se finansija i stambenog prostora tice, a ako toga bude bilo bice verovatno i psihicke i emotivne samostalnosti. Mada cak i da ispunim taj cilj, ne znam koliko cu se srecnijim i ispunjenijim osecati. Naravno imacu veci nivo samopouzdanja, dokazacu sebi a i drugim da nisam nesposoban i promasaj, ali da li cu iskreno biti srecan? Ne verujem da cu tad biti lud za druzenjem, radujem se sto cu imati vremena i prostora da radim ono sto zelim i kako zelim. Mozda ce tada i biti bolje, jer cu onda dobijati i dozirati drustveni kontakt onoliko koliko mi je potrebno, a mozda ce mi sva ova "gnjavaza" koju sada osecam uzasno nedostajati, ali najverovatnije se nista nece promeniti. Nisam optimista, ali da ne brinem o tome pre vremena.

@User Friendly
Slazem se sa tobom, sve te ispale, podjebavanja, carke i gluposti jednostavno dojade, a kada ti nije do toga onda si smor, onda si panj, onda kvaris atmosferu, pa te zbog toga jos vise podjebavaju. Ali najgore je sto ti svi kukaju a ti ne mozes da se pozalis sta je tebi, jer to bi te ljude koji su u stvari tvoj problem povredilo i udaljilo tako da moras da trpis i da se vrtis u zacaranom krugu i da slusas gluposti iznova i iznova. Ja da mi verujes, skacem od srece kad se ne prica o izlascima, devojkama, muvanju, i slicnim teen glupostima, ali takvi "ispadi" su jako retki. Doduse, i ja sam covek, i ja se nekada smejem tim idiotarijama, nekad, tako da ne mogu druge da previse osudjujem zbog toga.

@pasta
Lepo je videti da je neko uspeo da se izvuce :)
Sto se lekova tice, ne volim ih, i ne verujem nesto previse njima, mislim da sam dovoljno jak, tj. znam da sam dovoljno jak u situacijama kada nesto MORAM da uradim i kada mi opstanak zavisi od toga. Onda nekako dobijem novu snagu i samopouzdanje i onda sam na vrhu sveta. Jos ako to novo iskustvo prodje bez trauma, ja sam neunistiv. Kada recimo moram da se bakcem sa salterima i sl, to mi nije toliki problem kada se nadjem u toj situaciji, ali da se namolim i ohrabrim, pa za to treba malo vise vremena.

@marixa
Da, zazmuris, precutis, popustis i nekako izgubis sebe, i postanes ravnodusan.
Mada mozda tako i mora, vazno je da su ti stavovi unutra tu u mislima, ali opet, sve to precutavanje, zmurenje na jedno oko, to "prihvatenje" deluje nekako licemerno, ali u poslednje vreme nemam moralnih dilema sto se tice toga. Uzimam sta mi treba, koliko mi treba i od koga mi treba (mislim na informacije i "socijalizaciju"), ali opet to je nekako sve isfolirano i oseca se neka praznina u tome.
 
Poslednja izmena:
Ne treba da precutkujes stalno, budi umeren...kad bas moras precuti da se ne pozsvadjas npr..itd
ja sam imala taj trip sa ljudima pre 3 godine kada sam naglo prestala da se druzim sa takvim tipovima ljudi iako mi je drustvo bilo moralno, nisu bili losi ali su im price bile kao price tvojih vrsnjaka. kupila sam nov broj, vise me nije zanimalo sta govore, zasto se ne dolazim..kazem, zauzeta sam jako, kad budem imala vremena doci cu i to je to..vremenom prestanu i da te zovu..zadrzala sam samo jednu drugaricu i bilo mi je mnogo lakse.
ali sam vremenom zapala u potpunu izolaciju tako da ti predlazem da zadrzis dva dobra druga,,ili jednog ali dobrog...
 
Slazem se da je vazna granica, ali mi se cini da nekako ja uvek popustim tu. Uvek posedim par minuta/sati duze sa njima iako mi je dosadno, jer neko bi se uvredio da mu kazem u lice da mi je dosadno sa njim i da bi radije sedeo kuci. Kada ne bi popustao i oko ovih stvari, mislim da bi dotle doslo da i ne bi izlazio iz kuce vise od jednom nedeljno, naravno ne mogu da rizikujem toliko, jer mislim da me ljudi ne bi toliko cekali, i da ne bi bili tolerantni prema tome, vec bi se osetili nepotrebni i na kraju bi okrenuli ledja, ili bi me uvek gledali sa nekim prekorom (da ne pomenem vecita prebacivanja koja su tu jos od pubertetskih dana).
 
ne znam,ja sam sebican sto se tice svog vremena i svojih emocija,ne dam nikom da mi narusava harmoniju zato sam i sve odjebao. Ja nikog ne bi trpeo da me nervira,ponizava i da me smara,odmah bi ga otkacio. Postoje pravila igre,ako ih prekrsis,a neces da se izvinis zavrsili smo ma kakva sitnica bila. Mislim da bi se ja i ti slagali ko bubreg i voda da se poznajemo,majke mi kao da ja pisem tvoje postove. Nego ti gresis jer im dosta dopustas,sve te zajebancije i to je ustvari borba za dominacijom u drustvu,ko ce da zauzme visi rang,mozda bi tilo najbolje kad bi se ogranicio na jednu ili dve osobe od tog celog drustva.
 
Ja baš imam utisak da osoba koja ne voli mnogo da se druži treba da ima što širi krug ljudi za druženje :cool:. Naravno, svi ne mogu da ti budu prijatelji, ali što ih je više manje su šanse da ti bilo ko od njih predje u dosadu :rumenko:. Pa na primer, s jednima ideš u lov, naravno ovo je figurativno, sa drugima na pecanje, sa trećima u švaleraciju, a kad ti se čita knjiga i samuje ti se povučeš, i niko te ne davi. U suštini, svaki čovek se svede na isto, skup mnogo vrlina :klap: i još više mana :evil:, tako da videti nekoga jedanput ili dvaput mesečno i nije tako komlikovana stvar :roll:. Vremenom se sve iskristališe, i onda izdvoji se poneka osoba koja naš život učini zabavnijim :zcepanje: i lepšim :D .
 
Lollol:
Kao prvo, hvala svima na podrsci i lepim recima, lepo je cuti da i drugi ljudi imaju slicne probleme.

@seducer
Posedujem odredjene stavove, ali sam u poslednje vreme popustljiv jer sam zbog cvrstih i neracionalnih uverenja poceo da osudjujem ljude oko sebe, tako da je to preslo u egoizam koji pokusavam da napustim, pokusavam da vidim stvari i iz drugog ugla i da ne osudjujem, tako da je sve ovo mozda samo posledica toga. Osudjivanje i cvrsti stavovi su u najvecem broju slucajeva gurali ljude od mene a i ja bi gubio interes za ljude, tako da sam cvrsto pozeleo da to ne radim vise. Doduse, i sada kada to ne radim, gubim interes vremenom. Mada imas pravo, osecam se nekad kao da "cekam" da mi drugi serviraju srecu na srebrnom tanjiru, jer ja sam previse lenj ili nezainteresovan da to sam uradim.

@Jary
Imam otprilike nekakav cilj u zivotu, a to je da budem stambeno i finansijski nezavistan od svojih roditelja. Doduse moram priznati da sam isuvise zavistan od njih, toliko da me je blam od toga, tako da cvrsto zelim da imam neku dozu samostalnosti. I da, polako radim na tome, barem sto se finansija i stambenog prostora tice, a ako toga bude bilo bice verovatno i psihicke i emotivne samostalnosti. Mada cak i da ispunim taj cilj, ne znam koliko cu se srecnijim i ispunjenijim osecati. Naravno imacu veci nivo samopouzdanja, dokazacu sebi a i drugim da nisam nesposoban i promasaj, ali da li cu iskreno biti srecan? Ne verujem da cu tad biti lud za druzenjem, radujem se sto cu imati vremena i prostora da radim ono sto zelim i kako zelim. Mozda ce tada i biti bolje, jer cu onda dobijati i dozirati drustveni kontakt onoliko koliko mi je potrebno, a mozda ce mi sva ova "gnjavaza" koju sada osecam uzasno nedostajati, ali najverovatnije se nista nece promeniti. Nisam optimista, ali da ne brinem o tome pre vremena.

@User Friendly
Slazem se sa tobom, sve te ispale, podjebavanja, carke i gluposti jednostavno dojade, a kada ti nije do toga onda si smor, onda si panj, onda kvaris atmosferu, pa te zbog toga jos vise podjebavaju. Ali najgore je sto ti svi kukaju a ti ne mozes da se pozalis sta je tebi, jer to bi te ljude koji su u stvari tvoj problem povredilo i udaljilo tako da moras da trpis i da se vrtis u zacaranom krugu i da slusas gluposti iznova i iznova. Ja da mi verujes, skacem od srece kad se ne prica o izlascima, devojkama, muvanju, i slicnim teen glupostima, ali takvi "ispadi" su jako retki. Doduse, i ja sam covek, i ja se nekada smejem tim idiotarijama, nekad, tako da ne mogu druge da previse osudjujem zbog toga.

@pasta
Lepo je videti da je neko uspeo da se izvuce :)
Sto se lekova tice, ne volim ih, i ne verujem nesto previse njima, mislim da sam dovoljno jak, tj. znam da sam dovoljno jak u situacijama kada nesto MORAM da uradim i kada mi opstanak zavisi od toga. Onda nekako dobijem novu snagu i samopouzdanje i onda sam na vrhu sveta. Jos ako to novo iskustvo prodje bez trauma, ja sam neunistiv. Kada recimo moram da se bakcem sa salterima i sl, to mi nije toliki problem kada se nadjem u toj situaciji, ali da se namolim i ohrabrim, pa za to treba malo vise vremena.

@marixa
Da, zazmuris, precutis, popustis i nekako izgubis sebe, i postanes ravnodusan.
Mada mozda tako i mora, vazno je da su ti stavovi unutra tu u mislima, ali opet, sve to precutavanje, zmurenje na jedno oko, to "prihvatenje" deluje nekako licemerno, ali u poslednje vreme nemam moralnih dilema sto se tice toga. Uzimam sta mi treba, koliko mi treba i od koga mi treba (mislim na informacije i "socijalizaciju"), ali opet to je nekako sve isfolirano i oseca se neka praznina u tome.
Kliknite za proširenje...

:hahaha::rotf:

BEz komentara :hahaha1::cepanje::cepanje:
Kad se bolje razmislim ipak cu dati odgovor: Jeste lepo, vise posla ima, a u ovo vreme kada je svetska kriza novca nikad dosta, a terapije su skupe :mrgreen:
:klap::klap::klap::klap::klap::klap:
 
Lollol:
Naslov poruke govori dovoljno, mada ja bi se fokusirao na izolaciju trenutno.
Imam 21 god, i cini mi se da polako ali sigurno sve vise izbegavam ljude. Jednostavno previse sam razdrazljiv,ne podnosim kritiku zbog niskog samopouzdanja, zamaraju me drustveni odnosi, tako da ih polako ali sigurno izbegavam.
To je cak i sa najblizima tipa prijatelji i devojka. Cak i u njihovom drustvu ja nekako jedva cekam da dodjem kuci i da se "odmorim" posteno od svega. Ljudski kontakti mi jednostavno trose previse energije jer moram smisliti sta cu da pricam a da to ne bude smarajuce ili nesto zbog cega ce me kritokovati/ismejavati kao sto to obicno biva. A ako cutim, onda je problem sat mi je i sto sam neraspolozen, a nije bas da bi razumeli da mi ne prija druzenje sa njima previse.
Nije da ne uzivam ponekada, ali obicno cekam da se sve to zavrsi samo da ne bi slusao beznacajne price i najnovije traceve i planove za letovanja i sl.
A evo, meni bi bilo najvise odgovaralo kada bi se sa tim ljudima vidjao dva puta nedeljno ili manje, ali obicno sve sto radim, mislim na socijalne kontakte i "druzenje" sa njima, radim da ne bi slusao kritike kako sam sebican, ravnodusan, los prijatelj i sl.
Na kraju priznajem da ne zelim da ostanem sam na ovom svetu bez igde ikoga, tako da se prilagodjavam, trpim udarce, kritike beznacajne price, ali ispod osecam da sve sto radim je skoro potpuno izvestaceno i da to radim samo da bi zadrzao te ljude i izbegao kritiku od istih.
Napominjem da sem tih ljudi ne postoje drugi ljudi u mom zivotu, ne radim nigde, ne studiram, ne izlazim, sve to zbog socijalne anksioznosti, mada i nesto nemam mnogo zelje za time.
Ima li neko slicnih iskustava?
Kliknite za proširenje...

Još jedno depresivno stanje početkom dvadesetih godina života..
Ovo je treći slučaj, čini mi se ove godine..
Trebalo bi otvoriti temu Pad serotonina početkom dvadesetih jer navedeno nije fiziološko stanje i potrebno je liječenje
Anksioznost (navedena u postu) se inače javlja kao simptom i jedan od (mogućih) kriterijuma depresije
Posjet psihijatru i psihologu ne može škoditi, a može pomoći
 
Evo jedan zanimljiv dogadjaj koji se dogodio sinoc.
Posaljem ja poruku drugu da cu svratiti do njega, (posto sam me je zvao pre tri dana jos a ja obecao da cu otici pa nikako da odem), i odem da se vidim sa devojkom.
Za vreme sastanka, stize meni poruka od njega koja kaze da dodjem i da se spremim za fudbal.
E sad tu krecu dileme, buduci da sam umoran, da je relativno kasno (mada ovo su samo izgovori), a najvise da mi se ne ide napolje, pogotovo ne na fudbal, ja krenem da se nerviram i da smisljam sta da radim, da li da odbijem, da kazem da necu ili da ucinim uslugu jer znam koliko mu to znaci.
Moja polovina primeti moje raspolozenje i ja joj objasnim situaciju, sta kako i zasto, nadajuci se da ce razumeti moju reakciju, buduci da i ona voli izolaciju i da nema problema da otkaci ljude i dobijem komentar tipa da sam skotina sto se tako ponasam i da bi ljudi trebali da me otkace i nigde da me ne zovu, pa se pitam, da li je odbiti nesto, reci ne, necu, ne zelim i ne udovoljavati drugima postao nekakav sinonim za skotizam, jer time namecemo svoju volju drugima i gledamo svoj interes, uz mogucnost da povredimo tudja osecanja?
Na kraju sam pristao, jer ocigledno liku znaci to mnogo, a i ok smo se ispricali posle nedelju dana, ali pitanje stoji, da li smo skotine i zasto nas ljudi osudjuju kada kazemo ne? Povredjujemo im sujetu ili osecanja, ili jednostavno ne zelimo da budemo ono sto ONI zele da mi budemo pa se zato bune?
 
Lollol:
Naslov poruke govori dovoljno, mada ja bi se fokusirao na izolaciju trenutno.
Imam 21 god, i cini mi se da polako ali sigurno sve vise izbegavam ljude. Jednostavno previse sam razdrazljiv,ne podnosim kritiku zbog niskog samopouzdanja, zamaraju me drustveni odnosi, tako da ih polako ali sigurno izbegavam.
To je cak i sa najblizima tipa prijatelji i devojka. Cak i u njihovom drustvu ja nekako jedva cekam da dodjem kuci i da se "odmorim" posteno od svega. Ljudski kontakti mi jednostavno trose previse energije jer moram smisliti sta cu da pricam a da to ne bude smarajuce ili nesto zbog cega ce me kritokovati/ismejavati kao sto to obicno biva. A ako cutim, onda je problem sat mi je i sto sam neraspolozen, a nije bas da bi razumeli da mi ne prija druzenje sa njima previse.
Nije da ne uzivam ponekada, ali obicno cekam da se sve to zavrsi samo da ne bi slusao beznacajne price i najnovije traceve i planove za letovanja i sl.
A evo, meni bi bilo najvise odgovaralo kada bi se sa tim ljudima vidjao dva puta nedeljno ili manje, ali obicno sve sto radim, mislim na socijalne kontakte i "druzenje" sa njima, radim da ne bi slusao kritike kako sam sebican, ravnodusan, los prijatelj i sl.
Na kraju priznajem da ne zelim da ostanem sam na ovom svetu bez igde ikoga, tako da se prilagodjavam, trpim udarce, kritike beznacajne price, ali ispod osecam da sve sto radim je skoro potpuno izvestaceno i da to radim samo da bi zadrzao te ljude i izbegao kritiku od istih.
Napominjem da sem tih ljudi ne postoje drugi ljudi u mom zivotu, ne radim nigde, ne studiram, ne izlazim, sve to zbog socijalne anksioznosti, mada i nesto nemam mnogo zelje za time.
Ima li neko slicnih iskustava?
Kliknite za proširenje...

Lollol:
Evo jedan zanimljiv dogadjaj koji se dogodio sinoc.
Posaljem ja poruku drugu da cu svratiti do njega, (posto sam me je zvao pre tri dana jos a ja obecao da cu otici pa nikako da odem), i odem da se vidim sa devojkom.
Za vreme sastanka, stize meni poruka od njega koja kaze da dodjem i da se spremim za fudbal.
E sad tu krecu dileme, buduci da sam umoran, da je relativno kasno (mada ovo su samo izgovori), a najvise da mi se ne ide napolje, pogotovo ne na fudbal, ja krenem da se nerviram i da smisljam sta da radim, da li da odbijem, da kazem da necu ili da ucinim uslugu jer znam koliko mu to znaci.
Moja polovina primeti moje raspolozenje i ja joj objasnim situaciju, sta kako i zasto, nadajuci se da ce razumeti moju reakciju, buduci da i ona voli izolaciju i da nema problema da otkaci ljude i dobijem komentar tipa da sam skotina sto se tako ponasam i da bi ljudi trebali da me otkace i nigde da me ne zovu, pa se pitam, da li je odbiti nesto, reci ne, necu, ne zelim i ne udovoljavati drugima postao nekakav sinonim za skotizam, jer time namecemo svoju volju drugima i gledamo svoj interes, uz mogucnost da povredimo tudja osecanja?
Na kraju sam pristao, jer ocigledno liku znaci to mnogo, a i ok smo se ispricali posle nedelju dana, ali pitanje stoji, da li smo skotine i zasto nas ljudi osudjuju kada kazemo ne? Povredjujemo im sujetu ili osecanja, ili jednostavno ne zelimo da budemo ono sto ONI zele da mi budemo pa se zato bune?
Kliknite za proširenje...

Prvo reci mi odakle ti to da imaš socijalnu anskioznost? Jel ti neko stručan dao tu dijagnozu ili si sam sebi to nadenuo :). Od kad imaš tu potrebu da se što češće izoluješ od drugih? Jel bilo toga i ranije, kada si bio mlađi?

Spomenuo si u naslovu nisko samopoštovanje, ali u tvojim postovima i ne vidim baš naznake niskog samopoštovanja. Na šta si mislio kada si to napisao?

Rekao si šta ne voliš, ajd reci šta voliš da radiš inače? Šta ti pričinjava zadovoljstvo?
 
Poslednja izmena:
Niko mi nije dao dijagnozu, nego kroz svoje reakcije i citajuci o tome pretpostavljam da imam socijalnu, ali nije bilo strucne dijagnoze.
Sto se socijalne fobije tice, imam uzastan strah od novih mesta (mirise na agorafobiju), novih ljudi i sl. U prodavnice ne odlazim, osim ako nemam neku ogromnu potrebu, ali uvek nadjem nekog ko ce to uraditi zbog mene. Mogu da odem u prodavnicu, da skupim petlju, kada sam siguran da se nece nista stravicno (blamirajuce dogoditi), ali ipak izbegavam. Skoro sve mogu da odradim, kada se nateram, ali opet je tu panicna rekacija malo, osim ovoga sto se tice novih mesta, toga se uzasavam. Previse brinem sta drugi misle o meni (tj. da li ce se ljutiti na mene ili me omalovazavati). A od kad se izolujem? Hm...pa negde oko 12-te kad je drustvo trcalo da igra fudbal sa drugim klincima, a ja nisam hteo da igram jer sam uvek bio klinac koga svi zezaju, mada moji prijatelji kazu da je sve to pocelo od moje 16-te. Mozda sam tada poceo i da se izolujem od bliskih ljudi jer su i oni poceli da me omalovazaju u socijalnim situacijama kada napravim neku glupost i kada me pojede blam, tako da sam poceo da se klonim i njih.
Sve je to drugarsko zezanje, da, mada jedino ja tome pridajem ogromnu vaznost i jedino to meni ljulja samopouzdanje.
A mozda sam i poceo da se izolujem jer ne radimo na istoj talasnoj frekvenciji, tako da tracevi, ribolovacke price, fudbal i podjebavanja na moj racun me ne interesiju mnogo.
Naravno, to se i pojavljuje i sa ljudima na kojima sam na istoj talasnoj frekvenciji i koji me ne omalovazaju, jednostavno se zasitim, ne mogu da smisljam teme za razgovor i da uzivam. Ne ide to tako prirodno kao sto bi valjda trebalo, a mene mrzi da vodim razgovore cisto da ne bude one neprijatne tisine, tako da pokusvam da pricam, ali oseca se tu neke izvestacenost sa moje strane. Isto svakodnevna paznja bliskih ljudi mi smeta, jer nije to ista talasna frekvencija, to su sve isprazne price, carke, zadirkivanja i sta vec, a ja se ne pitam 2% u tome sto je meni dosadno i sto mi nije do toga, vec kada odbijam tu igru, onda ja ne valjam, onda ja imam problem (ponovo kritika). Tako da se izolujem od kritike i dosadnih prica i svakodnevne paznje. Zaista me zamaraju ljudi koji su zavisni od tudje paznje, i koji dan ne mogu da provedu bez mene ili bez drugog socijalnog kontakta. Ne znam, verovatno je to normlano i ljudski sa njihove strane, ali kada meni nije do druzenja i kada ja to probam da odbijem, onda opet ista prica (kritika), ja ne valjam, ne bi trebalo da se druzim sa tim ljudima kada mi ne valjaju itd, itd, a ljudi ne kapiraju da mi treba dobar time off od svega toga (paznje, price).
Sta volim? Hm...da pisem, da programiram, eventualno nekada da blejim sa ljudima i da vodim diskusije o politickom stanju u Americi, svrsi postojanja i tako nekim lepim temama. Naravno, malo debilisanja i gluposti nije na odmet, ali sve u odredjenim kolicinama.
 
cyanide.sun:
Nekada nije lose osamiti se, udaljiti se i odmoriti od svega i svih. Iskoristiti to vreme za razmisljanje, sta je u stvari ono sto tebi treba, sto te cini srecnim i nastavi u tom pravcu.
Kliknite za proširenje...

Da, ali to je mač sa dve oštrice, jer samoća može da postane jako privlačna, da stvori lažan osećaj uljuljkanosti i sigurnosti, uobrazilju nezavisnosti.

Ma, može se manifestovati na čitav niz načina.

Dobro je to, ali treba znati kada stati i u kojim količinama konzumirati.
 
Hetfield girl:
Kazi mi jel imas potrebu da nesto brojis...prozore,predmete,korake? Jel imas osecaj da ti se namecu neke misli koje ne zelis?
Jel ti se vrti u glavi kad si na mestima gde ima dosta ljudi? Jel imas osecaj panike,lupanja srca,otezanog disanja,trnjenja ruku?
Kliknite za proširenje...

Ne znam iz kog razloga sumnjaš na OKP...pojedini ovde stvarno preteraju u igri zvanoj ,,dijagnostičar''...pogotovu kad nije vreme za igru.
 
Lollol:
Niko mi nije dao dijagnozu, nego kroz svoje reakcije i citajuci o tome pretpostavljam da imam socijalnu, ali nije bilo strucne dijagnoze.
Sto se socijalne fobije tice, imam uzastan strah od novih mesta (mirise na agorafobiju), novih ljudi i sl. U prodavnice ne odlazim, osim ako nemam neku ogromnu potrebu, ali uvek nadjem nekog ko ce to uraditi zbog mene. Mogu da odem u prodavnicu, da skupim petlju, kada sam siguran da se nece nista stravicno (blamirajuce dogoditi), ali ipak izbegavam. Skoro sve mogu da odradim, kada se nateram, ali opet je tu panicna rekacija malo, osim ovoga sto se tice novih mesta, toga se uzasavam. Previse brinem sta drugi misle o meni (tj. da li ce se ljutiti na mene ili me omalovazavati). A od kad se izolujem? Hm...pa negde oko 12-te kad je drustvo trcalo da igra fudbal sa drugim klincima, a ja nisam hteo da igram jer sam uvek bio klinac koga svi zezaju, mada moji prijatelji kazu da je sve to pocelo od moje 16-te. Mozda sam tada poceo i da se izolujem od bliskih ljudi jer su i oni poceli da me omalovazaju u socijalnim situacijama kada napravim neku glupost i kada me pojede blam, tako da sam poceo da se klonim i njih.
Sve je to drugarsko zezanje, da, mada jedino ja tome pridajem ogromnu vaznost i jedino to meni ljulja samopouzdanje.
A mozda sam i poceo da se izolujem jer ne radimo na istoj talasnoj frekvenciji, tako da tracevi, ribolovacke price, fudbal i podjebavanja na moj racun me ne interesiju mnogo.
Naravno, to se i pojavljuje i sa ljudima na kojima sam na istoj talasnoj frekvenciji i koji me ne omalovazaju, jednostavno se zasitim, ne mogu da smisljam teme za razgovor i da uzivam. Ne ide to tako prirodno kao sto bi valjda trebalo, a mene mrzi da vodim razgovore cisto da ne bude one neprijatne tisine, tako da pokusvam da pricam, ali oseca se tu neke izvestacenost sa moje strane. Isto svakodnevna paznja bliskih ljudi mi smeta, jer nije to ista talasna frekvencija, to su sve isprazne price, carke, zadirkivanja i sta vec, a ja se ne pitam 2% u tome sto je meni dosadno i sto mi nije do toga, vec kada odbijam tu igru, onda ja ne valjam, onda ja imam problem (ponovo kritika). Tako da se izolujem od kritike i dosadnih prica i svakodnevne paznje. Zaista me zamaraju ljudi koji su zavisni od tudje paznje, i koji dan ne mogu da provedu bez mene ili bez drugog socijalnog kontakta. Ne znam, verovatno je to normlano i ljudski sa njihove strane, ali kada meni nije do druzenja i kada ja to probam da odbijem, onda opet ista prica (kritika), ja ne valjam, ne bi trebalo da se druzim sa tim ljudima kada mi ne valjaju itd, itd, a ljudi ne kapiraju da mi treba dobar time off od svega toga (paznje, price).
Sta volim? Hm...da pisem, da programiram, eventualno nekada da blejim sa ljudima i da vodim diskusije o politickom stanju u Americi, svrsi postojanja i tako nekim lepim temama. Naravno, malo debilisanja i gluposti nije na odmet, ali sve u odredjenim kolicinama.
Kliknite za proširenje...

Dok čitam ove tvoje postove, mogao bih da te pitam još hiljadu pitanja. Naravno, nije mesto za davanje dijagnoze. Zadivljen sam tvojom sposobnošću za samoanalizu i to može da ti bude veliki plus ako se nekada nađeš na psihoterapiji. Ukoliko kod sebe prepoznaješ simptome socijalne fobije, ili prosto, ako si već sam uvideo da imaš teškoće u svakodnevnom funkcionisanju, javi se psihijatru ali nemoj dozvoliti da se sve završi na tome što ćeš piti lekove koje ti ovaj bude dao. Nakon toga, potraži dobrog psihoterapeuta i već si na putu da ti bude bolje.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top