А мислили сте да је о југословенском рокенролу све речено!

[bilja3003]

Драгољуб Дика Ђорђевић, из породице с музичком традицијом, још 1956. је као гимназијалац певао на енглеском језику. Наступао је на игранкама у Првој београдској гимназији и другде на приредбама. Популарност ван своје школе је почео да стиче од 1958, када је наступао у омладинском дому "Јурица Рибар" у улици Браће Југовића где је, према сопственом сведочењу, изводио песме Била Хејлија, Елвиса Прислија, Литл Ричарда, Џонија Реја, Пета Буна и Еверли брадрс. О америчкој музици је у то време, када су плоче ретко стизале, сазнавао преко Радио Луксембурга и америчких филмова. Почетком шездесетих је оформио Оркестар Дике Ђорђевића који је на репертоару по приредбама и игранкама имао нумере Била Хејлија, Фетса Домина, Пола Енке, разне друге рокенрол класике, затим кантри, вестерн, америчке духовне и популарне мелодије. Ђорђевић је почетком шездесетих са Џез оркестром Радио Београда снимио неколико песама на српском јер није било дозвољено снимање на страним језицима.

 

[bilja3003]

Томислав Томи Совиљ крајем педесетих се заљубио у рокенрол музику и плес. Почетком шездесетих побеђивао је у плесању рокенрола на игранкама у Електротехничкој школи "Никола Тесла". Са Сашом Милошевићем образовао је Дуо Дорћол (1959-1960) који је изводио серенаде. Потом је основао трио Томи Совиљ и његови Морнари (1961-1962) који је на репертоару имао класични рокенрол, а затим је певао са Златним дечацима (1963-1964). Са Силуетама је наступао под именом Томи Совиљ и његове Силуете (1964-1965). На њиховим чајанкама у београдском хотелу "Мажестик" окупљало се чак око хиљаду посетилаца. Након разлаза са Силуетама (чији је певач постао Зоран Мишчевић), Томи Совиљ је основао састав под истим именом (Томи Совиљ и његове Силуете) али с другим музичарима, и трајали су до 1970. Према Совиљу, композитор Душан Видак је 1965. једном приликом нагласио: "Шта је Клиф Ричард за Енглеску, шта је Џони Холидеј за Француску, шта је Елвис Присли за Америку, то је Томи Совиљ за Југославију." Током седамдесетих ушао је у поље забавне музике. За Тоија Совиља се мора подвући да је у дужем трајању остао доследан класичном рокенролу и стога је био изричит рокер таквог музичког израза.

 

[bilja3003]

Сасвим важно издвојено место заслужују Беле звезде у којима је певао Вук Стамболовић. Беле звезде су основане 1959/60, а Вук Стамболовић је писао текстове и компоновао песме. Каже да је с Белим звездама прекинуо уобичајено писање неутралних текстова, јер су све његове песме биле у "првом лицу", што у то време нико други није радио. Према Стамболовићу, Беле звезде су биле "рок састав самим тим што су улазиле у јавност ван друштвених канала" и што су им песме биле "из душе, из емоција". За себе каже да није био "рок певач" уколико би се под тим подразумевао рокенрол ритам, али по "искрености музике коју сам правио из дубоких осећања, по различитости на тадашњи доминантни тренд, по начину презентовања песама, по феномену јесам био рок певач али појавно нисам".

 

[bilja3003]

Уместо следећег цитата из књиге вечерас ћу пренети утиске са трибине у Дому омладине којој сам присуствовала а на којој је представљена књига "Рокенрол у Југославији 1956. - 1968." Изузетно успела презентација са гостима: издавачем, ментором, архитектом Владаном Красићем и проф. Зораном Симјановићем. Било је заиста незаборавно, мада то није музика младости. Прелепо вече које је дочарало атмосферу касних 50-тих и раних 60-тих година. Догађају је присуствовао велики број чланова бивших рок група као и многобројни посетиоци које је ова тема заинтересовала.
Једина замерка је што се хепенинг одиграо у реновираној сали "Американа" Дома омладине, баш сам се јадно осећала при помисли да су дуг за бомбардовање и разарање надокнадили донацијом за обнову исте. Нису морали да се труде!!!

 

[bilja3003]

Predstavljena knjiga 'Rokenrol u Jugoslaviji 1956-1968'
Promocija knjige Aleksandra Raković Rokenrol u Jugoslaviji 1956-1968 održana je sinoć u Domu omladine Beograda.
Pored faktografske istorije početaka rokenrol muzike na ovim prostorima, autor se u knjizi bavi i sociološkim i političkim aspektom tog vremena. Čitaocima se tako nude i podaci poput toga kada je u Beogradu održana prva igranka sa električnim gitarama (1961, Siluete), ko je pobedio na prvoj Gitarijadi (1966, Elipse), da li bi autorska rokenrol muzika uopšte nastala na ovim prostorima da je politički establišment nije odobrio...
'Savez Komunista je prepoznao važnost hipi pokreta. Sa takozvanim električarskim sastavima, uz rokenrol muziku došle su u modu i mnoge druge stvari, poput mini suknji. Od četničkog pokreta do Silueta u Jugoslaviji niko nije nosio dugu kosu, ali partija je u tome ipak videla prostor i shvatila da je u pitanju kulturni preokret. Naravno, nije to bilo tako jednostavno i u knjizi se nalazi i to koje su struje u partiji bile apsolutno protiv toga i kako je rokenrol do 1968. prešao taj put priznavanja u Jugoslaviji', naglasio je autor Aleksandar Raković.
Istoričar Ljubodrag Dimić je na promociji knjige istakao da je 'rokenrol najautentičnija revolucija 20. veka'. Vladan Krasić, nekadašnji umetnički rukovodilac Euridike, podsetio je da su u vremenu kojim se bavi knjiga 'prva liga bili momci koji su imali gramofon, kao što su to sada današnji mladići sa džipovima'.
'To je bilo vreme kada sam 1962. na Radio Beogradu singl Apachie grupe Shadows predstavio kao indijansku pesmu jedne japanske grupe kako ne bih razmišljao da li će biti cenzurisana', rekao je Krasić.
Zoran Simjanović, koji je tada svirao u Siluetama i Elipsama, naglasio je da su muzičari na ovim prostorima 'sami krivi što su propadali jer su uvek odlazili u nešto drugo što narod ne želi da sluša, pa je tako muzika iz džeza, preko rokenrola na kraju završila u turbo folku'. Muzički urednik Doma omladine i rok kritičar Dragan Ambrozić zaključio je da je na ovim prostorima 'nedostajala knjiga koja bi ozbiljno
obradila kontekst početka rokenrola u Jugoslaviji'.

 

[bilja3003]

Елипсе су биле састав који је поред младих уважавала и нешто старија публика. Зоран Симјановић сматра да су Елипсе биле "најреволуционарнији бенд свог времена". Основане су 1962, с наступима су почеле 1963. у просторијама Културно-уметничког друштва "Градимир Михаиловић", а први значајнији излазак на сцену имале су 21.јуна 1963. у Еуридици.
Дуга је у марту 1964. писала да им је музика "пасија". Описала их је као "југословенске Шедоусе". Почетком 1964. су на избору за спортисту године свирали као пратећи састав Ђорђа Марјановића и добили "велики аплауз". Радио Београд им је до тада снимио неколико песама. Популарност и искуство су стицали током наступа на игранкама на Технолошком факултету. Већ 1965. су имали такав квалитет да их је Арсен Дедић видео као најбоље решење за своје нове песме које је сматрао "спојем" шансона и електричарске музике. Дедић је, на питање новинара Ритма да ли то значи "признавање електричара" казао да се електричари "не могу игнорисати". Свирке на игранкама, концерти, пратња естрадним звездама и други наступи били су тако чести да Бојан Хрељац данас тврди како је боље живео од зараде Елипси него у време када је с Корни групом пунио хале.

 

[bilja3003]

Полуфинале Прве велике беогреадске гитаријаде (Гитаријада) одржана су у јануару 1966. у Хали три Београдског сајма, а финале у фебруару 1966. у Хали један Београдског сајма. Организатори су били ПГП РТБ, ТВ Новости и Вечерње новости. Према пропозицијама, електричарски састави су се, у два полуфинала и финалу, такмичили за награде жирија и публике. Стручни жири су чинили: Душан Будимировић, уредник ПГП РТБ, Ђорђе Дебач, продуцент Радио-телевизије Београд, Петар Вујић, секретар Удружења џез музичара, Јован Хаџи-Костић, уредник Вечерњих новости, Драган Јелић, новинар, Зоран Јовановић, музичар, као и "популарне личности које радо слушају 'електричарску' музику" Лола Новаковић, Милена Дравић и Ђорђе Марјановић. Публика је гласала преко гласачких купона објављиваних у штампи. Било је пријављено 180 електричарских састава, а изабрано је 56. Укупно је наступило 58 састава.

 

[bilja3003]

Прво полуфинале на којем је свирало 25 електричарских састава из целе земље одржано је 9. јануара 1966, а жири је из ове групе одредио осам финалиста. Вечерње новости су јавиле да су на "првој и правој" гитаријади публику чинили углавном тинејџери који су "највише склони подражавању и претераним изливима одушевљења" и да је попуњеност хале била већа него икада пре на некој од спортских приредби. Овај београдски дневни лист је још писао да су електричарски састави, "са звучним именима, разним стиловима свирања и често живописним оделима и фризурама бацали публику у занос".
Вечерње новости су описале да је било "вике, галаме и навијања", а "трубе, пиштаљке, сирене, клепетуше, даире, дечји добоши и стари поклопци за шерпе", који су заглушујуће одјекивали халом, отежавали су жирију посао објективног оцењивања електричарских састава. Публика је стога замољена да током другог полуфинала електричаре бодри "само аплаузом и гласом".

 

[bilja3003]

Друго полуфинале Гитаријаде одржано је 16. јануара 1966. године а жири је из конкуренције 33 електричарска састава одабрао осам финалиста. Веома је важно поменути да на Гитаријади нису учествовали афирмисани загребачки састави Бијеле стреле, Црвени кораљи, Млади и Роботи. Учешће су отказали Златни дечаци јер се нису слагали са радом жирија. Вечерње новости су ипак иронично провукле како је могуће да се Златни дечаци плаше конкуренције "мање познатих колега".
У финалу Гитаријаде која је одржана 13. фебруара 1966. победиле су Елипсе. Вечерње новости су ово објавиле на насловној страни. Жири је, овог пута у још компетентнијем аставу одлучио да их следе Силуете и Пламених пет. Све три групе су добиле адекватне новчане награде. Чланови жирија су били: Петар Вујић, секретар Удружења џез музичара, Васа Белошевић, пијаниста, Вера Олеар, музички сарадник Радио-телевизије Београд, Есад Арнаутовић, музички продуцент Радио-телевизије Сарајево, Ладо Лесковар, вокални солиста, Јован Хаџи-Костић, уредник Вечерњих новости, Душан Будимировић, уредник ПГП РТБ, Драган Јелић, новинар Вечерњих новости и Зоран Марковић, уредник ТВ Новости. Награду публике добиле су Силуете.

 

[bilja3003]

Према Вечерњим новостима коначни пласман десет најбољих изгледао је овако:

Финале Гитаријаде, 13.фебруар 1966.
1. Eлипсе (Београд)
2. Силуете (Београд)
3. Пламених пет (Београд)
4. Индекси (Сарајево)
5. Искре (Београд)
6. Смели (Београд)
7. Беле вишње (Чачак)
8. Плави дечаци (Београд)
9. Весели дечаци (Београд)
10. Рубинси (Ниш)

Међутим, Живанчевић је у Младости писао да је победа Елипси на Гитаријади била намештена како би прву награду, односно објављивање плоче за ПГП РТБ добио састав који је већ имао уговор са овом музичком кућом, чиме би она била лишена додатних трошкова за нове уговоре и снимке, као и "ризика" због могуће лоше продаје. Зоран Симјановић ово изричито негира јер су са Елипсама средином шездесетих од плоче до плоче склапани необавезујући а не ексклузивни уговори.
Посета на Гитаријади (1966.) била је заиста масовна. Арена је писала да је 5.000 карата за прво полуфинале Гитаријаде "разграбљено". Тв Новости, суорганизатор Гитаријаде, јавиле су да је на оба полуфинала, као и на финалу, било присутно по 5.000 посетилаца. Док је Борба исто процењивала да је на полуфиналима било по 5.000 посетилаца, Економска политика је писала да је било око 7.000 присутних. Има мишљења да је у финалу Гитаријаде присуствовало између 10.000 и 15.000 људи.

 

[bilja3003]

Елипсе су стекле популарност која се није односила само на млађу публику. Арена је у марту 1968. писала да Елипсе посећују концерте озбиљне музике на Коларцу, да је састав добио почаст тиме што је њихов лидер Зоран Симјановић одређен за члана жирија „Београдског пролећа 68“. Подвучено је да у Београду „никада нису били на врху топ-листе“, а чланови ансамбла су то објашњавали чињеницом да су популарни у читавој Југославији јер је њихова публика „много образованија од оне која воли стил ‘је-је’ и велику буку". Према Арени, Елипсе „никада нису свирали чисти бит“ и, према сопственим речима, свој нови стил су нашли у ритму-и-блузу (соулу).
У соул постави су наступили с певачем Едијем Декенгом (студентом из Конга у Београду) 30. јуна 1967. као предгрупа Холисима. Џубокс је писао да су били „нови ансамбл“, њихове интерпретације страних хитова биле су „добро аранжиране", „добро увежбане", али „не сасвим усвиране". На Ташмајдану су 1. августа 1967. били предгрупа Рити Павоне.

Црни бисери су основани крајем 1963, а Влада Јанковић Џет је с њима први пут свирао 8. марта 1964. у Дому културе "Вук Караџић". Ишли су од бита ка ритму-и-блузу. Горан Вукићевић каже да су прве три године свирали како би зарадили довољно да купе инструменте. Касније су зарађивали довољно да мењају инструменте и да одвоје за себе. Наступали су на Правном факултету 1965, у Еуридици су свирали 1966, а од 16. октобра 1966. наступали су у дансинг сали Дома омладине Београда. У фебруару 1967. су изјавили да правог пријатељства између београдских електричара нема.
Иако су многи предвиђали да је електричарска музика појава пролазног карактера, Влада Јанковић Џет је почетком 1967. казао да "бит-музика не може да нестане", да ће се "даље развијати", а електричне гитаре "остати заувек". Став басисте Црних бисера није био пуко нагађање. Напротив. Горан Вукићевић каже да су Црни бисери, захваљујући Влади Јанковићу Џету који је скупљао плоче, увек били у току с новим музичким трендовима.

Џентлмени предисторију имају у групама Албатроси и Аласи у којима су се окупили браћа Живорад, Раде и Драган Јелић и Бранко Марушић Чутура. Албатроси су основани 1962. а на трагу овог састава настали су Аласи који су постојали мање од годину дана. Распали су се када су Марушић и Жика Јелић у септембру 1964. отишли у војску. Крајем 1965, када је гитариста Божидар Лари Плесничар напустио Силуете, на његово место дошао је Драган Драги Јелић.
Џентлмени су основани 1966. С првом поставом групе наступили су на Другој великој београдској гитаријади у јануару 1967. Током пролећа 1967. дошло је до поделе на две фракције у групи. Ови догађаји подударили су се с променама у Силуетама. Наиме, Драги Јелић је у априлу 1967. изјавио за Гонг да је изашао из Силуета јер је у том саставу било "присутно индивидуално потцењивање", "стално кошкање у оркестру" и "потцењивање других састава". Драги Јелић је прешао у Џентлмене, где се придружио свом брату Живораду Жики Јелићу.
С друге стране, гитариста и певач прве поставе Џентлмена Слободан Тодоровић заменио је у Силуетама Драгог Јелића.

Ово су неке од песама које су на листи Billbord-а биле најпопуларније године 1960:

Why - Frankie Avalon
El Paso - Marty Robbins
Running Bear - Johnny Preston
Teen Angel - Mark Dinning
The Theme From 'A Summer Place' - Percy Faith & his Orchestra
Stuck On You - Elvis Presley
Cathy's Clown - The Everly Brothers
Everybody's Somebody's Fool - Connie Francis
Alley-Oop - Hollywood Argyles
I'm Sorry - Brenda Lee
Itsy Bitsy Teenie Weenie Yellow Polkadot Bikini - Brian Hyland
The Twist - Chubby Checker
My Heart Has A Mind Of Its Own - Connie Francis
Mr. Custer - Larry Verne
Save The Last Dance For Me - The Drifters
I Want To Be Wanted - Brenda Lee
Georgia On My Mind - Ray Charles
Stay - Maurice Williams & The Zodiacs
Are You Lonesome Tonight? - Elvis Presley

 

[nikolat1856]

...Are You Lonesome Tonight? - Elvis Presley

Moj dopinos ovoj temi:

 

[bilja3003]

Београдски електричари су остварили пионирски корак у објављивању плоча у иностранству (Златни дечаци, 1965.), главни град је угостио најважнију гитаријаду у земљи (1966.), из Београда је био електричарски састав који је први свирао пред југословенским председником (Елипсе, 1966.), први састав који је снимао музику за филмове ( Елипсе, 1967.) затим први састав који је кренуо на дуге и исцрпљујуће турнеје од највећих градова до варошица (Силуете). Београд се тих година таласао у ритму рокенрола, не само на игранкама, великим или малим сценама, већ и преко радио таласа, телевизијских емисија, музичке штампе и играних филмова. И у томе је посебно лежала снага београдског рокенрола.

Најпопуларније песме 1961.године:

Are You Lonesome Tonight? - Elvis Presley
Wonderland By Night - Bert Kaempfert
Will You Love Me Tomorrow - The Shirelles
Calcutta - Lawrence Welk
Pony Time - Chubby Checker
Surrender - Elvis Presley
Blue Moon - The Marcels
Runaway - Del Shannon
Mother-In-Law - Ernie K-Doe
Travelin' Man - Ricky Nelson
Running Scared - Roy Orbison
Moody River - Pat Boone
Quarter To Three - Gary U.S. Bonds
Tossin' And Turnin' - Bobby Lewis
Wooden Heart - Joe Dowell
Michael - The Highwaymen
Take Good Care Of My Baby - Bobby Vee
Hit The Road Jack - Ray Charles
Runaround Sue - Dion
Big Bad John - Jimmy Dean
Please Mr. Postman - The Marvelettes
The Lion Sleeps Tonight - The Tokens

 

[bilja3003]

Успех Силуета с Томијем Совиљем био је сигнал Зорану Мишчевићу да се као певач врати саставу у којем је раније био басиста. Пошто је Мишчевићев отац купио најновије Динакорд озвучење (Dynacord), a Совиљ своје није имао , силуете су једногласно одлучиле да се Мишчевић врати. Потом су само једном на игранци у Народном универзитету "Браћа Стаменковић" двојица певача (Мишчевић и Совиљ) наизменично наступала са Силуетама. Током 1964. наступали су и у "Таш кафеу" и Еуридици.

Силуете су изгубиле соло гитаристу када је Илија Ика Станић 1964. отишао на одслужење војног рока. Станић се по повратку из војске није вратио у групу. Након Станића, место соло гитаристе у Силуетама добио је Лари Плесничар (до децембра 1965.), а затим Драги Јелић (до априла 1967.). Остали чланови Силуета који су у другој половини шездесетих широм Југославије прославили рокенрол нису се мењали: Зоран Мишчевић (вокал), Дејан Дуњић (бас), Јован Мишевић (бубњеви) и Љуба Ђорђевић (клавијатуре). Изузев Зорана Мишчевића, сви чланови Силуета су имали образовање ниже музичке школе.

Владан Красић и Лари Плесничар истичу да је Мишчевић са Силуетама "покренуо Београд". Плесничар сведочи да је на препуним игранкама у Народном универзитету "Браћа Стаменковић" током 1964. и у првој половини 1965. долазило до туча између група локалних мангупа, а да Силуете за то време нису прекидале свирку. Мишчевић оцењује да је на тим игранкама било и по 1.500 младих. У тој гужви Силуете су увек остајале нетакнуте.
Мишчевић и Плесничар се посебно сећају експлозије рокенрола коју су Силуете изазвале у Градском подруму. Након повратка с "летњих тезги" из Дубровника, Силуете су 1965. почеле да свирају у простору за игранке који се налазио у Дому синдиката. Према Јовану Мишевићу, тада се "први пут у београду вриштало, тресло главама" Силуете су у Градском подруму свирале на чајанкама три сата без паузе. Састав и публика су бивали потпуно мокри од зноја. Лари Плесничар се присећа да су наступи Силуета у Градском подруму крајем 1965. били "на граници баханалија", било је девојака које су скидале горњи део одеће, показивале голе груди и, "то је тада био шок" Плесничар наглашава да су Силуете биле добро увежбане, а "размена енергије" с публиком снажна. Мишчевић сматра да су те свирке направиле "прекретницу" у Београду. Он подвлачи да су Силуете биле свесне да "нешто мењају" у друштву.

Најпопуларније песме 1962.године:

The Twist - Chubby Checker
Peppermint Twist - Part I - Joey Dee & the Starliters
Duke Of Earl - Gene Chandler
Hey! Baby - Bruce Channel
Don't Break The Heart That Loves You - Connie Francis
Johnny Angel - Shelley Fabares
Good Luck Charm - Elvis Presley
Soldier Boy - The Shirelles
Stranger On The Shore - Mr. Acker Bilk
I Can't Stop Loving You - Ray Charles
The Stripper - David Rose
Roses Are Red (My Love) - Bobby Vinton
Breaking Up Is Hard To Do - Neil Sedaka
The Loco-Motion - Little Eva
Sheila - Tommy Roe
Sherry - The Four Seasons
Monster Mash - Bobby "Boris" Pickett & The Crypt-Kickers
He's A Rebel - The Crystals
Big Girls Don't Cry - The Four Seasons
Telstar - The Tornadoes

 

[bilja3003]

Силуете су у августу 1966. дале до знања да желе да буду професионални музичари, свакако дугокоси. Сматрали су себе "авангардом" и најављивали да њихово време стиже. Били су први југословенски електричарски ансамбл који је ломио гитаре на бини. Почетком 1967. зарађивали су довољно новца да га подједнако поделе сваком члану ансамбла и да им остане довољно за набавку нових инструмената. Зоран Мишчевић је признао да је новац "симбол бита" и да је веома важан за Силуете. Тврдили су и да им дуга коса доноси "добар посао", али да има "сасвим секундарни значај" јер је музика на првом месту. Никола Караклајић је у марту 1967. изјавио да су Силуете "вансеријски" састав за југословенске услове, "ансамбл са изванредним смислом за шоу и организацију својих приредби".
Нису само музиком и имиџом привлачили пажњу на бини. На пример, на концертима у Сарајеву и Новом Саду 1968. имали су сукобе са публиком. Јован Мишевић се присећа да су Индекси 1968. отишли да свирају по Совјетском Савезу, чиме се отворио празан простор за наступе у сарајевском Фискултурном дому (ФИС). Силуете су у том простору из дана у дан обарале рекорде Индекса у посећености. На једном од концерата неколико људи с галерије је стаклом гађало Силуете, а парче стакла је расекло лице клавијатуристе Љубе Ђорђевића. Зоран Мишчевић је на то реаговао, поломио столицу на бини, а у сали је настала масовна туча током које Силуете нису прекидале свирку.

Најпопуларније песме 1963. године:

Go Away Little Girl - Steve Lawrence
Walk Right In - The Rooftop Singers
Hey Paula - Paul & Paula
Walk Like A Man - The Four Seasons
Our Day Will Come - Ruby & The Romantics
He's So Fine - The Chiffons
I Will Follow Him - Little Peggy March
If You Wanna Be Happy - Jimmy Soul
It's My Party - Lesley Gore
Sukiyaki - Lesley Gore
Easier Said Than Done - The Essex
Surf City - Jan & Dean
So Much In Love - The Tymes
Fingertips - Pt 2 - Little Stevie Wonder
My Boyfriend's Back - The Angels
Blue Velvet - Bobby Vinton
Sugar Shack - Jimmy Gilmer & The Fireballs
Deep Purple - Nino Tempo & April Stevens
I'm Leaving It Up To You - Dale & Grace
Dominique - The Singing Nun

 

[bilja3003]

Листа најпопуларнијих "електричарских" састава, Младост,
22.фебруар 1967.

1. Силуете (Београд) 2.180 гласова

2. Златни акорди (Загреб) 1.470

3. Група 220 (Загреб) 1.130

4. Камелеони (Копар) 1.050

5. Албатроси (Зрењанин) 970

6. Роботи (Загреб) 619

7. Шака песка (Нови Сад) 520

8. Кариоке 470

9. Беле вишње (Чачак) 440

10. Џентлмени (Београд) 430

11. Црвени кораљи (Загреб) 400

12. Адмирали 340

13. Заљубљени (Крагујевац) 320

14. Елипсе (Београд) 290

15. Урагани (Ријека) 220

Колико су Силуете биле популарне, али и њихова публика верна, показује чињеница да су крајем фебруара 1967. у анкети Младости убедљиво победиле на гласању за најпопуларнији електричарски састав Југославије. Добили су гласове из свих крајева земље. Следили су их Златни акорди и Група 220, док су Елипсе биле тек на четрнаестом месту. Види се, наравно, да су се и пријатељи група организовали око гласања јер су неки непознати ансамбли досегли нереално висок пласман.
Силуете и Елипсе су у априлу 1967. у Београду и Зрењанину наступале као предгрупе Срчерсима. Када је о београдском концерту реч, у Џубоксу је издање Силуета оцењено као "најлошије од кад их знамо", а Елипси као "најбоље од кад их знамо". Срчерси су казали да су Елипсе "музички боље" и "изврсна копија британских група и њихових интерпретација". Међутим, Срчерси су оценили да им Силуете "више одговарају" јер, "уносе нешто у своје интерпретирање".
Мишчевић је у априлу 1967. тврдио да је најпопуларнија особа у Београду. Сматрао се позваним да прича о највећим светским темама. Казао је да би, када би био у прилици да један дан буде амерички председник, одмах прекинуо Вијетнамски рат и позвао све светске бит саставе да свирају за младе Вијетнамце. У јануару 1968. постао је колумниста Младости. Писао је, поред осталог, о лошим односима међу вокално-инструменталним саставима, који, иако певају "хипи-песме о весељу и цвећу", једни према другима гаје "кактус заједљивости". Певач Силуета је нагласио како овако лоши односи и поделе, који се са састава пребацују и на публику, морају поправити.
Силуете су биле београдски електричарски састав с најдужим трајањем и с пуним континуитетом упркос разним променама у поставама. Постава се почетком 1965. углавном усталила с повременим променама соло гитариста. Почетком 1967. били су професионални састав који је схватао да је рокенрол шоубизнис. Упркос огромној популарности међу слушаоцима широм земље, Силуете су остале везане за "малу сцену" игранки и клубова, недовољно пожељне за телевизијски екран и пратњу естрадним звездама. Ипак, једна чињеница је веома важна. До успона Силуета хваљени и прихваћени електричарски састави (на пример Бијеле стреле, Црвени кораљи, Искре, Златни дечаци и Елипсе) носили су кратке косе и били су "пристојно" обучени. Савез омладине Југославије је почетком 1968. са Силуетама направио компромис након којег је Младост уступила простор лидеру "лоших момака Зорану Мишчевићу. Ово "признање" је подвукло снагу и утицај Силуета који није смела да занемари омладинска организација.

Најпопуларније песме 1964. године:

There! I've Said It Again - Bobby Vinton
I Want To Hold Your Hand - The Beatles
She Loves You - The Beatles
Can't Buy Me Love - The Beatles
Hello, Dolly! - Louis Armstrong
My Guy - Mary Wells
Love Me Do - The Beatles
Chapel Of Love - The Dixie Cups
A World Without Love - Peter & Gordon
I Get Around - The Beach Boys
Rag Doll - The Four Seasons
A Hard Day's Night - The Beatles
Everybody Loves Somebody - Dean Martin
Where Did Our Love Go - The Supremes
The House Of The Rising Sun - The Animals
Oh, Pretty Woman - Roy Orbison
Do Wah Diddy Diddy - Manfred Mann
Baby Love - The Supremes
Leader Of The Pack - The Shangri-Las
Ringo - Lorne Greene
Mr. Lonely - Bobby Vinton
Come See About Me - The Supremes
I Feel Fine - The Beatles

 

[bilja3003]

Дом омладине Врачар и његова најславнија целина позориште Дадов (Драмски атеље Дома омладине Врачар) отворени су 1958. у Молеровој 33. Оснивач и директор Дадова био је редитељ Јован Ристић Рица. Дом омладине Врачар није био домаћин само младим позоришним ентузијастима. При истој установи је 1961. отворено једно од најважнијих клупских места за историју београдског рокенрола - Еуридика. Горан Вукићевић из Црних бисера каже да је Еуридика за младе Београђане "била Гринвич вилиџ".
Ристић износи да је Еуридика настала "дадовском интервенцијом". У Дадову су дошли на идеју да у свом простору преко лета направе журке за вршњаке и зараде додатни новац за позоришну сезону. Никола Караклајић пише да је омање двориште Дома омладине Врачар претворено у башту где су свирани рокенрол и џез. У Еуридици је 1961. радио џубокс апарат, уз који се могао слушати и плесати рокенрол. На том месту се 1962. играо један од најбољих твистова у граду. И позоришне представе у Еуридици биле су препуне. Музичка сцена која је почетком шездесетих никла у Еуридици организационо је дигла београдски рокенрол на савременији клупски ниво. Али, Еуридика је Савезу омладине послужила и као место преко којег је могао да се прати развој рокенрол састава у главном граду Југославије.
Владан Красић каже да су у власти, када је спознато да се по београдским игранкама дешава „нешто што није под контролом“, дошли 1962. на идеју да би у Дадову, односно Еуридици, могли да направе и музичка догађања. Тако су почела окупљања на која је Красић доносио и на магнетофону пуштао нове рокенрол хитове. Наиме, београдски дискофили су се једном недељно налазили у Еуридици да би с пажњом слушали Красићеве новитете из света. Поред њега, важну реч су на овим окупљањима имали Борислав Митровић Буч и Никола Караклајић. Красић каже да је, „кад је то некако прошло код омладинских руководилаца“, 1963. добио решење да је постављен за уметничког директора Еуридике. Красић ово решење тумачи чињеницом да „није био партијски човек“, па ако би нешто лоше кренуло увек би могло да се каже како за то није одговоран неко из Савеза омладине.
Масовна посета младих Београђана Дому омладине Врачар (Дадову и Еуридици) није остала непримећена у врху партије. Према излагању Вељка Влаховића, председника Идеолошке комисије ЦК СКЈ, примећено је да се у Дому омладине Врачар током 1963. недељно окупљало око 1.000 младих. Пошто то није био мали број, Влаховић је замерио што секретар „Омладинског комитета“, а вероватно је нислио на Централни комитет Савеза омладине Југославије, током 1962. ниједном није званично посетио ово место.
Место је постајало култно за окупљање љубитеља електричарске музике. Красић је самоиницијативно, као уметнички директор, почео да обилази гимназије и места на којима су свирали електричарски састави , ишао и на њихове пробе, „вршио селекцију“, али и уочио да су састави „углавном лоше свирали“. Ансамбли које је Красић селектовао добили су прилику да свирају суботом у Еуридици. Музички програм Еуридике се с годинама уходао. Пошто се Красић као архитекта запослио у струци, Савез омладине је на његово место именовао Борислава Митровића Буча.
Од познатијих састава у Еуридици су свирали Златни дечаци, Елипсе, Искре, Сафири, Силуете, Пламених пет и Црни бисери. Међутим, најезди електричара ка Еуридици неки нису били наклоњени. Предраг Живанчевић је у септембру 1964. писао да је омладински дансинг клуб Еуридика "деградирао" сопствени статус када је постао "азил" за "почетнике и дилетанте" из "гитар-ансамбала" које слушају само млађи од двадесет година.

Најпопуларније песме 1965. године:

Come See About Me - The Supremes
Downtown - Petula Clark
You've Lost that Lovin' Feelin' - The Righteous Brothers
This Diamond Ring - Gary Lewis & The Playboys
My Girl - The Temptations
Eight Days A Week - The Beatles
Stop! In The Name of Love - The Supremes
I'm Telling You Now - Freddie & The Dreamers
Game of Love - Wayne Fontana and the Mindbenders
Mrs. Brown You've Got A Lovely Daughter - Herman's Hermits
Ticket to Ride - The Beatles
Help Me Rhonda - Beach Boys
Back In My Arms Again - The Supremes
I Can't Help Myself (Sugar Pie, Honey Bunch) - Four Tops
Mr. Tambourine Man - The Byrds
(I Can't Get No) Satisfaction - Rolling Stones
I'm Henry VIII, I Am - Herman's Hermits
I Got You Babe - Sonny & Cher
Help! - The Beatles
Eve of Destruction - Barry McGuire
Hang on Sloopy - The McCoys
Yesterday - The Beatles
Get Off My Cloud - Rolling Stones
I Hear A Symphony - The Supremes
Turn! Turn! Turn! - The Byrds
Over and Over - The Dave Clark 5

 

[bilja3003]

Дом омладине Београда је отворен 1964. као поливалентна установа која је требало да послужи за трансмисију владајуће културне политике ка омладини. Место је убрзо постало култни центар београдске омладине. Крајем 1964, када зграда у Македонској још није до краја била завршена, Дом омладине Београда је одржавао едукативни Омладински универзитет, организовао изложбе, трибине и предавања. Делатност је 1965. проширена оснивањем клубова младих. Сви програмски простори Дома омладине Београда отворени су током 1966, а дансинг сала је прве посетиоце примила 24. маја 1966. на прослави Титовог рођендана. Поред дансинг сале која је окупљала љубитеље електричарских састава, музике и плеса, у великој дворани су одржаване филмске пројекције, позоришне представе и концерти културно-уметничких друштава. У наредним годинама програм је обогаћиван високом и алтернативном уметношћу.

Када је у Дому омладине Београда 1966. отворена дансинг сала, електричари су добили још једно клупско место за свакодневне свирке. Током 1967. на концертима и игранкама су свирали електричарски састави Силуете, Елипсе, Црни бисери, Џентлмени, Пламених пет, Делфини из Сплита и други. Никола Нешковић пише да је Дом омладине Београда постао "склониште" за електричарске саставе и љубитеље рокенрола јер се у дансинг сали, која је радила цео дан, стално нешто догађало. Експрес политика је 19. фебруара 1967. писала да су електричарски концерти и игранке у дансинг сали "центар неморала, ексцеса, чак и криминала" па је управа одлучила да смањи квантитет електричарских наступа. Ипак, веза између рокенрола и Дома омладине Београда никада, ни до данас, није прекинута.

Пионирску улогу у клупском окупљању београдске омладине која је слушала и свирала рокенрол имала је Еуридика. Дом омладине Београда је наставио са овим типом окупљања. Еуридика је била и место преко којег је партија ослушкивала интересовања омладине. Дом омладине Београда је требало да буде место преко којег се остварује културна политика. На ова места се мотрило, а упркос ненаклоњеним гласовима у јавности разумевања за младе који су се ту окупљали било је у великој мери.

Рокенрол магазини и рубрике
У другој половини шездесетих рокенрол музика је постала стална тема не само музичке већ и омладинске и забавне штампе. У Београду су излазили Џубокс (1966-1969), Мини џубокс (1968-1969), Гонг (1966-1968) и Хит бит специјал (1967). Први број Џубокса изашао је 3.маја 1966, а први број култног америчког рокенрол магазина Ролингстоун (The Rolling Stone) изашао је 9.новембра 1967.
Интересовање младих Југословена за музику било је тако велико да је заслуживало посебан лист посвећен класичном рокенролу, твисту, биту, фолку и осталим жанровима популарне музике. Стога је редакција Филмског света у мају 1966. покренула месечни "специјални додатак" Џубокс магазин. Уредник Џубокса тада је био Никола Караклајић. Према Студенту, први број Џубокса продат је у чак 70.000 примерака, а сви примерци у Београду распродати су за један сат. Караклајић тврди да се први број Џубокса продао у 100.000 примерака. Према партијским изворима, Џубокс се у јесен 1966. продавао у 100.000 примерака.

У Студенту нису могли да поднесу чињеницу да је први број Џубокса изазвао такво интересовање. Студент је у мају 1966. сматрао да Џубоксове "глупости" чита само "неизграђени део читалачке публике", да је реч о магазину "нижег реда" и "шунду" који доноси "сладуњаво чежњиве чланке" о животима звезда и да су читаоци "преварени". Студент је посебно нагласио да Џубокс не даје никакву поуку младима јер се "не оријентише да неке од електричарских музичара васпита и научи нечему, ако ничему другом а оно бар понашању на сцени". Никола Караклајић сведочи да је у редакцију Џубокса, након првог броја, дошао представник Градског комитета и рекао да је у том листу "утицај Запада сувише јак". Но, обрачуну са Џубоксом овде није био крај.

 

[bilja3003]

Студент је наставио са анализом тренутног односа младих према "шунд" и озбиљним листовима. Њихову нервозу стварале су чињенице да је "озбиљан" часопис Про музика, у издању Удружења музичких уметника Србије, излазио у само 3.000 примерака, као и то што је публика много више заинтересована за криминалистичке романе, стрипове и шунд магазине него за озбиљна штива. Стога су у Студенту сугерисали да је "крајње време да се предузму неке шире и снажније акције, да се ангажују сви расположиви инструменти друштва како би се ова ситуација што скорије и што радикалније изменила". Студент је закључио како би било погрешно "оставити да ствари теку по инерцији" јер "како сада ствари стоје и како се крећу, извесно је да ће јаз између врхунске и масовне културе (тј. оне коју троше масе) постајати све дубљи и непремостивији".
Поред Студента, на Џубокс је негативно реаговао и загребачки часопис за културу Телеграм.
Џубокс је у мају 1968. добио своје издање маег формата под називом Мини џубокс. Сазнавање љубитеља популарне културе и рокенрола тиме је још више обогаћено јер је Мини џубокс излазио три пута месечно, односно сваког четвртка осим када је излазило издање Џубокса. Мини џубокс се рекламирао као "лист за музику, забаву и моду". Вишња Марјановић која је од 1967. до последњег броја у јуну (или јулу) 1969. била уредник Џубокса, од децембра 1968. потписивана је и као уредник Мини џубокса. Због планираног повећаа страна Џубокса, Мини џубокс је у фебруару 1969. престао да излази.
Џубокс је пратио топ листе у Великој Британији (NME), Сједињеним Америчким Државама (Billboard), Италији (Big, Ciao amici) и Француској (SLC). Лист је давао и своју топ листу на којој су се налазиле стране и домаће групе и музичари разних забавномузичких жанрова, као и листе које су правили југословенски заљубљеници у музику по омладинским клубовима и школама. У Џубоксу су се, поред чланака о музичким звездама, могле прочитати и дуже или краће вести, у више рубрика, о најновијим дешавањима у свету музике. Поред домаћих електричарских група, Џубокс је највише писао о британском биту и америчком фолк-року. Концепција Џубокса је 1968. нешто измењена и отишла је неколико корака даље у сусрет забавној музици.

Надам се да сам задовољила радозналост чланова овог форума. У којој мери, процените сами. Много више информација можете од сада па на даље да нађете у књизи "Рокенрол у Југославији 1956-1968 године-изазов социјалистичком друштву" аутора Александра Раковића.
Захваљујем на пажњи .