Активности ван школе

Mene profesori nisu nesto mnogo cimali.....mora da im nisam bio interesantan jer nisam bio top djak:),jedino na takmicenje iz istorije u srednjoj i nesto oko sastava u osnovnoj.......a na oba smo ko skole prosli "maetsralno":).Od onoga sto sam video mislim da je ta neka "prirodna selekcija" od osnovnog skolstva pa na dalje totalna 0 sto zbog nekvaliteta profersora koji ne znaju da prepoznaju sto zbog zatucanog obrazovnog sistema....... bar je tako bilo u moje vreme,mozda je sad bolje...tranzicija i tako to:).......(da ne bude da ja to zbog sebe,cak ni tada nit su me interesovale vanredne aktivnosti nit sam ih zeleo,ja sam bio i ostao lenj tako da mi i ovo bilo previshe)
Decu ne treba forsirati...to je neko moje misjenje.Nema nista gore od preambicioznih roditelja koji komplexe svojih neostvarenih zelja lece na deci.....ja sam na srecu po tom pitanju imao super reitelje,ali sam imao drugare kojima su matorci isli u drugu krajnjost i to je strasno.......a i stvaraju od dece polu-kreature kojima taj kvazi uspeh postaje stalni dril.
 
Najteze je proceniti mogucnosti sopstvenog deteta(bar je meni).
Moj sin se na svakoj mogucoj aktivnosti zadrzavao po 15 min. i odmah prelazio dalje dok nisam rekla DOSTA!!
Dobro razmisli gde ces i sta ces jer ce ti to biti obaveza narednih godinu dana koju ces morati da ispostujes! I upalilio je...........
Cerka nicim izazvana ni terana svira violinu i iako profesorka smatra i to joj otvoreno pokazuje da od nje nikad nece biti nista vezba po sat vremena dnevno.Ona jednostavno voli violinu i ne dozvoljava da joj neko to osporava(ima 9 godina)
U stvari tesko je biti roditelj jer si prirodno postavljen u situaciju da procenjujes mogucnosti i sposobnosti nekog za koga si odgovoran,a ne postoji nijedan prirucnik koji bi u tome mogao da pomogne,zar ne?
 
Dobro si me "ubola" sa temom.

Moji su roditelji bili od onih koji nista lose nisu videli u pritiskanju i forsiranju. Konkretno - u slucaju muzicke skole. Upisali su me "na moju inicijativu", i meni je bilo lepo i zabavno prvih godinu dve, ali onda je krenula muka. Imala sam losu profesorku (ovo kazem iz perspektive odrasle osobe, bila je nula od pedagoga) volela sam da sviram, ali nisam volela nju, niti da sedim kod nje na casovima po 2-3 sata, bila je operisana od vremena. Ja sam htela neki sport, moji nisu bili u tom fazonu, vec su insistirali - e, kad si pocela moras i da zavrsis. Tako da su me naredne 3-4 godine pritezali i davili, i forsirali da to odradim.

Na kraju je tu ispalo vise stete nego koristi. Milion puta smo imali velike svadje, jer ja nisam htela da provedem vikend uz klavir, jer sam se kacila sa profesorkom, jer sam kasnila u skolu zbog njenih casova, ma uzas. Ali oni su bili uporni ko stenice, ne znam zasto.

E, dan kad sam zavrsila tu fakin muzicku i danas pamtim kao jedan od najlepsih u zivotu. Taj osecaj slobode kad sam izasla sa poslednjeg ispita iz klavira, ma ne mogu da opisem.

Potpuno su mi ogadili muzicku skolu, i u godine su mi trebale da pozelim da opet sednem za klavir.

Sto je steta, jer, danas mi je drago sto znam da sviram, mislim da je lepo kada dete, narocito ako ima talenta, ima casove nekog instrumenta, kad upozna muziku, ali nikako pod tolikim pritiskom.

Da sam ja recimo batalila posle 4. godine, i dalje bih volela klavir, znala bih da sviram, koliko znam i danas, a ne bih prosla kroz toliko smaranje i svadje zbog neceg do cega mi i nije bilo stalo.
 
Шта мислиш, из данашње перспективе, да ли ти је користило то што знаш да свираш? Да ли и данас свираш?

(Мене је разредна уцењивала да морам на математичку секцију, иначе нећу имати 5..и ја сам ишла мрзећи математику из дна душе...Чак сам освајала награде на такмичењима....
Али, када је требало уписивати средњу школу бирала сам смер без математике! Данас једва знам и оне 4 рачунске радње! )
 
Hellen:
Шта мислиш, из данашње перспективе, да ли ти је користило то што знаш да свираш?
Kliknite za proširenje...
Mislim da i ne mora da postoji direktna korist. :D

Velika je korist i od saznanja (osećanja) da neku obavezu možeš da savladaš, odnosno da si nešto započeto završio.
Lično nisam primer neke samouverenosti, osim u slučaju posla/učenja novih stvari. Tu osećam da ne postoji problem koji ne mogu da rešim, materija koju ne mogu da naučim, prepreka koju ne mogu da savladam... a temelj toga mi je uspostavljen u detinjstvu... ne kroz školu (koja mi je išla previše lako!) nego baš kroz te neke aktivnosti sa strane, koje su mi bile "grbave" i tražile da pobedim koješta u sebi (stidljivost, tremu, itd itd itd)
 
Meni je u postu Helen upalo u oči ono "ponekad". Ako je detetu ponekad mrsko da sedi i vežba to je razumljivo, ako je hvata nervoza pred ispit i to je razumljivo i mislim da nije razlog za odustajanje...ne bi trebalo pokleknuti pred prvim krizama, tek ako joj stvarno taj rad postane toliki teret da ni nastupi ne mogu da ga ublaže...onda treba razmisliti.

Što se koristi tiče...ja volim klavir i sviranje na njemu mi predstavlja zadovoljstvo. Disciplina mi nikad nije bila jača strana :) ali sam volela nastupe, imala dobrog nastavnika, moji nisu vršili pritisak (osim u smislu da bi bilo lepo da završim jer imam talenta ali mislim da me ne bi forsirali da sam ja insistirala na odustajanju) i iako sam u pubertetu imala strahovitu krizu uspela sam da izguram do kraja. Neko vreme nisam htela da vidim klavir :lol: ali nemam nikakve traume i sviram i dan-danas.
 
Ima jos jedna zackoljica kad su u pitanju talenti nase dece s obzirom na vreme i prostor u kome zivimo,surovu stvarnost.Moja deca su nadprosecno talentovana za likovnu umetnost kao i ja svojevremeno a jedan i muziku no nismo isli na usavrsavanje toga jer gledajuci u daljoj perspektivi samo retki na kraju uspeju da se dokazu i sa time mogu da zaradjuju dovoljno.Nisam bas sigurna da sam rodila Rembrante a nemam toliko para da im omogucim taj luksuz pokusaja u tom smeru.Imam dojam da samo jako financijski stabilne porodice i s razgranatim vezama mogu sebi priustiti takvo usmeravanje dece.Odnekidan mi sin rece da ga nagovara profesor engleskog da obavezno posle to studira i da ce mu ispisati sve preporuke.Komentar mog sina je bio: Znam da bih tamo bio uspesan i da bih to zavrsio ali kao nastavnik engleskog jezika bi imao platu 16 000 dinara a kao vozac u medjunarodnim transportima to mogu zaraditi za 1 dan.Misljenje nas sve troje je da treba steci neko konkretno prakticno znanje priznato ovde i napolju a talente uzgred i po volji da bi kasnije posluzili kao dopunsko znanje i mogucnost da se ulepsa i postigne kvalitetniji zivot.
 
divlja:
Dok su moji bili u opustenom fazonu, mene su profesori teglili i razvlacili na sve strane: matis, fizika, srpski, likovno, muzicko. Uzas, nosim posledice i dan danas. :lol:
Najgora je bila ova iz muzickog: hor, mandolina i orkestar, onda me terala da mi drzi casove klavira, pa upisi trubu, pa kad upisah, onda kao "ma ne moj da ides, daleko"!
Primarni talenat na koji se racunalo kod mene su bili matis i fizika sve do druge godine srednje, mislim...strasno!
Blago onoj deci koja su dobra u jednoj stvari. :-)
Ebes svestranost, ako vec nisi Leonardo! :lol:
Kliknite za proširenje...


Hahahaha, ovo je tako tacno. :D
Da i tebi Zivka nije predavala muzicko? :shock:
 
Ja nikad ni na kakve vansklske aktivnosti nisam isla, uvek sam se neprijatno osecala u novim situacijama, medju novim ljudima pa nisam ni pokusavala. Imama problem sa zapocinjanjem aktivnosti a bogami i zavrsavanjem. Puno stvari me interesuje ali sto neko rece ne drzi me dugo, nego vecito trazim nesto novo i interesantnije.
Moja sestra je isla na hor, veslanje, odbojku, i jos ko zna na sve sta ne. Roditelji nam nista nisu branili, a nisu nas ni terali ni na sta. Tako da je od nas zavisilo sta cemo raditi sa svojim slobodnim vremenom.
Danas ja imam problem sa mojom decom. Oni me vec dve godine moljakaju da idu na karate, ali sam ja mislila da su jos mali za to ( 6-ipo godina), cerka isto tako hoce na ples , ja stalno nesto odlazem, u principu kao upisacu ih ali vreme prolazi a ja uvek to ostavljam po strani. Jednostavno mi fali iskustvo sa takvim aktivnostima, svesna sam toga.
Isli smo doduse na plivanje mesec dana ali smo odustali na prvoj prepreci.
Ipak mislim da jos imamo vremena i upisacu ih na sve to sto zele ali se bojim da prvenstveno ja necu istrajati narocito ako se njima pojavi kriza zasicenja.
 
izvini, ali u tim godinama uopste nisu mali za karate, i uopste za zapocinjanje bavljenja bilo kojim sportom ili drugom aktivnoscu, sa mnom su na karateu bila i manja deca...pogledaj recimo kada su poceli da se sportom bave vrhunski sportisti... ja ne kazem da ce tvoja deca to biti, mada nista nije nemoguce...poenta je da nisu mali...
 
e, moram da ti ispricam kako je to moja komsinica savka resila...bane, savkin sin, iso na karate i jednom mu dopizdilo i kaze:"necu vise"...savka ga gleda, pa ce:"bane, jel imas ti devojku?"..."pa, kevo, znas da imam"..."e, zamisli sad - kad porastes, keva ti kupi kola i ti izadjes sa devojkom i posle se odvezete u mrak...taman pocnete da radite 'ono' kad naidje neki dripac, ispichka te i izjebe ti devojku...al ajde sto ce da ti izjebe devojku, nego ce i kola da ti uzme.." i tu se zaplacu oboje, al' bane posle iso na karate ko bela lala...
 
Mislim da se deca koja pohađaju bar neku vanškolsku aktivnost mnogo brže adaptiraju na sistem učenja na fakultetu - fakultet, kao i vanškolsku aktivnost biramo prema afinitetima, ali i za jedno i za drugo je, osim ljubavi i uživanja potrebna i velika doza volje i upornosti, posebno kad treba raditi, istrajati u nečemu, a iznad glave nema striktnog rasporeda, nastavnika kao u školi, nego sam treba da odrediš vreme za učenje, vežbanje.
 
bundeva:
e, moram da ti ispricam kako je to moja komsinica savka resila...bane, savkin sin, iso na karate i jednom mu dopizdilo i kaze:"necu vise"...savka ga gleda, pa ce:"bane, jel imas ti devojku?"..."pa, kevo, znas da imam"..."e, zamisli sad - kad porastes, keva ti kupi kola i ti izadjes sa devojkom i posle se odvezete u mrak...taman pocnete da radite 'ono' kad naidje neki dripac, ispichka te i izjebe ti devojku...al ajde sto ce da ti izjebe devojku, nego ce i kola da ti uzme.." i tu se zaplacu oboje, al' bane posle iso na karate ko bela lala...
Kliknite za proširenje...
:) :lol: ... da pogađamo ko je više plakao... Bane il' Savka :lol: :-)
 
Hellen:
Нисам знала како да насловим, да буде кратко а да буде јасно на шта се мисли.
...
Наиме, кад год бих се заинтересовала за неки спорт (или за музичку школу)
брзо бих се заситила чим бих наишле прве тешкоће...
Kliknite za proširenje...
Jellena, hoću da budem tvoja vanškolska aktivnost 8-)
 
Hellen:
Нисам знала како да насловим, да буде кратко а да буде јасно на шта се мисли.

Наиме, да ли сте се као деца бавили неком ваншколском активношћу? Колико сте били истрајни у томе? Какав је био однос ваших родитеља према томе? Да ли су вас форсирали, подржавали, одвраћали.....?

Зашто ми је то важно?
Моји родитељи (обоје педагози) имали су приступ да децу не треба превише форсирати. Нису били нарочито амбициозни као други родитељи који су своју децу слали на тенис, енглески, плес, музичку школу и карате....
Чак су мало отишли у другу крајност. Наиме, кад год бих се заинтересовала за неки спорт (или за музичку школу) брзо бих се заситила чим бих наишле прве тешкоће... То је ваљда нормално за дечији узраст. Тако сам похаћала музичку школу годину дана, пливање пар тренинга, тенис пар тренинга, гимнастику годину дана....Ни у чему нисам истрајала и данас ми је криво због тога. Са садашње тачке гледишта мислим да би било боље да су ме мало пристиснули кад су наилазиле кризе, него што су ми сваки пут попуштали да сама одлучујем да ли ћу наставити да се бавим том активношћу или не.

Сада сам као родитељ у сличној ситуацији. Не знам да ли да истрајем, да понекад чак применим и ултиматум или одлучан захтев, или да попустим пред дететовим повлачењем од обавеза и тешкоћа. (Подршку јој пружам свакако!)

Млађа је почела да тренира пливање. Била је одушевљена, много пара смо дали на опрему, водила сам је сваки дан на базен...Уживала је и била поносна на своје почетне успехе...
Али онда, после једно пола године, дошли су тежи и дужи тренинзи и она је почела да одустаје. Нисам хтела да дете на силу терам да ради нешто што јој се не допада, па сам је исписала са пливања.

Старија је одувек хтела да се бави музиком, она живи музику, стално пева и сва је окупирана њоме. Имала је неколико самосталних наступа, успешна је у томе..Сада завршава први разред музичке школе. Међутим, ближи се испит када треба мало више вежбати инструмент, и она почиње постепено да кука, да са мрзовољом вежба...и свирање више није задовољство, тачније ВЕЖБАЊЕ јој није задовољство, постало је мора!
Више пута сам јој ставила до знања да је ја не терам да свира, да може да одустане када процени да више не жели....али бојим се да не одем у крајност као моји родитељи...
Не желим да је научим да са повлачи пред сваком тешкоћом или непријатном обавезом, него да се избори и савлада је, али с друге стране не бих да вршим притисак и да тиме нанесем више штете него користи.


Како ви решавате сличне ''кризице'' у бављењу неком ваннаставном активношћу?
Kliknite za proširenje...

Treti decu da se bave nekim sportom, umetnošću ili recimo da uče engleski je potpuno pogrešno. To može samo da stvori kontraefekat i da deca to zamrze. Sa druge strane nije rešenje ni potpuno dići ruke od njih. Vidim da si ovo i sama uvidela. Šta je rešenje?
Potrebno je deci pružiti dosta različitih alternativa, zainteresovati ih za nešto, u svakom slučaju ne vršiti pritisak. Nekada veliki efekat može da se postigne kada se sa decom lepo porazgovara, onako kao sa odraslim osobama. Klinci su mnogo zreliji nego što mi to mislimo i često će razumeti kada ima izložimo određene argumente.
Normalno je da dete malo luta, da ispituje, da ima različita interesovanja. Treba dosta toga da proba kako bi kasnije moglo da donese odluku o tome šta zaista želi.
Naravno, dete mora da nauči i da nekada mora da uloži malo više truda i da radi ono što mu se trenutno ne radi, ali to je već razvijanje radnih navika i ja bih to pre ograničio na školu i na savladavanje školskog gradiva, a ne na "vannastavne aktivnosti".

Dakle, ukratko, ne prisiljavati dete, ne vršiti pritisak, već mu pružiti različite alternative, pokušati da ga zainteresuješ za nešto. Koliko sam shvatio, tvoja deca su još mlada i biće vremena da izaberu čime će se u životu baviti.

PS: Samo me zanima da li su tvoji roditelji bili dilp. pedagozi (mislim da li su završili Filozofski fakultet)?
 
Mislim da su te vanskolske aktivnosti dobra stvar,da bi dete znalo sta mu lezi sta ne.Takodje deca baveci se sportom,ili uceci neki jezik mogu da steknu dobro drustvo.a to je extra za popunjavanje vremena,koje bi ovako protracili.E sad za decu koja idu u skolu(moja jos nije krenula,polazi u septembru)moze sve to predstavljati ogroman napor.I mene to najvise brine........skola,ucenje i jos obaveze oko te trece aktivnosti.Ipak dete treba da ima vremena i za igru i za odmor.Dobro je da se deca za vreme letnjeg raspusta bave necim-to im moze pomoci da popune vreme i ne izgube radne navike totalno.Moja cerka ide na glumu-i to je bila njena ideja.Moja drugarica i ja smo vodile decu u pozoriste i mala je izjavila da hoce da bude glumica.Za sada joj je to zadovoljstvo,jer se tamo druzi sa drugom decom......ali videcemo dokle ce to trajati.
 
kojote:
:) :lol: ... da pogađamo ko je više plakao... Bane il' Savka :lol: :-)
Kliknite za proširenje...

:)
ma savka ti je legenda, moze da zaplace kad hoces...jednom joj dosla ciganka u radnju da prosi, a savka brizne u plac i pocne da kuka kako je gazda lose placa i da nema za hleb da kupi...deca mala, gladna i sve tako...a ciganka se sazali i da joj 20 dinara...e, tu ti savka nije izdrzala, vec prasne u smeh...tek tada ciganka uklaviri da je savka gazdarica pa se nasmeja i ona: "u, majku ti *****, veca si ciganka od mene.."
 
Potpuno te razumem. Ja sam u istom problemu. Skoro iste stvari su se i meni desile u detinjstvu. Mislim da je dobro, s jedne strane, pustiti dete da samo odlucuje, ali sa druge strane to razvija nesigurnost. To osecanje imam ja.
Tesko je stati tom problemcicu na put jer su klinci - klinci i dok sami shvate sta im lezi prodje vreme.
Ja tu stvar resavam tako sto objasnim mom detetu da je najlakse povuci se, otici, a ostati i istrajati u sportu, poslu bilo cemu je veoma tesko i to mogu samo pojedinci.

Koliko ti dete ima godina? Koliko dugo trenira?
 
- Treti decu da se bave nekim sportom, umetnošću ili recimo da uče engleski je potpuno pogrešno.
- To može samo da stvori kontraefekat i da deca to zamrze.
- Sa druge strane nije rešenje ni potpuno dići ruke od njih.
Vidim da si ovo i sama uvidela.

- Šta je rešenje?
...

PS: Samo me zanima da li su tvoji roditelji bili dilp. pedagozi (mislim da li su završili Filozofski fakultet)?
Kliknite za proširenje...
Voah... ah... kako je svest ovog registr. korisnika devijantne psihe,
očigledno, već odavno prenešena u DRUGO psihičko stanje,
nije ni čudo što je isti doživeo ovakav fijasko svoje iluzije
o ženidbi sa ćerkom bračnog para dipl. pedagoga...
Iluzija se, na ovom mestu razbila, i davljenik počinje da tone...

Jellena... a tvoje grudi... kao narandžasta svetiljka nad... 8-)
 
Da li vasa deca idu u muzicku skolu,skolu stranih jezika,na neki sport....?
sa koliko godina ste poceli ?
smatrate li da im je dovoljno to sto uce u skoli ili insistirate da ima sto vise aktivnosti?
da li ste vi kao klinci isli na neke casove,jesu li vas terali ili ste sami pokazivali inicijativu?
...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top