ПОТВРДА СРБСКЕ ПИСМЕНЕ,МНОГО ПРЕ ЋИРИЛА
Потврда овога је дата у Житију Ћириловом. У том Житију налази се један значајан детаљ који се односи на Константинову хазарску мисију и њјегов боравак у Херсону на Криму. Одломак који о томе говори гласи:
"Онда он крене на пут и, стигавши у Херсон, ту савлада јеврејски језик и књиге, преведе осам делова граматике и тиме још више пробуди своја сазнања. Међутим, живео је ту и неки Самарићанин који је долазио к њјему и с њиме се препирао, те доневши књиге самарићанске, показао их је њјему. Филозоф их измоли од њјега, затвори се у куће и стаде се молити; а пошто га је бог разумео, поче читати књиге без грешке. Видећи то, Самарићанин из свег гласа узвикне и изусти: – Заиста, који у Христа верују скоро ће примити Дух свети и благодат њјегову.
Пошто се онда син његов покрстио, и он сам се за њим покрсти. Ту нађе јеванђеље и псалтир, писане руским писмом, и човека нађе који тим језиком говори; и разговарајући с њиме и овладавши снагом говора, преводећи на свој језик, установи разлику самогласничких и сугласничких слова, молећи се Богу, ускоро поче читати и причати на самарићанском, те су му се многи дивили и хвалили Богу."
Наведени детаљ, није у најуци и стварно остао непримећјен. Њиме су се посебно бавили руски најучници, јер се он највише тиче руског језика и писма. Руски граматолог Виктор Александрович Истрин посветио је у својој књизи 1100 година словенске азбуке (1963) овом проблему цело једно поглавље. Из њјега се види да су неки видови претћириловске писмености постојали код Руса. Једна табела из те књиге, Н. А. Константинова, упутиће на конкретности. У новије време тим проблемом бавио се посебно руски граматолог Грињјевич.
На детаљ из Житија Ћириловог подсетио је и Светислав Билбија у књизи Старојевропски језик и писмо Јетрураца (1984). Билбија, међутим, није био први који је на Западу указао на овај моменат. Из референци које он наводи, види се да су се тим проблемом бавили амерички граматолози. Али се не види да су и њјему и њима била позната истраживања руских научника. Српски граматолог каже:
"Када је на је вропском Западу био затрт сваки траг етрурском и рунском начину писања, трећи изданак малоазијске писмености: кијевско-руска србица, наставила је да живи у областима Црног мора, где се затекао Константин Филозоф у мисионарској задаћи која му је била поверена од стране ромејског Двора и Патријаршије."
Билбија је помоћу више аргумената довео у сумњу да су ћирилица, па и латиница, настале из грчког алфабета. Између осталог он каже: "Привидна сличност већјег дела ћириличних слова са словима грчког алфабета није могла да пружи задовољавајуће објашњење, како је непотпуна и врло сиромашна грчка гласовна скала могла да задовољи захтеве богате словенске фонетике" (2000). Зато почетак алфабетских писама треба тражити пре грчког писма и изван ондашње Грчке. Генезу тога писма он је тражио другде: у писму које су стварали Словени, или, њјеговом терминологијом, преци данашњих Срба. Билбија каже да споменици као што је Рашански буквар и читанка, саливени у малу бронзану плочицу пре три хиљаде година, најбоље сведоче о постојању писмености код свих словенских народа чак две хиљаде година пре доба кнеза Растислава и солунске браће. По њјему, заједничко порекло са јетрурским и ћириличким писмом има и нордијско писмо руна. Нордијским народима писменост је стизала из Подунавља. Рунско писмо је било у употреби све до римске окупације њихових територија. Ова рана писменост нордијских народа као и јетрурски и малоазијски споменици паганске цивилизације уништавани су у доба хришћанства из верских разлога.
Алфабетска писма уопште, а посебно она која су се развила у малоазијским центрима српских или србичких држава, Билбија је означавао свеобухватним појмом србице. Та писма као јетрурско, он је препознавао и прочитавао уз помоћ српске ћирилице. Разликовао је четири типа србице: лидијску, ликијску, рашанско-римску (јетрурску) и кијевско-руску (или руско-кијевску). Кијевск-руском, руско-украјинском србицом називао је писмо које је Константин Филозоф или св. Ћирило нашао на Криму у Псалтиру и Јеванђељу на руском језику. Рашанско-римска србица је име за азбуку из које ће касније да се формира и латиница.
Према Билбијином схватању управо због чувања ове руско-кијевске србице и отпора Руса да се одвоје од своје традиције, глагољица, која је такође постојала у словенској писмености пре појаве Ћирила и Методија, никад није продрла до Руса иако је Ромеја упорно заговарала њену употребу. Детаљ из Житија Ћириловог који говори како је овај на Криму најишао на Јеванђеље и Псалтир писане руским писмом, Билбији је био добродошао да поткрепи своју тезу о постојању србице у предгрчко и предримско време. Иако је значајан податак да се Константин Филозоф, пре своје панонске мисије, у Херсону срео са писмом на руском језику и то у црквеним књигама, он још није био довољно убедљив доказ о претћириловској словенској писмености, пре свега зато што те књиге – које се помињу у Житију – нису сачуване, односно откривене у филолошкој науци. Тек у 20. веку појавио се такав историјски артефакт који представља несумњиво сведочанство о словенском писму пре Ћирила.
Крсто Крцун Драговић