Veliki problem nastaje kada nešto sagledamo delimično, a onda, još manje toga prenesemo drugima, od čega drugi shvate samo deo prenešenog i tako od nekog delića ostane mrvica koja jedva da nešto i kaže.
Naš um ima mogućnost da linearno beleži i slaže događaje, one na koje mi usmerimo svoju pažnju - pogled i sluh.
Pogledajmo to ovako: Nalazimo se u centru grada na nekoj klupi sa novinom u ruci. Oko nas u krugu od 360° događa se bar pedesetak raznovrsnih radnji. Ipak, mi smo odabrali čitati novinu a sve ostalo ignorišemo. Onda, ostavljamo novinu i usmerimo pažnju na susret dvoje zaljubljenih ispred nas i tako redom. Jednostavno, kada bismo sve te događaje iz okruženja mogli beležiti svojim umom to bi izgledalo kao u ludoj kafani gde je sve urnebesno.
Ipak, naš cilj bivanja ovde je da iskustveno, iz događaja u koje se angažujemo izvlačimo pouke, mi kao Biće zarad ekspanzije naše svesti.
Zašto?
Zato što je neophodno da svaka naša akcija, delo, reč ili misao budu u skladu sa Zakonom ljubavi. Otuda, mi ne ponavljamo celokupne živote već samo one radnje, dela ili odnose koji nisu bili učinjeni u skladu sa Zakonm Ljubavi. Naravno, šta će biti ponovljeno i u kojoj meri reguliše Zakon Uzroka i Posledica (ili ono što ovde ljudi zovu Sudbina dok drugi to zovu Zakonom Karme ili samo Karma).
Mnogi veruju da svi životi teku istovremeno, neki dan sam takvu izjavu čuo od izvesnog hipno-terapeuta. U zabludi je jer to ne činimo tako već živimo život za životom i to sa razmakom od nekoliko godina do nekoliko hiljada godina. Zavisi od našeg dosegnutog stanja svesti.
Pa ipak, ima jedan mali broj onih koji uistinu, kao Biće, istovremeno prikupljaju iskustva i podižu svoju svest koristeći dva ili više fizička tela. To omogućuje uistinu visoka svest koja je duhovnog karaktera.
Da li mi imamo slobodnu volju ili ne?
U ovim svetovima imamo slobodnu volju i uvek možemo odlučiti šta ćemo činiti i da li ćemo pojesti kolače ispred nas ili ne. Ta naša slobodna volja nije uslovljena ničim što je izvan nas samih. Ako nam se čini da je uslovljena i da se ne možemo odupreti to je samo znak da nismo dosegli zavidni stupanj duhovnog razvitka. U sebi smo stvorili navike, ono što beleži naš um, i on sada traži ponavljanje navika koje prerastaju u pasije.
Okrenimo se oko sebe i videćemo da neko 'ne može' da odoli flertovanju, ili dobroj porciji hrane, ili punom novčaniku koji je ispao čoveku isprd nas, ili bilo čemu drugom. Ukoliko nismo u mogućnosti da se odupremo ovim izazovima to je znak da moramo još poraditi na ekspanziji svoje svesti preko novih života i novih ponavljanja istih izazova. No, sada ti izazovi daju obrnuta iskustva kada osetimo patnju i bol a patnja i bol uvek jesu nabolji agensi da podižu našu svest.
Otuda, život ovde ima dobre metode da nas uči ljubavi a ljubav kaže da moramo biti umereni i davati svom telu samo zdravu hranu a ne oni koja će ga trovati. Da ono što nismo zaradili nikako nije naše ni pod kojim uslovima...
Otuda, dođemo do razumevanja da život ima svoje lekcije preko kojih nam kaže: "Sve je dozvoljeno, imaš slobodnu volju, ali sve nije ispravno..." Nije ispravno jer moramo voditi računa ne samo o svojim čulima već i o tome da ono što pripada drugima moramo platiti ako ga hoćemo posedovati ili odraditi, ili ni po koju cenu drugima ne nanositi ma kou vrstu patnje i bola...
Ako neko pogleda svoje kauzalno telo, svojim duhovnim očima, videće beskonačno mnogo potencijalnih života, ali, neće biti potrebe da sve njih proživi ovde. Biće ih mnogo manje ili mnogo više a sve u skladu sa brzinom učenja života ili brzinom ekspanzije svesti.
Prosek broja života ovde koje mi proživimo je nekoliko stotina hiljada života, mada ima nas koji prebacimo i brojku od šest nula.
Naravno, teoretičari uvek misle da mogu nadmudriti sami život i otkriti prečicu i bolje sagledavanje. Na žalost, ili na sreću, takvi se još nisu rodili.
Na kraju: svetovi čiste svesti, znanja, ljubavi i mudrosti nemaju vreme niti prostor kao što su svetovi u kojima sada boravimo i posmatrano iz te pozicije nekome se može učiniti da svi životu teku istovremeno.
Umesto daljeg objašnjavanja samo ću ispručati ovu priču koja je iskustvo jedne koleginice od pre nekoliko desetina godina.
Vozila je svog duhovnog učitelja od kuće do aerodroma. Trebalo je da budu u sedam sati na aerodromu, ali, on je bio spreman tek u sedam sati da krene od kuće. Vozila je auto ubeđena da je avion već odavna otišao. Kada su stigli na aerodrom videla je da su stigli tačno u sedam sati.
Gde je nastao kolaps vremena, kako i šta se dogodilo sa vremenom i/ili prostorom?
Vidite, ima pojedinaca koji žive u skladu sa pravilima čisto duhovnih svetova jer oni svojom svešću već jesu tamo. Tek tada možemo razumeti život onakav kakvim on stvarno jeste.
