АФЕРЕ

[bobanjov]

AFERA DULIĆ Ministar koji je sve isplanirao

Nataša Jovanović
decembar 10, 2010

Ministar za prostorno planiranje Oliver Dulić, često u medijima posprdno nazivan bunjevačkim tamburašem, hirurgom-kostolomcem i slično, u stvari je vrlo ozbiljan privatni preduzetnik koji na putu do profita vešto zloupotrebljava svoju ministarsku funkciju, krši zakone Srbije i sklapa poslove bez tendera. Zbog haotičnog stanja u sudskoj, zakonodavnoj i izvršnoj vlasti, zbog svoje stranke koja sektaški čuva svoje prestupnike i mnogo šta još, ovaj čovek ne odgovara nikome za svoje postupke[/B

Preduzeće „Dg comp. računari“ d.o.o. iz Subotice, vlasništvo ministra za prostorno planiranje Olivera Dulića, postalo je krajem 2010. godine predmet zanimanja srpske javnosti. Ne toliko zbog prometa i ostvarenog profita koliko zbog činjenice da je Dulić na najskandalozniji način zloupotrebio svoju funkciju, koristeći sve resurse jednog povlašćenog lica sa imunitetom kako bi uzeo iz državne kase što više za svoju privatnu firmu.

ČOVEK IZNAD ZAKONA
Zvaničan finansijski izveštaj Agencije za privredne registre govori da je zarada Dulićevog preduzeća u 2008. godini iznosila 97.138.000 dinara, a u 2009. godini 91.915.000 dinara. Od ukupnog prometa preduzeća, ministar je zaradio 1.170.000 dinara u 2008. godini i 803.000 dinara u 2009. godini. Dakle, ništa strašno. Ili, što bi on sam u svoju odbranu rekao: promet boljeg gradskog kafića za jedno
veče.
Ali, problem je počeo da „curi“ na drugoj strani. Naime, Dulić je stoprocentni vlasnik preduzeća „Dg comp. računari“ d.o.o. (100% vlasničkog udela).
Opet sudeći prema dostupnim podacima Uprave za trezor koja funkcioniše pri Ministarstvu finansija, „…između državnih organa i institucija i preduzeća čiji je vlasnik Oliver Dulić postoji veoma tesna saradnja“.
Ako je suditi po onome što je pratila Uprava za trezor Republike Srbije, u periodu od januara 2008. do novembra 2010. godine, Dulićeva firma je imala više od 1100 novčanih transakcija, uglavnom uplata od strane državnih organa i institucija, u korist preduzeća „Dg comp.računari“ d.o.o. iz Subotice.
Preciznije rečeno, ovde je reč o tome da je od 2008. do 2010. godine, ukupno 70 različitih državnih organa i institucija kupovalo robu od Dulićevog preduzeća ili je koristilo njegove usluge. Na taj način je Dulić ostvario promet od skoro 25 miliona dinara (tačnije 24.464.600 dinara)…
U vezi sa ovim, Duliću ne pada na pamet da prizna sukob interesa, a poslovanje svoje firme „Dg comp. računari“ uporno predstavlja kao pošteno, po zakonu i transparentno.
Ali, neke činjenice nedvosmisleno govore o ministru koji se nalazi u krivičnom delu…Najpre je Dulić nesmotreno iskoračio u pravcu znatiželjnih medija sa pričom da je upravljačka prava nad firmom „Dg comp. računari“ preneo na izvesnog gospodina Žolta Međešija i uputio ih, opet nesmotreno, da odgovore o poslovanju firme potraže kod njega.

ODBRANA I SLEDEĆI DANI
I, kao u nekoj amaterskoj dramatizaciji jeftinog pozorišnog komada, Žoltan Međeši „ne zna“ (!) da je Dulić na njega preneo vlasnička prava svoga preduzeća, seća se da je nešto potpisao, ali ga to mnogo ne zanima jer je on lice koje „nema neku određenu funkciju“, uporno tvrdeći da se bavi samo prodajom.
Međeši je, kako izvori tvrde, zaista neugodan svedok na nekom mogućem procesu protiv Dulića, ako ga ikada bude ovim povodom, jer je kao „menadžer prodaje“ koji je Duliću „nešto potpisao“ odlično upućen u sve poslove sklapane na relaciji između „Dg comp. računari“ i brojnih
bolnica, škola, mesnih zajednica i drugih ustanova
finansiranih iz budžeta.
Uzgred, lako je ustanoviti da skoro pola svog poslovanja Dulićeve firme čine državne institucije i da te ustanove čine 30 odsto njihove klijentele, a da su ostalo privatne firme.
Ali, u analizi onoga što je Dulićev nesuđeni „adut“ Žoltan Međeši potpisao odmah se vide ministrove nečasne namere: reč je o komadu neoverenog papira sa datumom rukom napisanim u vrhu prve strane, gde piše da je ovaj zanimljiv „prenos nadležnosti“ obavljen 10.07.2008. godine.
Sam Međeši tvrdi da se od tada sa Dulićem nijednom nije sreo, niti zna kakva je bila dalja sudbina tog „dokumenta“.
U svakoj normalnoj državi, ovo bi bio razlog da predsednik vlade pokrene proceduru za smenu ministra koji je u sukobu interesa, ali kako to da učini svom stranačkom kolegi i još da se zameri predsedniku države i partije!
Ministar zaštite životne sredine i prostornog planiranja rekao je da je firma „Dg comp. računari“ sarađivala sa mnogo institucija, budžetskih ustanova, i bez ikakvog njegovog uticaja. U petak popodne, na sajtu Agencije za privredne registre vidi se da je firma „Dg comp. računari“ u stopostotnom vlasništvu ministra Dulića… Nigde nesrećnog Međešija!
No, Dulić je ubrzo shvatio da će izaći na videlo ceo ovaj njegov trapavi projekat, pa je brže bolje pozvao Žoltana Međešija „da sredi brljotinu“ i poslao ga u Agenciju za privredne registre, pred sam kraj radnog vremena, u petak 3. decembra 2010. godine, kako bi izvršio upisivanje zabeleške o prenosu upravljačkih prava, po ugovoru navodno potpisanog 10. jula 2008. godine, između njih dvojice. Zašto je trebalo dve godine da se ovo desi, nije teško pogoditi…

VELEIZDAJA PO UGOVORU
Sutradan, u subotu 4. decembra, Dulić pred novinarima govori kako se „…Država vraća u ulogu investitora da bi povratila ugled građevinskom sektoru i podigla kvalitet, ali i da bi istisnula investitore iz kriminalizovanih struktura, koji su varali građane“.
U tih dva dana, Savet za borbu protiv korupcije uputio je premijeru Mirku Cvetkoviću izveštaj, u kojem se opisuje „…niz propusta u postavljanju kablova duž magistralnih i regionalnih puteva“, te da „…analizom dokumentacije u koju je Savet imao uvid uočene su brojne nepravilnosti, a ključne se odnose na netransparentnost i nezakonitost postupka, konflikt interesa i potencijalno velike gubitke budžeta Republike…“.
Konačno, pominje se i slovenačko preduzeće „Nuba invest“ koje je dobilo dozvolu za izgradnju optičkog kabla „u nezakonitoj proceduri“. Treba li reći da je taj posao, bez tendera, pored brojnih operatera sa iskustvom i godinu dana pre svih drugih, dobilo nepoznato, novoosnovano preduzeće, koje se do momenta ulaska u posao postavljanja optičkih kablova nije bavilo telekomunikacijama, niti je dobilo licencu RATEL-a?
Jer, ovde je reč o tome da je slovenačka firma „Nuba invest“ svoje preduzeće u Srbiji registrovala 10. Aprila 2009. godine, samo nekoliko meseci pre dobijanja prve lokacijske dozvole za posao sa optičkim kablovima!
Ali, ni to nije sve. „Nuba invest“ je firma koja ima jednog zaposlenog, čiji je osnivački kapital 3.000 evra i prethodno nije imala nijedan drugi posao, niti bilo kakve preporuke o ranijim poslovnim uspesima da bi garantovale kvalitet radova vrednih desetine miliona evra!
Konačno, od javnosti je nevešto sakrivano da je preduzeće „Nuba invest“ u Srbiju doveo niko drugi nego Oliver Dulić!
Prema ugovoru, „Nuba invest“ će biti vlasnik optičkih kablova ali osim poreza budžet Srbije neće imati druge koristi, a godišnja zarada firme od optičkih kablova biće između 20 i 30 miliona evra!

Nasledni faktor
Rođeni brat Olivera Dulića, Modest Dulić, dogurao je do Pokrajinskog sekretara za sport i omladinu i takođe dobro „posluje“ u Subotici i širom Vojvodine zahvaljujući funkciji koju obavlja.

Извор

 

[bobanjov]

UCENA SUDSKIM TAOCEM ILI MAFIJAŠKI METODI SRPSKOG PRAVOSUĐA

KOSTA ČAVOŠKI
petak, 10 decembar 2010

Suđenje supruzi Ratka Mladića Bosiljki Mladić pokazuje kako je uzimanje talaca ušlo u praksu i našeg reformisanog sudstva

Kada sicilijanska ili neka druga mafija naumi da lako dođe do velike sume novca, ona otme dete nekog bogatog čoveka, pa zapreti da će to dete ubiti ako joj se u najvećoj tajnosti i bez znanja policije ne isplati neki veći otkup. Ukoliko nesrećni roditelji odugovlače s isplatom traženog otkupa, otmičari odseku detetu prst ili uvo i pošalju ga tek da uvere ucenjenog oca i majku da sa njima nema šale. Ako pak otkriju da je o svemu tome obaveštena policija, nestaju bez traga i glasa, a leš deteta ostavljaju na nekom skrovitom mestu. Oni uz to veruju da je to posao kao i svaki drugi, čiju ispravnost jedino prosuđuju sa stanovišta njegove delotvornosti.

Taj tip rasuđivanja koji isključivo procenjuje delotvornost upotrebljenog sredstva, a nipodaštava pitanje njegove moralne ispravnosti, već uveliko preovladava u glavama američkih gaulajtera širom sveta. Ne tako davno u Republici Srpskoj američki okupatori naumiše da se posluže ucenom ne bi li prisilili dr Radovana Karadžića da se preda. Toga radi, uhapse bez ikakvog pravnog osnova njegovog sina, odvedu ga u vojnu bazu u Tuzli i izlože nečuvenom zlostavljanju, a sve u nadi da otac to neće moći da izdrži. A kada ni to nije pomoglo, lično je specijalni američki ambasador za pitanje ratnih zločina zapretio Karadžićevom bratu da će cela porodica ostati bez igde ičega ako se dr Radovan Karadžić ne preda.

Nije trebalo dugo čekati pa da se ova sramna sredstva ucene primene i u slučaju porodice generala Ratka Mladića. Najpre je bila izložena sistematskom zlostavljanju neprestanim praćenjem i snimanjem svih telefonskih razgovora i postavljanjem prislušnih uređaja u stanu; zatim su još 2003. godine počeli pretresi kao da se moglo očekivati da će general Mladić baš tog trenutka biti u svojoj kući; potom je „savetovano" poslovnim klijentima njegovog sina da nađu drugog programera, a da ovoga ostave bez posla i zarade; da bi na posletku i snaha generala Mladića bila izbačena na ulicu iz Telekoma. A kada ni to nije bilo dovoljno uspešno, policija je od sina i supruge generala Mladića bez ikakvog sudskog naloga bukvalno otela oko 15.000 evra pod izgovorom da su to tragovi begunca koji se krije. Jedva da treba reći da su to mogle da smisle samo sitne, pogane i pokvarene duše koje postupaju po nalozima stranaca.

PO UGLEDU NA IRAK Posle neslavne okupacije Iraka američki komandanti imali su grdne muke da pohvataju sve ključne ljude Sadama Huseina, uključujući i njegove vodeće generale. Kako se neki od njih, uprkos grozomornim upozorenjima, nisu pojavili, Amerikanci jednostavno zaprete da će stradati njihove žene i deca ako se ne predaju. I zaista, neki od njih su se odmah predali, što je samo ohrabrilo američke okupatore da sa iračkim domorocima postupaju u duhu one maksime da svaki američki cilj dopušta upotrebu i najzazornijih sredstava - koja u samim Sjedinjenim Državama koristi jedino mafija - pogotovo kada se to čini na tuđoj teritoriji.

Pošto Amerikanci imaju sklonost ka precedentnom rasuđivanju, koje inače primenjuju u vlastitom pravu, brzo im je palo na pamet da tako mogu da postupaju i sa srpskim domorocima. I na njihovu sreću, u Srbiji im je to išlo mnogo lakše. Jer, dok su u Iraku sami morali da prete i ucenjuju, to ovde u Srbiji u njihovo ime i za njihov račun čini srpska policija, srpsko tužilaštvo i srpski sudovi.

Glavno političko pitanje s kojim se suočavaju inostrani gaulajteri u našoj zemlji jeste potraga neviđenih razmera za generalom Ratkom Mladićem. Pritom su domaće vlasti pod tolikim pritiskom stranih nalogodavaca da su Mladićevu glavu ucenile sa deset miliona evra, dok su za poplavljeno Podrinje izdvojile samo deset miliona dinara, što je 107 puta manje. A i da ne pominjemo razrušeno Kraljevo i okolinu, gde bi se sa deset miliona evra moglo obnoviti bar hiljadu teško oštećenih stambenih jedinica.

No, kako ni ovolika ucena, na kojoj bi pozavideo i Bin Laden, još nije dala očekivane rezultate, naši okupatori su naložili domaćem pravosuđu da pokrene krivični postupak protiv Bosiljke Mladić, supruge generala Mladića. Njoj je stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela nedozvoljene proizvodnje, držanja, nošenja i prometa oružja i eksplozivnih materija iz člana 348 stava 3, u vezi stava 1 Krivičnog zakonika. Povod za ovaj sraman postupak bilo je oružje generala i proslavljenog ratnika Ratka Mladića, koje se nalazilo u jednom od ormana u njegovoj kući. Još 2003. godine, dakle pre sedam godina, kada je obavljen prvi pretres u stanu generala Mladića, policija je u tom ormanu našla jednu lovačku pušku, dva pištolja i četiri revolvera. Jedan od nađenih pištolja, na kojem je bila ugravirana posveta, general Mladić je dobio kao nagradu za najboljeg pitomca klase Komandno-štabne akademije.

ODBOJNOST PREMA ORUŽJU
Te 2003. godine, za policajce koji su vršili pretres i njihove nalogodavce to je bilo toliko očekivano i normalno, da čak nisu podneli ni prekršajnu prijavu protiv generala Mladića. Uz to su tada još uvek imali nečeg časnog i muževnog u sebi, pa im nije palo na pamet da terete ženu ratnika koji je ceo svoj život proveo rukujući oružjem i komandujući naoružanim ljudima. A sada optužena Bosiljka Mladić je sve vreme smatrala da, čak i da je znala da se u ormanu nalazi oružje njenog supruga, ne bi smela da ga dira i sklanja, pošto bi se moglo posumnjati da želi da ga sakrije. To je, po kazivanju advokata Miloša Šaljića, njenog veoma dobrog branioca, bio „logičan zaključak imajući u vidu da su organi koji su vršili pretres u prva dva navrata oružje jednostavno ostavili na istom mestu gde se ono od početka nalazilo". Uz to je u žalbi protiv rešenja o sprovođenju istrage naveo da okrivljena ne samo da nije volela oružje nego je imala i odbojnost prema njemu, pa stoga nikada nije otvarala orman u kojem je njen suprug držao oružje.

Samoj policiji, a po svoj prilici i tužiocu i sudijama, dobro je poznato otkuda tolika odbojnost Bosiljke Mladić prema oružju u tom ormanu. Iz jednog od pištolja u njemu ubijena je njena kćer Ana. To bi svako čovečan odmah razumeo izuzev istražnog sudije Ksenije Marić, sudije Vesne Adamović i tužioca Miroslava Filipovića. Zaista je odurno da sudije i tužilac, od kojih neki imaju i decu, nemaju ni trunke razumevanja za odbojnost prema oružju ucveljene majke.

PREDSTAVA ZA JEDNOG GLEDAOCA
Uprkos svemu ovome, 3. decembra 2010. godine održana je prva sudska rasprava iako se unapred znalo čemu služi ova sudska ujdurma. Jer, da Mladićevo oružje u njegovoj vlastitoj kući u kojoj po ličnoj karti još uvek stanuje može da bilo koga od ukućana tereti, pa valjda bi ga naša dična i uzorna policija zaplenila i odnela još 2003. godine, kada je prvi put pretresla ovu kuću. Glavni razlog održavanja ovog suđenja bila je inscenacija predstave za jednog jedinog čoveka. Stoga su sve vodeće televizijske stanice opširno izveštavale o ovom suđenju i preko svojih satelitskih programa ne bi li general Mladić, koji je verovatno u Flandriji, gde je nedavno uhapšen njegov dvojnik, a možda i u Patagoniji, video svojim očima svog sudskog taoca u liku vlastite žene. Tako je uzimanje talaca ušlo u praksu i našeg reformisanog sudstva.

Naposletku se sudska farsa preobratila u puko šegačenje. Tužilac je potpuno neočekivano proširio optužnicu i za nezakonito držanje još 60 puščanih metaka i 26 patrona za lovačku pušku, iako je i ta municija nađena u pomenutom ormanu još 2003, a oduzeta 2008. godine. Verovatno su naše sluge i sluškinje dokonali da bi trebalo otezati ovo suđenje kako bi strani nalogodavci stekli što uverljiviji utisak da je porodica generala Mladića pod strašnim pritiskom i da on, ako je uopšte živ, to neće moći da izdrži.

Nama jedino ostaje da s velikom tugom u srcu primetimo da je, zahvaljujući podrepaštvu glavara, naša otadžbina postala maćeha svojim najzaslužnijim i najvećim rodoljubima. A pomenute sudije i još neke pripadnike reformisanog pravosuđa pitali bismo šta će oni ostaviti potomstvu ako to neće biti njihovo časno ime.


Pečat

 

[mar-comm]

Их, да је само ових пар афера ....

Где би нам био крај ....

 

[bobanjov]

KАDA JE RUŽNO - KACIN !

Ljiljana Bogdanović
decembar 10, 2010

Iako odbijanje Srbije da učestvuje na ceremoniji dodele Nobela za mir u Oslu malo ko razume kao demonstraciju dostojanstva i meru državničke odgovornosti, reagovanja na ovaj iznuđeni potez srpskog „integriteta i nezavisnosti“ pokazuju veličinu iskušenja i (u)cene kojom se državi zbog toga preti

Dodeli ovogodišnjeg Nobela za mir, Srbija ne prisustvuje, ali će o kontroverznoj i za mnoge iznenađujućoj odluci zvaničnog Beograda, zapenušane rasprave, „pljuvke“ i kritike, uz pokoje, inatom ozareno, odobravanje i pohvalu, još dugo i žestoko – potrajati. Strasti se, naime, ne stišavaju od trenutka kada je 7. decembra vest pukla kao grom: „Ministarstvo spoljnih poslova Srbije, na zahtev Kine, dalo je instrukcije diplomatskim predstavnicima u Oslu da ne prisustvuju dodeli Nobelove nagrade za mir koja je ove godine pripala kineskom disidentu Liju Sjaobou“. Norvežani (Nobelov Komitet) su Bi-Bi-Siju prethodno pedantno „ocinkarili“ imena 18 zemalja, koje, pored same Kine, „nisu prihvatile“ poziv. Odsustvuju, rečeno je, predstavnici Rusije, Kazahstana, Kolumbije, Tunisa, Saudijske Arabije, Pakistana, Srbije, Iraka, Irana, Vijetnama, Avganistana, Venecuele, Filipina, Egipta, Sudana, Ukrajine, Kube i Maroka! Već idućeg dana, ove zemlje, pa dakle i Srbija sa njima, bile su podvrgnute razjarenom „toplom zecu“ oštrih kritika javnog mnjenja i medija tzv. „međunarodne zajednice“, a u nizu „laskavih“ titula kojima je ovenčana njihova navodna neosetljivost za problem zaštite ljudskih prava, izdvojila se ona da su ovo sve odreda adrese „trulih demokratija“!Šta se u „truloj demokratiji“ zemlje Srbije potom događalo, nije nepoznato, ali ponovnom razmatranju pojedinih momenata, kao i podsećanju na istupanja nekih podvižnika našeg javnog života svakako ne bi trebalo uskratiti trajniju pažnju. Najpre, za razumevanje srpskih prilika vredi zapamtiti kako je zanemelost početnog šoka (kroz koju će se potom prolomiti grmljavina snažnim gnevom prožetih povika, pre svih – elite iz „drugosrbijanskih“ redova), poput dirigenta što vodi „svirku“, prekinuo niko drugi do Jelko Kacin, izvestilac evropskog parlamenta za Srbiju. Razjareni izvestilac EU svoj bes je najpre„iskontrolisao“za „Dojče vele“: „Nema nijedne zemlje kandidata (za članstvo u Evropskoj uniji), ili potencijalnog kandidata, koja na takav način manifestuje svoju servilnost“. Potom je i zapretio: „Ovo je dokaz da o srpskoj spoljnoj politici treba obaviti pravu raspravu, ne samo u Srbiji, nego i u Evropskoj uniji“.

TRBUHOZBORAC VAŠINGTONA
Jasno, kritičke stavove ovaj gospodin ne izražava u svoje, već u ime svog velikog gazde, a lični dodatak u ovom konkretnom, ali i u nizu prethodnih po teškim monetima sličnih slučajeva, jeste samo – prostakluk. Čovek nema takta, nema manire, kućno vaspitanje, šta li… ali njegova izjava ne zaslužuje pažnju samo kao primer besramnog istupa, već, razume se, kao poruka onih koji ovog Slovenca plaćaju da bude komesar i revizor „srpskog pitanja“ pred Briselom, odnosno pred onima kojima i Brisel polaže račun. Ledeni vetar, dakle, odatle duva. Personalni i politički kredibilitet Jelka Kacina pred širom srpskom javnošću inače pravi harmonični sklad pomenutoj dobrano ispolitizovanoj i iskompromitovanoj Nobelovoj nagradi za mir, pre samo dve godine (2008) dodeljene po zlu kod nas zanavek upamćenom specijalnom izaslaniku UN Martiju Ahtisariju! Takođe, iako gospodin Kacin bezmalo uživa opšti prezir u Srba (koji doduše ovu emociju izražavaju sa merom i uzdržanošću, što može biti zbunjuje Jelka), prema pokazanom stavu ovdašnjih vlasti – nije neprihvatljiv sagovornik. Da li će to i nadalje biti zvanični stav srpske vlade, videćemo. Nije Kacin grešio, ni kada je, podsetimo, pre nepune dve decenije dramio mladog polaznika gebelsovske nauke, i predumišljajno lagao o navodnim zločinima JNA na početku krvave drame razbijanja Jugoslavije, a ni nedavno, kada je, kako rekoše, poput nekog „srednjevekovnog trubadura sa nabubanom pesmicom osrebreničkom, odnosno srpskom genocidu, obilazio ove prostore u službi promocije Rezolucije o genocidu u Srebrenici“.Ako je Kacin, dakle, tradicionalno u pravu, šta ćemo sada? Kako da se kaže, to jest kako da srpski vlastodršci najzad priznaju da je trbuhozborac glasova iz Vašingtona i Brisela „neprihvatljiv partner“. Ili bi moglo – kompromisno – da se kaže da je nesporazum u domenu semantike i jezika? Ne razume li, u stvari, Jelko značenje reči „servilan“!Svojevrsnim semantičkim začkoljicama podležu i neki drugi beogradski komentatori ovog događaja. Na primer, Nataša Kandić. U komentaru koji je „Politici“ dala predsednica Fonda za humanitarno pravo, takođe se izražava mišljenje da je odluka Srbije pogrešna. Ova vest je, ističe Nataša Kandić, sve neprijatno zatekla jer je reč o izuzetno važnoj nagradi, a povrh svega dodeljuje se nekome ko je u zatvoru. „Mi ćemo tražiti da Srbija pošalje svog predstavnika i da prestane sa tom politikom dodvoravanja zbog nekih određenih ustupaka ili koristi…Važno je da javnost sazna ko se usudio da Srbiju predstavlja na taj način“, zapretila je ona. I zaista – ko se, i zbog čega, „usudio“, ali, čekajući taj odgovor, zapitajmo se i kako ova gospođa uopšte razume upotrebu reči „dodvoravanje“? Kada se njome služi tek sada, a ne u slučajevima kada se „celoj“ Srbiji činilo da je pojam „dodvoravanje“ naprosto nasušno odabran opis ponašanja njenog i njenih saboraca, u odnosu prema imperijalnim elitama čije zamisli i naloge tako predano izvršavaju!?

KLOVNOVI I KANDIDATI
Sa „pravim“, a svakako nekonvencionalno odabranim rečima kao da je u dosluhu, portparolka kineskog ministarstva spoljnih poslova Jiang Ju koja govori jezikom čija neposrednost i svežina iznenađuju uho naviklo na zasićenost otuđenosti petrificiranog govora zvaničnika. „Ti iz Nobelovog komiteta su organizovali antikinesku frku sami. Mi smo protiv bilo koga ko pravi temu oko Lija Sjaoboua i ko se meša u poslove kineskog pravosuđa. Nećemo se menjati zbog mešanja nekoliko klovnova“, izjavljuje ona, a agencije uz ovo prenose i njenu ocenu da će se „ogromna većina“ zemalja držati podalje od ovog događaja.Komitet u Oslu je svesno provocirao, ocenili su inače u Pekingu kada je u oktobru saopštena njegova odluka. Iz Osla nije bilo protesta. Naprotiv, bilo je rečeno da je Nobelov komitet svestan da je napravio kontroverzan potez, jer je Peking upozorio Komitet da krši principe nagrade za mir i ugrožava kinesko-norveške odnose. „Norveški Nobelov komitet dodeljuje nagradu za mir Liju Sjaobou za njegovu dugu i nenasilnu borbu za ljudska prava u Kini. Liju je postao najistaknutiji simbol te borbe“, rekao je Torbjorn Jagland iz Norveškog Nobelovog komiteta. Kako je obrazloženo, Liju je učestvovao u protestima na Trgu Tjenanmen, a prošle godine osuđen je zbog objavljivanja Povelje o ljudskim pravima kojom se traži radikalna društvena reforma. Kina je potom bila još oštrija, upozorivši da je nagrađivanje „osuđenog kriminalca“ mešanje u unutrašnje stvari Kine. „Taj čovek je osuđen, jer je prekršio zakon. Nobel je u testamentu tražio da se nagradi onaj ko doprinosi prijateljskim odnosima među nacijama, pomaže razoružanje i promoviše mir u svetu“.Na ovakve argumente posebno su neosetljivi najoštriji domaći kritičari odluke iza koje sada zvanično stoji srpsko ministarstvo spoljnih poslova, te Vlada republike Srbije, ili – personalizovano Vuk Jeremić – i Mirko Cvetković. Agencije prenose niz komentara i jetkih koliko i žestokih ocena.Upravo dok traje svečanost u Oslu, u Beogradu, prema najavi, zaseda YUKOM- Komitet pravnika za ljudska prava, u Centru za kulturnu dekontaminaciju, a potpisnici njegovog saopštenja – Borka Pavićević, Marko Karadžić, Milan Antonijević, Nataša Kandić, Miljenko Dereta, Sonja Biserko, Vojin Dimitrijević, Maja Mićić, Andrej Nosov i Staša Zajović – obrazlažu svoju ocenu da „Republika Srbija nastojanjem da bojkotuje ovogodišnju dodelu Nobelove nagrade za mir još jednom potvrđuje da je daleko od iskrene borbe za poštovanje ljudskih prava i svih onih vrednosti koje su svojstvene modernom, evropskom, demokratskom društvu.“. Nema „sreće“ dok se ne pomene Milošević, pa se, zatim kaže i: „Nakon strahota devedesetih, treba da pokažemo da smo prvi koji će stati uz one čija su prava ugrožena i koji rizikuju svoje živote zarad mira u svetu.“ Od Jukomovaca, ali i Kacina samog, manje rezolutni nisu bili ni Vuk Drašković, Čedomir Jovanović, Sonja Liht…

 

[bobanjov]

KAKO BI TO OCENILA PORTPAROLKA JU
Da li bi imenovane i uvažene pripadnike naše demokratske, prosvećene i kritičke javnosti pomenuta portparolka Jiang Ju, sa onom već demonstriranom neposrednošću i drskošću, takođe nazvala – klovnovima? Da li bi se sa njom, tako beskompromisnom i ljutom kao što su to, uostalom, i zemlja i vlada koje zastupa, mi našli – oko izvornog značenja ovog pojma što ukazuje na „šaljivčine, komedijaše, lakrdijaše i pajace u cirkusu“? Nagađajmo. U međuvremenu, recimo da se u ovdašnjim obaveštajnim sredinama veruje da je u ministarstvu gospođice Ju, uputno potražiti odgovore na druga pitanja. Na primer, zašto je Srbija Nobela ovako odlučila? Takođe, u pomenutim krugovima, bojkot se ne tumači kao konačna demonstracija dostojanstva i mera državničke odgovornosti ove zemlje, već pre kao iznuđen potez srpskog „integriteta i nezavisnosti“. I nije samo onaj most u pitanju, već je, kažu, i „ceo“ četvrti stub srpske spoljne politike „visio“ zbog jednog disidenta tako važnog i Kini, a izgleda i Americi!Srbija je dakle postupila u skladu sa svojim interesima, i to je za dobronamerne „neprihvatljivo i strašno“. Srbija se zbog toga, u očima pojedinaca, „iskompromitovala neočekivano“. Za utehu, ni evroatlantski „saveznici“ naše vladajuće elite ne prolaze, što se logike tiče, baš najbolje. Razumno je naime pitanje:da li je za Zapad, čiji su se brojni advokati i glasnogovornici, posebno ovih dana pretvorili u zlatouste besednike na polzu ljudskih prava i uopšte prava na dostojanstvo i slobodu, moglo biti od ovog sadašnjeg nezgodnijeg trenutka za protest povodom odnosa drugih država prema disidentima? Jer, upravo se sada Zapad neviđeno „homogenizovao“ oko hapšenja, pa čak i poluzvaničnih predloga za likvidaciju, jednog „svog“ disidenta i po globalni establišment opasnog otpadnika kao što je grešni Džulijan Asanž?

Izvor

 

[bobanjov]

Dačićev šef kabineta povezan sa Šarićevom firmom

Tamara Marković-Subota | 05. 02. 2010

Nikola Dimitrijević, šurak Branka Lazarevića, šefa kabineta ministra policije Ivice Dačića, kupio je prošle godine Poljoprivredno preduzeće "Mitrosrem". Kako "Blic" ekskluzivno otkriva, u Upravnom odboru te firme nalaze se dvojica najbližih poslovnih saradnika Darka Šarića osumnjičenog za šverc 2,7 tona kokaina, biznismen Zoran Ćopić i advokat Andrija Krlović.

Poljoprivredno preduzeće u Sremskoj Mitrovici, vredno 25 miliona evra, Dimitrijević je u junu 2009. kupio kao vlasnik firme "DTM Relations". Suvlasnik te kompanije do avgusta 2007. sa 40 odsto udela bio je i njegov zet Branko Lazarević.
Naredne godine Lazarević je postavljen za šefa kabineta ministra Dačića. U to vreme, prema saznanjima "Blica", Ćopić i Krlović počinju poslovnu saradnju sa Šarićem i u njegovo ime kupuju i rukovode preduzećima po Srbiji. Obojica se trenutno nalaze u Upravnom odboru "Mitrosrema".
Ugovor kojim je na javnom tenderu "DTM Relations" preuzeo "Mitrosrem", prema zvaničnim podacima kompanije,
zaključen je 16. juna 2009. godine. Agencija za privatizaciju saglasnost je dala 7. jula, a 13. avgusta u Centralni registar hartija akcije "Mitrosrema" preknjižene su na "DTM Relations".
Sa tom kompanijom, koju je osnovao u 19. godini, šurak Branka Lazarevića je i počeo poslovnu karijeru. Dimitrijević je, prema podacima Agencije za privatizaciju, firmu "DTM Relations" osnovao u novembru 2001. godine najpre pod nazivom "DINX trade", da bi četiri godine kasnije kompanija promenila ime u sadašnji naziv. Dimitrijević je tada upisan kao osnivač sa 100 odsto kapitala. Međutim, u novembru 2006, kao suvlasnik "DTM Relationsa", sa Dimitrijevićem se pojavljuje i Branko Lazarević sa udelom od 40 odsto. Struktura takvog udela u Registar privrednih subjekata upisana je 20. novembra 2006. pod matičnim brojem preduzeća 17354809.
Lazarević je iz firme izašao u avgustu 2007. godine, dok je njegov šurak ostao stopostotni vlasnik "DTM-a".
Privatizacija "Mitrosrema" počela je u decembru 2006, kada je tu poljoprivrednu firmu kupio konzorcijum firmi "Finam skin" iz Beočina i "DSD Tabako" iz Beograda za 15,2 miliona evra, uz obaveznu investiciju od deset miliona evra. Kao direktor "Finam skina", firme za trgovinu i usluge, registrovan je Miša Milovančević. Javnosti je još u to vreme interesantniji bio vlasnik firme "DSD Tabako" Zoran Ćopić, odranije poznat po švercu cigareta, zbog čega je bio hapšen 2004. godine. Daleko zanimljivija bila je njegova saradnja sa Antonom Stanajem, suvlasnikom čuvene crnogorske kompanije "Rokšped". U vreme kupovine "Mitrosrema", 2006. godine, Ćopić je važio za biznismena koji po Srbiji kupuje firme i njima rukovodi u ime Antona Stanaja. U septembru 2007. Stanaj je uhapšen u Beogradu zbog šverca cigareta, a tada je otkrivena i njegova saradnja sa Stankom Subotićem Canetom. I Subotić je u to vreme bio pod istragom Specijalnog tužilaštva, takođe zbog šverca cigareta. Nakon Stanajevog hapšenja, Ćopić je otpočeo poslovnu saradnju sa pljevaljskim narko-bosom Darkom Šarićem, bliskim prijateljem Stanaja i Subotića. Upućeni u poslove privatizacije smatraju da saradnju sa Šarićem kao novim mentorom Ćopić nije mogao da počne bez naloga Subotića i Stanaja. Ćopić je bio i ključna karika za Šarićevo preuzimanje Stanajevih firmi, naravno bez pominjanja imena pljevaljskog narko-bosa.
Kakva je veza Ćopića i firme "DTM Relations" i kako je taj kontroverzni biznismen i bliski Šarićev saradnik ostao u sremskomitrovačkoj kompaniji kada ju je prošlog leta preuzeo šurak Branka Lazarevića, nije poznato. U Agenciji za privatizaciju kao novčani kapital firme "DTM Relations" upisana je cifra od 454.012 evra. O tome kako je firma sa tolikim kapitalom kupila "Mitrosrem" vredan 25 miliona i za koliko, nema podataka dostupnih javnosti.
Interesantno je da je u međuvremenu Lazarevićev šurak osnovao još nekoliko preduzeća čiji je upisani novčani kapital veći od milion evra. Sva preduzeća registrovana su na istu adresu: Ulica vajara Đoke Jovanovića 40 u Beogradu.

Kupovina đubriva
Rodoljub Radulović, označen kao poslovni saradnik Darka Šarića, za „Blic“ je prošle nedelje tvrdio: „Poslujem sa Šarićem. Zvao me jer mu je trebala veća količina veštačkog đubriva. Rekao sam mu da mogu da ga nabavim preko veza u Ukrajini, ali me posle više nije zvao.“ U „Mitrosremu“ „Blic“ saznaje da je upravo ovom preduzeću nedavno trebala velika količina veštačkog đubriva.

Lazarević bez komentara
O vezama sa preduzećima „DTM Relations“, „Mitrosrem“ i sa Zoranom Ćopićem „Blic“ je pokušao da dobije odgovor od šefa Dačićevog kabineta Branka Lazarevića. Lazarević se juče iz Vašingtona javio redakciji „Blica“, ali nije želeo javno o tome da govori. Lazarević je, inače, sa ministrom Dačićem u Americi, gde su juče prisustvovali molitvenom doručku kod predsednika SAD Baraka Obame.

http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/175347/Dacicev-sef-kabineta-povezan-sa-Saricevom-firmom