Тело је објективација воље. Када посматрамо животињско тело из њега можемо читати, као из књиге, каква је воља "сакривена" иза тела животиње. При томе ће тај опис бити нешто као парафраза тела, објашњење његових функција. Али оно што ћемо одмах приметити као главна хтења око којих се све врти, јесте исхрана и размножавање, при чему је прво намењено одржању функционалности тела, а друго стварању потомства.
Оно што је ту интересантно јесте други случај или то да афирмација тела која се тиче расплођавања премашује границе тела. Онај ко следи зов продужења врсте тим чином не афирмише само своје тело, већ га превазилази. Он надамашује индивидуу и додирује идеју врсте. Сексуалност тиме афирмише вољу на вишем степену.
Све је ово познато и лепо али ова прича у себи крије нешто што су многи наслућивали и наслућују али што није лако привести свести. Шопенхауер је тај који је то скривено извео на светлост дана у свом учењу о негацији воље. Сви знају да сексуалношћу живот иде даље, индивидуа нестаје, животна сила прелази на следећу индивидуу и тако у неодређено време. Али живот је ток , кретање, то није збир јединица које би се смењивале. Трајање није скуп, већ ток. Индивидуе су опажаји, слике узете са недељивог кретања живота. Оно што је суштинско у свему томе и што је једино реално нису опажаји већ метафизичко јединство иза опажаја а које се испољава као недељиво трајање. Не смењује једна инидивидуа другу у времену, већ трансцендентно јединство (изван времена и простора) јесте једино биће које егзистира и које се у ствари рађа, живи и умире.
Да бисмо ову, можда нејасну, парафразу Шопенхаурових мисли појаснили, употребићемо исте примере које је он употребио. Најбољи симбол афирмације воље јесте библијски Адам и учење о првобитном греху.
Адам је симбол врсте, а његов грех и његова казна јесте та што је пожелео живот, а онај ко пожели живот пожелео је тиме и оно што је животу иманентно а то је рођење, патња и смрт. Стална смена генерација, мењање развијено у времену кроз мноштво индивидуа. Адам као недељива трансцендентна суштина која је у основи свега тога, осудио је тиме себе на испаштање првобитног греха јер индивидуе које се смењују нису суштина, то су објекти наспрам субјекта, илузија, маја, слике, а оно једино реално јесте "смештено" у корелату објеката, у нашем субјекту. Када бисмо могли спознати тај субјекат (видети унос "ко сам ја") спознали бисмо себе као "Адама" као истог оног ко је пожелео живот а са њиме и све оно што је животу иманентно а то је патња и смрт.
То је резултат афирмације воље. Ово знање је као интуиција било присутно од давнина где можемо видети да је сексуалност увек ишла раме уз раме са смрћу јер су људи интуитивно осећали да ако афирмишу живот уједају себе (као "Адаме") за сопствено месо. Најупадљивији пример је Хинду бог смрти Шива. Лингам који се обожава у целој тој култури јесте атрибут управо њега, бога смрти, иако су лингам и јони симболи рађања и живота. Сексуалност је такође и у нашој западној култури увек била повезна са грехом, управо из интуиције ових истина које нам је Шопенхауер изнео. Јер докле год афирмишемо вољу, афиримишемо тиме и све патње живота и тиме нисмо тек тако патње пренели на наше потомство већ смо ми та метафизичка суштина, несхватљиво ја, Адам који се изнова, опет и опет рађа и умире попут Феникса. То је казна првобитног греха и наш усуд, зато је живот оваквим каквим га живимо пун јада а самоубиство далеко од решења. Једино решење је Шопенхауров пут ткз. негације воље. Пут изласка из "мочварне каљуге јада", из вечног циклуса рађања и умирања. Пут спасења који води повратку у Еден.
https://forum.krstarica.com/threads/amor-fati.902619/
Оно што је ту интересантно јесте други случај или то да афирмација тела која се тиче расплођавања премашује границе тела. Онај ко следи зов продужења врсте тим чином не афирмише само своје тело, већ га превазилази. Он надамашује индивидуу и додирује идеју врсте. Сексуалност тиме афирмише вољу на вишем степену.
Све је ово познато и лепо али ова прича у себи крије нешто што су многи наслућивали и наслућују али што није лако привести свести. Шопенхауер је тај који је то скривено извео на светлост дана у свом учењу о негацији воље. Сви знају да сексуалношћу живот иде даље, индивидуа нестаје, животна сила прелази на следећу индивидуу и тако у неодређено време. Али живот је ток , кретање, то није збир јединица које би се смењивале. Трајање није скуп, већ ток. Индивидуе су опажаји, слике узете са недељивог кретања живота. Оно што је суштинско у свему томе и што је једино реално нису опажаји већ метафизичко јединство иза опажаја а које се испољава као недељиво трајање. Не смењује једна инидивидуа другу у времену, већ трансцендентно јединство (изван времена и простора) јесте једино биће које егзистира и које се у ствари рађа, живи и умире.
Да бисмо ову, можда нејасну, парафразу Шопенхаурових мисли појаснили, употребићемо исте примере које је он употребио. Најбољи симбол афирмације воље јесте библијски Адам и учење о првобитном греху.
Адам је симбол врсте, а његов грех и његова казна јесте та што је пожелео живот, а онај ко пожели живот пожелео је тиме и оно што је животу иманентно а то је рођење, патња и смрт. Стална смена генерација, мењање развијено у времену кроз мноштво индивидуа. Адам као недељива трансцендентна суштина која је у основи свега тога, осудио је тиме себе на испаштање првобитног греха јер индивидуе које се смењују нису суштина, то су објекти наспрам субјекта, илузија, маја, слике, а оно једино реално јесте "смештено" у корелату објеката, у нашем субјекту. Када бисмо могли спознати тај субјекат (видети унос "ко сам ја") спознали бисмо себе као "Адама" као истог оног ко је пожелео живот а са њиме и све оно што је животу иманентно а то је патња и смрт.
То је резултат афирмације воље. Ово знање је као интуиција било присутно од давнина где можемо видети да је сексуалност увек ишла раме уз раме са смрћу јер су људи интуитивно осећали да ако афирмишу живот уједају себе (као "Адаме") за сопствено месо. Најупадљивији пример је Хинду бог смрти Шива. Лингам који се обожава у целој тој култури јесте атрибут управо њега, бога смрти, иако су лингам и јони симболи рађања и живота. Сексуалност је такође и у нашој западној култури увек била повезна са грехом, управо из интуиције ових истина које нам је Шопенхауер изнео. Јер докле год афирмишемо вољу, афиримишемо тиме и све патње живота и тиме нисмо тек тако патње пренели на наше потомство већ смо ми та метафизичка суштина, несхватљиво ја, Адам који се изнова, опет и опет рађа и умире попут Феникса. То је казна првобитног греха и наш усуд, зато је живот оваквим каквим га живимо пун јада а самоубиство далеко од решења. Једино решење је Шопенхауров пут ткз. негације воље. Пут изласка из "мочварне каљуге јада", из вечног циклуса рађања и умирања. Пут спасења који води повратку у Еден.
Čin oplođenja je u odnosu na oploditelja samo izraz, simptom njegove odlučne afirmacije volje za život; u odnosu na oplođenog on nije ni u kom smislu osnova volje koja se u njemu manifestuje, jer volja ne zna ni za uzrok ni za posledicu, već je taj čin, kao i svaki drugi uzrok, samo prigodni uzrok te volje, u to vreme i na tom mestu.
Kao stvar po sebi volja oploditelja se ne razlikuje od volje oplođenog uzev u obzir da je samo pojava podvrgnuta principiumu individuationis a stvar po sebi nije. Sa tom afirmacijom, koja prevazilazi vlastito telo dalje sve do proizvodnje novog tela, idu zajedno patnja i smrt kao pojave života, bivaju i same ponovo afirmisanе, a mogućnost spasa koju pruža savršena sposobnost saznanja biva u tom slučaju proglašena nemoćnom.
To shvatanje je mitski iskazano u dogmi hrišćanskog verskog učenja o grehu Adamovom, grehu koji se, nema sumnje, sastojao u zadovoljenju seksualne pohote, po kojoj dogmi mi svi učestvujemo u tom grehu pa smo zbog toga podložni patnji i smrti. To versko učenje na taj način ide dalje od mišljenja shodno načelu razloga i afirmiše ideju čoveka, tu ideju koja se bila rasula u bezbroj individua a čije je jedinstvo tako ponovo uspostavljeno pomoću veze oplođenja koja sve ljude spaja. Shodno tome to učenje shvata da je svaki čovek identičan sa Adamom, tim predstavnikom afirmacije života, i da je tako podložan grehu (istočnom grehu), patnji i smrti.
Шопенхауер
https://forum.krstarica.com/threads/amor-fati.902619/
Poslednja izmena:
