Александријска библиотека

Khal Drogo

Veoma poznat
Poruka
13.163
На моје изненађење, тема о Александријској библиотеци, највећој библиотеци античког свијета на потфоруму историја не постоји.
Како је у питању библиотека која бјеше опд великог значаја у тим временима, са којом су повезане многе значајне личности, чија судбина бјеше повезана са процесима који су обиљежили ту епоху, ваља то исправити и посветити тему овој библиотеци.

Кроз тему сам замислио да се која напише о историјату библиотеке, о значају који је имали кроз различите периоде историје, њеним успонима и опадању важности, као и о страдањима ове библиотеке јер и ту имамо различита тумачења о размјерима тих страдања, ко их је узроковао, колико су поуздани извори, и тумачења која би била у служби неких политичких процеса који су се одвијали.

Толико у уводном посту, у наставку даћу нешто садржајнији осврт.
 
Како написај у уводном посту, Александријска библиотека бјеше највећа библиотека античког свијета.
Основана је почетком III вијека прије нове ере од стране краљева из династије Птолемеја.
Оснивач и први организатор био је извјесни Грк Деметрије из Фалерона. Током постојања библиотеке, главни библиотекари бејаху веома учени људи и књижевници. Неки од тих су Зенодот из Ефеса, пјесник и граматичар Ликофрон из Халкиса те критичар и филолог Аристарх са Самотраке.
Од оснивања Александрију су насељавали војници, морнари, бирократе, чиновници и администрација, пословни људи, занатлије и други сталежи. Временом су научници (лингвисти, историчари, астрономи, географи, математичари, физичари, пјесници) хеленског свијета долазили да уче и предају.
ancient-library.jpg

По писанију први управник Александријске библиотеке бјеше неки Зенодотус у периоду 285. до 270.године прије н. е.,
Након изградње и попуне библиотека је посједовала књиге из Асирије, Грчке, Персије, Египта, Индије и других земаља. У музеју у саставу библиотеке је битисало и радило преко стотину научника, који су се бавили истраживачким радовима, држали предавања студентима, писали књиге и вршили преводе списа. Када је саграђена, библиотека је садржавала цјелокупна сазнања античке епохе, а када је уништена од тога није остало ништа.

Свој врхунац библиотека је достигла у другом вијеку прије нове ере, свакако је значајан период главног библиотекара Аристарха из Самотраке, једног од највећих научника и највећег граматичара те епохе.
Но Александрија се нашла у вртлогу династичке борбе, овај Аристарх је подржавао Пролемеја VII, како се тај оклизнуо о кору од банане, нови владар Птолемеј VIII Фискон, почео је са кажњавасњем оних који су подржавали претходника, на удар су дошли и Аристарх и други научници библиотеке који су прогнани и растјерани по источном Медитерану.
Након протјеривања научника из Александрије, долази до промјене у историји хеленистичке науке. Научници и истраживачи су наравно наставили са својим научним радом, али то више нису радила у сарадњи са библиотеком, која самим тим престају бити центром знања и улености тог времена, и полако губи значај који је имала.

Постоје различите процјене о броју свезака у библиотеци у различитим временима, крећу се од 40-400.000, неки извори указују да их је било 700.000 а неки савремени истиорици оперишу и са бројем од милион свезака у неком периоду.

Када су у питању разарања и уништавања библиотеке забиљежено их је неколико.
Прво је забиљежено 48.године п.н.е, када се извјесни Гај Јулије Цезар нашао опкољен и под опсадом у Александрији, те се одлучио спалити неке своје бродове. По писанију античких писаца пожар се проширио и на библиотеку те је прогутао списе које је дохватио. Ту опет постоје различите интерпретације колико је у самом пожару страдало свезака, но највјероватније је део или већ део књижног фонда опстао и библиотека је брзо обновљена.

Сама библиотека током периода под влашћу Рима све више губи на значају а друге библиотеке дуж Медитерана добијају на важности.
Посебно што је током другог вијека нове ере, Римско царство постало мање овисно од жита из Александрије, што је пратило и опадање важности града и опадање важности библиотеке.
Слиједеће страдање и града и библиотеке се десило током трећег вијека током борбе Рима са Палмирским краљевством и кеаљицом Зенобијом, чије снаге су привремено овладале Египтом.
Током борби 272.године, снаге цара Аурелијана су готово потпуно уништиле и разолриле кварт града у којем се налазила библиотека, ако је музеј у саставу библиотеке и даље постојао, сасвим извјесно је уништен и током тог напада.
library-of-alexandria-about.jpg


У Серапеуму (храму посвећеном Серапису) налазио се огранак Александријске библиотеке. Године 387. хришћанство постаје државном религијом Римског царства, цар Теодосије I 391. године иудаје декрет да се униште пагански храмови, што доводи да у превирањима која ће услоједити 391.године маса хришћана уништи александријски Серапеум и књижни фонд Александријске библиотеке који се у њему налази. Ови догађаји су обрађени у одличном филму Agora (2009) који прати судбину Хипатије, гдје је ипак код обраде тих догађаја примјетна тенденциозност.

И коначно након што су арапске снаге поразиле византијску војску у бици код Хелиополиса, војсковођа аеапских снага Амр ибн ал-Ас 642.године заузео је Александрију, Упутио је писмо калифу Умару шта чинити са списима које је затекао у библиотеци. Одговор бјеше "Ако су те књиге у складу са Кур'аном, нису нам потребне, уништи, а ако су оне супротне учењу Кур'ана, уништи." Тако да овај војксковођа баш и није имао неки избор и приступило се темељитом уништавању књижног фонда библиотеке.
Запис о овој преписци је из доста каснијег времена, но извјесно је током арапске експанзије уништено оно што је још било преостало од Александријске библиотеке.

Уништавањем књижног фонда Александријске библиотеке неповратно је изгубљен океан сазнања из античке епохе
 
Poslednja izmena:
Mislim da jeste bila tema tj. da smo svojevremeno opširno diskutovali o tome ko je uništio. Jednu biblioteku uništio je Kajsar kada su Rimljani osvajali Egipat, a dokrajčili su je hrišćani nekoliko vekova kasnije.

Uloga muslimana u VII veku je mit, naknadna konstrukcija. Muslimanima je Egipat bio itekako koristan i nisu ga divljački rušili, već iskoristili za procvat svoje civilizacije.
 
Interesantno da razni fanatici verski i drugi diktatori i ostalo prvo kroz Istoriju unistavaju pisanu rec i skladishta znanja primeri su brojni napr..rani Hriscanski sektashi su u Aleksandriji u Serapisovom Hramu unishtili ostatke knjiznog fonda krajem IV veka n.e. ono shto je ostalo dokusurili su Arapi sredinom VII veka n.e. i time unishtili okean znanja proshlosti covecanstva-nazalost nikada necemo zbog toga saznati mnoge stvari na kakvom je stvarnom stupnju razvoja bilo chovechanstvo u staro doba i kako je tachno tekao njegov drushtveni i istorijski raazvoj do danas..Pa i Chin Huang Ti Car u Ujedinitelj Kine je u Kini unishtio sve prethodne Istorijske spise..A o divljacima iz IV krstashkog rata ne treba troshiti reci..sve cega su se dohvatili su ili spalili popljachkali ili pokrali..ovakvih primera je bezbroj..
 
Хришћани нису уништили библиотеку у Александрији, уништили су пагански храм Серапеум који је служио александријским паганима као тврђава у којој су чињена звјерства над хришћанима.
 
Mislim da jeste bila tema tj. da smo svojevremeno opširno diskutovali o tome ko je uništio. Jednu biblioteku uništio je Kajsar kada su Rimljani osvajali Egipat, a dokrajčili su je hrišćani nekoliko vekova kasnije.
Нисам сигуран да на потфоруму историја постоји тема (постоји на птф Блогови), иначе настојим провјерити да ли постоји тема прије него отворим нову. Могуће се расправљало на другој теми (??). Небитно, мислим да није лоше да се напише која.

Када су у питању догађаји из или око 391.године, мислим да је важније разарање које се десило током борби за град 272.године. Током 391.године у немирима који су се десили, страдао је храм посвећен Серапису (Серапеум) у којем се налазио и део књижног фонда библиотеке и који се у колоквијалном дискурсу савремених историка некад назива "библиотека кћерка".
Uloga muslimana u VII veku je mit, naknadna konstrukcija. Muslimanima je Egipat bio itekako koristan i nisu ga divljački rušili, već iskoristili za procvat svoje civilizacije.
Арапи заиста јесу тежили преузимању знања персијске и ромејске заоставштине, но а како је то увијек са освајачима, такав приступ би био примјењиван након неког времемна. Овдје ми пишемо о првом таласу експанзије, у времену када и ислам бјеше ништа друго до оруђе у служби ширења арапске доминације. Тај први талас, ратнички, војнички, је мало кад марио за културном заоставштином поражених.

Истина, то мишљење да Арапи нису значајно уништили књижни фонд Александријске библиотеке постоји и међу историцима. Но за разлику од тебе да је разлог тежња очување знања поражених, више провејава увјерење да нису имали шта уништити (Филип Хити "историја Арапа" овдје стр 162)
Filip Hiti 162.jpg

Јер је претходно већ све било уништено.
Но колико год било тачно да су списи који помињу ово уништавање из много каснијег времена, тачно је да готово и немамо неарапских списа из друге половине VII вијека и прве половине VIII вијека (оквирно до Теофана исповједника) који се детаљније баве арапском експанзијом (а и уопште у том периоду имамо мање византијских сачуваних списа него у периоду прије и послије) у тим првим деценијама и који би у коначници и описали страдање Александрије.
Тако да овдје није лоше имати опрез прије закључака.
 
Poslednja izmena:
2943305_aleksandrijska-biblioteka-facebook-com_ff.jpg

Mnoge značajne ličnosti u istoriji želele su da ostave za sobom biblioteke i univerzitete koji će po kvalitetu nadživeti i njih i eru u kojoj su nastali. Julije Cezar je, ljubomoran na egipatsku reputaciju, nameravao da ostavi Rimu nadaleko čuvenu biblioteku, imperator Hadrijan izgradio je jednu u Atini, a Konstantin II osnovao 330.g. Carsku biblioteku u Konstantinopolju. Ipak, nijedna od njih nije mogla da se meri sa onom u Aleksandriji.

Antička Aleksandrija bila je sama po sebi dokaz da je sve moguće: metropola koju je napravio Aleksandar Makedonski sa velikim ambicijama na temeljima jednog sela, a zatim umro ne dočekavši da njegovo delo zasija punim sjajem, bila je novi grad u kome su živeli uglavnom vojnici i mornari. Kada je Aleksandrov vojskovođa Ptolomej osnovao ovde svoje carstvo, u grad su, osim njegove armije, pohrlile zanatlije i trgovci iz regiona, ali i brojni probisveti, što nije obećavalo da bi to ikada mogao da bude mesto u kome kultura igra neku ulogu. Aleksandrija je ipak postala i najpoznatiji centar knjiga i čitalaca u istoriji.
Aleksandrijska-biblioteka-1-prvobitni-izgled.jpg

Nova dinastija tražila je način da namami intelektualce u ovu kulturnu zabit. Ptolomeji su ponudili tako neodoljive uslove i olakšice da se do 3. veka pre nove ere, kada je grad bio u zenitu, ovde okupljao intelektualni krem antičkog sveta.

Počelo je osnivanjem Muzeja – hrama devet muza u kome su negovani umetnost i nauka.Bila je to drevna verzija 'trusta mozgova' – članove, koje su činili ugledni pisci, pesnici, naučnici i profesori, Ptolomeji su postavljali doživotno i davali im dobru platu, oslobađali ih poreza (što nije bila beznačajna suma), a imali su i besplatan stan i hranu. Nije bilo bojazni da bi mogli da ostanu bez sredstava, jer je institucija imala budžet koji je odobrio Ptolomej. Bili su pošteđeni svih prizemnih detalja svakodnevnog života kako bi posvećivali vreme uzvišenim intelektualnim poslovima.
aleksandrijska-biblioteka.jpg

Muzej se nalazio u jednom krilu palate, a njegov najbitniji deo činila je biblioteka. Nikada nije utvrđeno koliko je tačno svitaka imala na policama, a najveći broj koji se u jednom trenutku pominje je 700.000. Zna se, međutim, da je bila odlično organizovana po piscima i žanrovima. U biblioteci se prikupljalo znanje čitavog poznatog sveta – bibliotekari su vredno prepisivali dela koja su donošena iz Atine i sa drugih mesta, a poliglote su prevodile dela sa varvarskih jezika na grčki. Priča se da je Ptolomej III veoma skupo platio Atinjanima da mu pozajme rukopise dramskih pisaca Eshila, Sofokla i Euripida, ali im je podvalio i vratio kopije, a originale zadržao.

Ne zna se kada je i kako biblioteka uništena, ali se pre veruje da je njeno nestajanje trajalo vekovima nego da je nestala u jednom određenom događaju. Početni udarac je sasvim sigurno zadao Julije Cezar 48. godine pre nove ere, tokom sukoba sa Ptolomejem XIII. Istorijski podaci ne govore da li su Rimljani zapalili samu biblioteku, ili su u skladištu u luci, dok su palili brodove, nastradale i knjige koje su se tu nalazile (verovatno se desilo ovo drugo).

Biblioteka je i posle toga nastavila da postoji, ali je tri veka kasnije u novom velikom požaru tokom napada cara Aurelijana izgoreo veći deo grada. Godine 391. aleksandrijski patrijarh Teofil predvodio je hrišćane u uništavanju paganskih hramova, a na udaru su se prvo našle – knjige. Američki astrofizičar Karl Sejgan povezao je vreme nestanka biblioteke sa smrću Hipatije, najpoznatije filozofkinje i matematičarke antičkog sveta, koju je razjarena masa hrišćana ubila u vreme sukoba između guvernera Oresta i arhiepiskopa Kirila. Poslednji ostaci biblioteke uništeni one godine kada je Hipatija umrla (415. godine), a smatra se da je Hipatijino ubistvo obeležilo pad intelektualnog života u Aleksandriji.

Ancientlibraryalex.jpg


Kao poslednji, ali najmanje verovatan uništitelj biblioteke, pominje se kalif Omar iz Damaska čija je vojska 642. godine osvojila Egipat
i za koga se govorilo da je uništio sve preostale knjige jer nisu bile u skladu sa Kuranom.

Nestanak Aleksandrijske biblioteke smatra se kulturnom katastrofom u istoriji sveta koja odjekuje i dva milenijuma kasnije
i upozorava da je samo nekoliko šibica u pogrešnim rukama dovoljno da zapali vekove sticanog znanja.
(kultura/internet mediji)
 
Da li je i kome smetala aleksandrijska biblioteka ili je izgorela u požaru
Realno gledano, iako ne postoji dokaz kao sto rekoh, postoji razumna sansa da verski fanatik unisti sve jer to smatra jeresom. Kao sto su katolici pokatolicili pagane i unistili im hramove.

Nacisti su gadjali u Beogradu prvo biblioteku jer identitet jednog naroda je njegova istorija.
 
У Александрији је крајем IV и почетком V вијека битисала једна изванредна жена, Хипатија јој бјеше име. изузетно учена и напредна за то вријеме, неоплатонски философ, астроном и математичарка, а остао је глас да бјеше баш добра риба.
1ec8e19b-6180-41b5-863e-e82916f96182_1000x571.jpg

Како написах у уводном посту, године 387. хришћанство постаје државном религијом Римског царства, цар Теодосије I 391. године иудаје декрет да се униште пагански храмови, што доводи да у превирања у Алчександрији, гдје баш и није било превише разумијевања за Хипатијино учење.
Од 382.- 412. године, на положају епископа Александрије бјеше Теофил, који се милитантно противио неоплатонизму и под чијим је подстицајем 391.године разорен Серапеум, храм посвећен Серапису, у којем бјеше смјештен део књижног фонда Александријске библиотеке, који је пострадао у том разарању. Ипак Теофил је толерисао Хипатијину школу и по свој прилици имао велико поштовање за ову изванредну жену.
Hypatia-Teaching-Alexandria-Robert-Trewick.jpg

Hypatia Teaching at Alexandria, Robert Trewick Bone

Међутим, након Теофилове смрти 412.године на епископије долази Кирил који није показивао исто разумјевања за Хипатијино учење, клеветам,а ју је настојао дискредитовати и срушити њену репурацију, да би 415.године нахушкана руља предвођена неким Петром извукла Хипатију из њене кочије, одвукли је у Kаисарион, раније пагански храм, тада хришћанску цркву, гдје су је свукли голу и убили комадом грнчарије.
Hypatia_(Charles_Mitchell) (1).jpg

Hypatia, by Charles William Mitchell, painted 1885., believed to be a depiction of a scene in Charles Kingsley's 1853 novel Hypatia

Хипатијина агонија бјеше инспирацијом за роман "Хипатија" писца Чарлса Кингслија из око 1853.године, који је стекао велику популарност у XIX вијеку али су га касније рецензије прогласиле антикатоличким и антихришћанским.
Хипатијин живот је обрађен и кроз заиста одличан филм Agora (2009) у којем је у великој мјери испоштован поменути роман.
 
Da li je i kome smetala aleksandrijska biblioteka ili je izgorela u požaru
Јеврејима је сметала понајвише... они су главни осумљичени за паљење, јер их је у Александрији било јако много, а сматрани су грађанима другог реда због сатанистичке вере у односу на Хришћанство...
 
Јеврејима је сметала понајвише... они су главни осумљичени за паљење, јер их је у Александрији било јако много, а сматрани су грађанима другог реда због сатанистичке вере у односу на Хришћанство...
Да будемо сасвим искрени и једни и други су имали разлог.
Хришћани тако себе нису звали били су јудеистичка секта понајвише звана Назарећани сматрани и перципираниод Грка као Јевреји.
Приметно да од 4. века и једни и други се ослобађају литературе и књига које их спајају и наводе на заједничко порекло највише задржано данас у етиопској библији која је непризната од нас.
Међутим ако се вратимо да се Бог баш ту приказује Мојсију у купиновом жбуну и да му говори да скине обућу да је ова земља света!
Да је ни један освајач није освојио ни Кир персијски ни Рим ни Византија ни Хитлер ни Наполеон и да је земља за највећим бројем православаца на свету!
Да ли је могуће да је та земља тотално погрешна и огавна Богу?
 

Back
Top