Možda bih ja još nastavila to silno maltretiranje, mislim da radim i privatno i u državnoj firmi, možda i neke druge poteze ne bi povukli zarad te moje odluke, pardon naše, možda bi se onaj moj čovek još neku godinu maltretirao kao najgori crnac..........da se nisam isposvadjala sa direktorom moje državne firme. Beše to ovako.
Ta je firma bila jednim delom na budžetu i to naučnom. Znači, imali smo doktore nauka, magistre, inženjere, tehničare, pa na dole. Dodje negde početkom jeseni 1992. neko povećanje para od države, i ja sam normalno odmah to iskoristila za povećanje plata. Po mojoj zamisli to je trebalo da se raspodeli na ravne časti, linearno svima. Ali, glavnokomandujući (i sam sa najvećim mogućim zvanjem) kaže da to tako ne može, nego da sve raspodelim na visoki kadar, jer su pare od nauke, a ostalima ništa. Ko da ovi visoki mogu nešto da urade bez ovih niskih. Na to se meni otvore svi ventili sigurnosti, ali se ženski pametno suzdržim jer na muški ego (u konkretnom slučaju ogroman) nikako ne smem da udarim inače od dogovora ništa (muške čitaoce molim da se ne pronalaze u gore navedenom opisu). Ja sve fino, polako, pa nemojte direktore, pa nije u redu, pa nije lepo, pa ne treba tako, pa stvara se zla krv medju ljudima........... i tako već prodje radno vreme, nema veze Maca je kući sa decom, ostadosmo u konstruktivnoj diskusiji, pa skrenem temu, pa mu skuvam kafu, pa pričaj o deci, pa o
skupoći, ...............lele što sam se nalupetala. Na kraju, vidim nema vajde pa pitam
"Pa kako to da objasnim radnicima? Svi znaju da su pare stigle.......kako mislite da dobije njih 15 a ostali ne? Ima da me pojedu živu."
"Pa smisli kako ćeš im objasniti, ti si šefovica. Ja ionako idem zorom na službeni put, pa sam hteo da te zamolim da ostaneš popodne da uradiš taj obračun (čuo je kad sam pričala sa Macom da ću ostati na dogovoru sa direktorom). Ja bih sada pošao kući a ti kada završim večeras zovi me na kuću da dodjem da potpišem, a sutra isplati.
Eeeeeeeeeee, tu mi pukne film.
"Ja kao šefovica, (prvi je počeo da se frlja sa titulama), odmah da vam ,direktore, kažem da nikako nisam saglasna sa Vašom odlukom, jer gladan stomak je gladan stomak bio doktorski ili radnički, tu titula ne igra nikakvu ulogu, a i svi rade na projektima. Ipak, uradiću taj obračun kako zahtevate ako mi napismeno naredite i napišite spisak imena ljudi kojima treba da izvršim isplatu zajedno sa iznosom za svakog od njih. Na kraju ne zaboravite pečat i potpis. Tako ću objasniti sutra radnicima ovakvu isplatu".
Pogleda me.............da može pojeo bi me. Ipak je napisao i potpisao. Sutradan, nasta klanica u firmi. Krivili me ljudi što se nisam borila za njih. Kako da ih ubedim da sam se borila kad je bilo posle radnog vremena i sami nas dvoje u mojoj kancelariji. Niko mi ne veruje, ali ja zato pokažem naredjenje i oni nekako progutaju. Sva sreća, mene nije bilo na spisku........a i da me je stavio insistirala bih da me izbriše. Zapamtio mi je on ovo.........ih de da nije.
Moja prognoza je bila sledeća. Ide sve gore vreme.........biće sve manje posla, ovo će da mi radi svaki put, biće svadje i teških reči koje će narušiti slogu u firmi(a baš nam je bilo lepo), gde je inat tu rada nema.............i rešim da dam otkaz u roku od godinu dana. Tada je isticao njegov mandat a nisam verovala da će opet biti izabran kad je počeo ovako da radi. Nisam htela drugom direktoru da dam otkaz nego samo njemu.
Nakon toga dodje i onaj propis da ko ima privatnu firmu a radi u državnoj, mora da se opredeli za jednu od njih. Odmah je došao da mi saopšti, što mene samo učvrsti u odluci da mu dam otkaz pa taman nemala ni jednu firmu privatnu, a imala sam........pa nisam ja kuče od juče.
I dok sam tako radila i tamo i ovamo, koleginice mi kažu da preterujem, di ćeš sa tolikim parama, pocrkaćete radeći..............ja samo sležem ramenima i ne odgovaram. Naročito ova jedna prednjači dok druga ćuti. Šta vredi da pričam da para nema u početku, da sve dam na poreze i pretplate na stručnu literaturu, na papir, tonere, obrasce, da mi duguju a ja i dalje radim............ma bolje da ćutim. Treba govoriti samo kad imaš kome. Jednog dana mi pukne film i pitam
"Jel hoćete da vas naučim. Ja sam sama učila, a vama će biti lakše jer ću vam sve ja pokazati. Šta vam fali da radite dva-tri sata kući uveče neku radnju iz komšiluka, neko preduzeće od nekog prijatelja.........vajda je, jel vidite kakvo vreme ide, pa da imate i vi a ne samo ja."
One se pogledaše, a ova što zvoca kaže
"Tako kao ti da robijam. ne dolazi u obzir. Ja više volim da heklam na terasi i da odmaram".
"Aman ženo nećete da jedete stolnjake i šustikle a i u Elektrodistribuciji ih ne primaju. Svako popodne i veče ste i ti i muž slobodni, radite nešto, deca si ti mnogo starija od moje, kuća ti je nezavršena. Kako hoćeš, mi imamo svoj plan"
"A kakav plan?" zainteresova se ona iz cuga...............ih, znam ja šta nju zanima.
"Jednog dana imaćemo kuću, jednog dana moja deca će ići na privatne fakultete, jednog dana moja deca će imati svoje firme i sama sebi obezbediti stanove.......a ti ćeš i dalje da sediš u nezavršenoj kući i heklaš" nisam mogla da izdržim, toliko me je iznervirala sa onim heklerajom.
To sve rekoh u afektu, mada smo tada to i želeli, ali je bilo jako daleko da se o tom glasno govori. Sad............mnogo od tih reči posta istinito...........zapravo sve do stanova, ali biće i to, da smo živi i zdravi.
Rok od godinu dana se bližio kraju. Dala sam otkaz ovom direktoru i otišla na godišnji odmor. Nakon mog odmora njemu je za par dana isticao mandat. Drugi je postao direktor. To je bilo početkom jeseni 1993. godine.
Nema potrebe da naglašavam da sam imala Macinu podršku.
Ta je firma bila jednim delom na budžetu i to naučnom. Znači, imali smo doktore nauka, magistre, inženjere, tehničare, pa na dole. Dodje negde početkom jeseni 1992. neko povećanje para od države, i ja sam normalno odmah to iskoristila za povećanje plata. Po mojoj zamisli to je trebalo da se raspodeli na ravne časti, linearno svima. Ali, glavnokomandujući (i sam sa najvećim mogućim zvanjem) kaže da to tako ne može, nego da sve raspodelim na visoki kadar, jer su pare od nauke, a ostalima ništa. Ko da ovi visoki mogu nešto da urade bez ovih niskih. Na to se meni otvore svi ventili sigurnosti, ali se ženski pametno suzdržim jer na muški ego (u konkretnom slučaju ogroman) nikako ne smem da udarim inače od dogovora ništa (muške čitaoce molim da se ne pronalaze u gore navedenom opisu). Ja sve fino, polako, pa nemojte direktore, pa nije u redu, pa nije lepo, pa ne treba tako, pa stvara se zla krv medju ljudima........... i tako već prodje radno vreme, nema veze Maca je kući sa decom, ostadosmo u konstruktivnoj diskusiji, pa skrenem temu, pa mu skuvam kafu, pa pričaj o deci, pa o
skupoći, ...............lele što sam se nalupetala. Na kraju, vidim nema vajde pa pitam
"Pa kako to da objasnim radnicima? Svi znaju da su pare stigle.......kako mislite da dobije njih 15 a ostali ne? Ima da me pojedu živu."
"Pa smisli kako ćeš im objasniti, ti si šefovica. Ja ionako idem zorom na službeni put, pa sam hteo da te zamolim da ostaneš popodne da uradiš taj obračun (čuo je kad sam pričala sa Macom da ću ostati na dogovoru sa direktorom). Ja bih sada pošao kući a ti kada završim večeras zovi me na kuću da dodjem da potpišem, a sutra isplati.
Eeeeeeeeeee, tu mi pukne film.
"Ja kao šefovica, (prvi je počeo da se frlja sa titulama), odmah da vam ,direktore, kažem da nikako nisam saglasna sa Vašom odlukom, jer gladan stomak je gladan stomak bio doktorski ili radnički, tu titula ne igra nikakvu ulogu, a i svi rade na projektima. Ipak, uradiću taj obračun kako zahtevate ako mi napismeno naredite i napišite spisak imena ljudi kojima treba da izvršim isplatu zajedno sa iznosom za svakog od njih. Na kraju ne zaboravite pečat i potpis. Tako ću objasniti sutra radnicima ovakvu isplatu".
Pogleda me.............da može pojeo bi me. Ipak je napisao i potpisao. Sutradan, nasta klanica u firmi. Krivili me ljudi što se nisam borila za njih. Kako da ih ubedim da sam se borila kad je bilo posle radnog vremena i sami nas dvoje u mojoj kancelariji. Niko mi ne veruje, ali ja zato pokažem naredjenje i oni nekako progutaju. Sva sreća, mene nije bilo na spisku........a i da me je stavio insistirala bih da me izbriše. Zapamtio mi je on ovo.........ih de da nije.
Moja prognoza je bila sledeća. Ide sve gore vreme.........biće sve manje posla, ovo će da mi radi svaki put, biće svadje i teških reči koje će narušiti slogu u firmi(a baš nam je bilo lepo), gde je inat tu rada nema.............i rešim da dam otkaz u roku od godinu dana. Tada je isticao njegov mandat a nisam verovala da će opet biti izabran kad je počeo ovako da radi. Nisam htela drugom direktoru da dam otkaz nego samo njemu.
Nakon toga dodje i onaj propis da ko ima privatnu firmu a radi u državnoj, mora da se opredeli za jednu od njih. Odmah je došao da mi saopšti, što mene samo učvrsti u odluci da mu dam otkaz pa taman nemala ni jednu firmu privatnu, a imala sam........pa nisam ja kuče od juče.
I dok sam tako radila i tamo i ovamo, koleginice mi kažu da preterujem, di ćeš sa tolikim parama, pocrkaćete radeći..............ja samo sležem ramenima i ne odgovaram. Naročito ova jedna prednjači dok druga ćuti. Šta vredi da pričam da para nema u početku, da sve dam na poreze i pretplate na stručnu literaturu, na papir, tonere, obrasce, da mi duguju a ja i dalje radim............ma bolje da ćutim. Treba govoriti samo kad imaš kome. Jednog dana mi pukne film i pitam
"Jel hoćete da vas naučim. Ja sam sama učila, a vama će biti lakše jer ću vam sve ja pokazati. Šta vam fali da radite dva-tri sata kući uveče neku radnju iz komšiluka, neko preduzeće od nekog prijatelja.........vajda je, jel vidite kakvo vreme ide, pa da imate i vi a ne samo ja."
One se pogledaše, a ova što zvoca kaže
"Tako kao ti da robijam. ne dolazi u obzir. Ja više volim da heklam na terasi i da odmaram".
"Aman ženo nećete da jedete stolnjake i šustikle a i u Elektrodistribuciji ih ne primaju. Svako popodne i veče ste i ti i muž slobodni, radite nešto, deca si ti mnogo starija od moje, kuća ti je nezavršena. Kako hoćeš, mi imamo svoj plan"
"A kakav plan?" zainteresova se ona iz cuga...............ih, znam ja šta nju zanima.
"Jednog dana imaćemo kuću, jednog dana moja deca će ići na privatne fakultete, jednog dana moja deca će imati svoje firme i sama sebi obezbediti stanove.......a ti ćeš i dalje da sediš u nezavršenoj kući i heklaš" nisam mogla da izdržim, toliko me je iznervirala sa onim heklerajom.
To sve rekoh u afektu, mada smo tada to i želeli, ali je bilo jako daleko da se o tom glasno govori. Sad............mnogo od tih reči posta istinito...........zapravo sve do stanova, ali biće i to, da smo živi i zdravi.
Rok od godinu dana se bližio kraju. Dala sam otkaz ovom direktoru i otišla na godišnji odmor. Nakon mog odmora njemu je za par dana isticao mandat. Drugi je postao direktor. To je bilo početkom jeseni 1993. godine.
Nema potrebe da naglašavam da sam imala Macinu podršku.
