А мислили сте да је о југословенском рокенролу све речено!

[bilja3003]

Ево питања на које, за прави одговор, нећете добити никакву награду: да ли знате како се зове човек који је 18.јануара 2011. одбранио докторску дисертацију "Рокенрол у Југославији 1956-1968. године-изазов социјалистичком друштву" на катедри за историју Југославије?

 

[streebor]

Aleksandar Raković

 

[bilja3003]

Aleksandar Raković

Тачно, хвала на брзој реакцији.
Југослоенски рокенрол на овим просторима је врло детаљно обрађен у овој јединственој књизи. Износићу оно што се до сада није знало али и оно што је дуги низ година била, да тако назовем, заблуда која се "примила" и као таква постала једина призната истина. Ево, за почетак:

Миле Лојпур се 1954/55. запослио у Филмском граду на Кошутњаку, где је у централној филмској лабораторији коју годину касније имао могућност да гледа затворене пројекције првих филмова Елвиса Прислија. Ни један од ових филмова није прошао цензуру да би био приказан у југословенским биоскопима. Међутим, Лојпур је добио јединствену прилику да чује Елвисову музику, види Елвисов плес и научи да имитира његове покрете. Стога је у први мах одлучио да буде "београдски Елвис".
- Цитат из докторске дисертације -

 

[bilja3003]

"Метроном за вас, ревија у стилу мјузикхола" која је одржана на Коларцу 10. феруара 1958. имала је и тачку под називом "Елвис Присли у Београду". Ревија је данима најављивана у дневној штампи. Пошто је имала велики успех, на захтев публике поново је одржана 14. фебруара 1958. и опет је у њеном програму била и тачка "Елвис Присли у Београду". И ова репризирана ревија данима је најављивана. Док су остали учесници ревије поименце поменути у програму, није наведено ко је била особа која је на Коларцу у фебруару 1958. "глумила" Елвиса Прислија.
- Цитат из докторске дисертације -

 

[bilja3003]

Од 1958. до 1962. главно место за наступе Милета Лојпура и секстета и септета М, који је водио Миле Недељковић, био је Општи студентски ресторан. На овом месту су свирали каткад три, а каткад четири пута недељно. У Општем студентском ресторану углавном нису наступали само током студентских распуста када су проналазили нова места. Лојпур, у августу 1958. најављиван као "популарни рок певач", привремено је свирао са џез оркестром Динамо. Београдска штампа, највише Политикина рубрика "Кроз Београд", пружа вероватно најпрецизнију слику места на којима је Миле Лојпур свирао рокенрол.
У новембру 1959. наступ МилетаЛојпура у Општем студентском ресторану, познатом као "Три костура", осликао је Студент. Овако је описана атмосфера на трећем спрату ресторана где су се одржавале игранке: "Препуна сала. Сакои, машне, црне кошуље са заврнутим рукавима, виндјакне, војнички копорани, па чак и једна морнарска блуза. Игра се танго, чини нам се једина могућа игра на овако ограниченом простору. Али... Некрунисани, београдски краљ рокенрола Миле Лојпур скаче на подијум. У руци гитара. Почиње рок. Сада настаје неописива гужва. Парови се сударају, газе, псују, али игра се. Једино парови са слабијом физичком кондицијом покушавају да се кроз гужву пробију према излазним вратима. "Цепај Миле" виче неко. И Миле цепа. Не пева, него урла. "Довиђења мали алигаторе". Вечерње новости су крајем 1960, уз фотографију Милета Лојпура, јавиле да септет М свира"тако добро" да многи долазе само да би их слушали, да на игранкама у Општем студентском ресторану кравате нису обавезне,а "дисциплина је на висини". Видосава Војиновић, која је крајем педесетих често посећивала игранке у Општем студентском ресторану, каже да су Лојпурове игранке стално биле пуне. Лојпур је у децембру 1961. први засвирао и твист.
Чињеница је да електричарски састави негирају Милету Лојпуру првенство у почецима београдског рокенрола. Лојпур на њих није имао никакав утицај и у то не треба да буде сумње. Ипак, Миле Лојпур је први на великој сцени Коларца електричном гитаром свирао рокенрол (1958.) и с рокенрол репертоаром је господарио београдским игранкама до краја педесетих. То што је уз себе имао свинг састав није довољно снажан аргумент да би му се заслуге за рокенрол оспориле. Стога не треба да чуди рецепција Милета Лојпура као првог београдског, па чак и југословенског рокера. Међутим, Лојпур заиста није био изричити рокер попут неких београдских младића који су обележили шездесете.

 

[bilja3003]

Рокенрол је у Београду 14. априла 1958. свирала група Јурист. На игранци у Електротехничкој школи „Никола Тесла“ Јурист је изводио рокенрол, румбу, мамбо и калипсо. Нема података која београдска група је свирала 15. mаја 1958. на „Игранци у ритму рокенрола“ у Савској улици. Студент је писао да је на првој београдској бруцошијади која је одржана 24.новембра 1958. у Дому синдиката, поред осталог, плесан и „бесан рок“. Исти лист је још писао да већи део присутних нису чинили бруцоши већ апсолвенти и да је те вечери настала „првокласна београдска гужва коју Елвис Присли никада у својој каријери није доживео“.
Кроз штампу видимо да је 1959. музику за рокенрол плес изводио џез оркестар Индекс који је свирао на кошаркашком терену Црвене звезде на Малом Калемегдану. У јануару 1959. уочавамо да је у Београду постојала џез-балетска плесна група „Рокенрол“. Међу београдским саставима који су уз разне популарне мелодије свирали понешто рокерола били су Амигоси.
Студент је у марту 1959. писао о рокенрол наступу који су на Природно –математичком факултету у Београду имали певачица Изи Мајо и један београдски џез оркестар чије име није поменуто. Црна певачица Изи Мајо је већ две године наступала у вечерњем програму „Кристал бара“, а организатор ове вечери била је Стрељачка дружина Природно-математичког факултета. Певачица је свој шоу започела латиноамеричким и италијанским песмама, затим је оркестру довикнула „рок“, „многи су већ унапред пали у делиријум“, а рокенрол се „бесно плесао“. Студент је осудио овај наступ јер се бина Природно-математичког факултета „претворила у барски плато за игру“.
- цитат из докторске дисертације -
ПС. Приликом израде докторске дисертације др Александар Раковић је консултовао најбоље познаваоце тадашње југословенске рок сцене и сву могућу архивску грађу која му је била доступна, што ће се из даљих прилога видети.. И зато, уз мало стрпљења, доћи ћете до изузетно занимљивих података.

 

[bilja3003]

Публици која је посећивала београдски Орфеум и слушала емисије Радио Београда од јула 1960. била је позната интерпретаторка каубојских песама и рокенрола, доцније и твиста, Радмила Микић. Вредно помена је и да је хотел "Мажестик" у марту 1961. отворио салу за омладинске матине игранке на којима су свирала Седморица младих. Младост их је описала као најбољу групу у Београду. Седморица младих су углавном на репертоару имали џез, али су свирали и рокенрол. Младост је неким посетиоцима замерала што су долазили у џемперима и фармеркама.
Но, кренимо сада ка београдским младићима који су музички укус у потпуности стицали на рокенролу и осталим америчким музичким забавама, често у то време несвесни разлика између музичких жанрова који су их за сва времена зачарали.

 

[bilja3003]

Сусрети угледних Југословена са америчким рокенролом и први ритмови рокенрола на таласима Радио Београда
Јако су интересантна прва сведочења Југословена о њиховој рецепцији рокенрола преко актуелних филмова и концерата које су посетили у иностранству.
Репортажа коју је о путовању кроз Велику Британију за НИН написао и у фебруару 1957. објавио шахиста Светозар Глигорић тада је унела новину у извештавање о рокенролу. Глигорић је писао да је у Лондону погледао филм Rock Around The Clock и да током пројекције у биоскопу није било никаквих нереда, већ само "сложно трупкање ногу". Казао је да рокенрол и малолетна деликвенција нису у вези и да је "тријумф" рокенрола у томе што је ова музика "новопронађени вентил" за младе са Запада. Сматрао је да рокенрол има много мање везе са испољавањем сексуалности него танго. Глигорић је рокенрол схватио као "занимљив психолошки феномен", а поднаслов уз овај део текста гласио је - "Британија у рокенрол ери". Позитивно мишљење угледног шахисте сигурно је морало бити уважено у југословенској јавности.

 

[bilja3003]

Никола Караклајић (1926-2008), још један шахиста у музици, кренуо је Глигорићевим трагом, а затим га проширио. Караклајић је 1955. освојио титулу интернационалног мајстора шаха, био је репрезентативац Југославије. Крајем педесетих уређивао је музичке емисије на Радио Београду. Током шездесетих покренуо је и уређивао емисије на Радио Београду које су се бавиле рокенролом и другим жанровима популарне музике (од 1964, "Наш музички аутомат" односно "Састанак у 9,05", затим од 1968. "Вече уз радио"), давао је простор младим саставима да снимају и наступају, као члан редакције Дуге прогурао је рокенрол на странице тог листа, био је оснивач и уредник музичког магазина Џубокс (1966-1967).
Караклајић каже да је Радио Београд тих година постао "балкански Радио Луксембург" јер је био прозор у свет слушаоцима из околних социјалистичких земаља.-

У другој половини 50-тих важну улогу имали су колекционари плоча и снимака на магнетофонским тракама. Добре колекције рокенрол плоча имали су шахиста Светозар Глигорић, Владан Красић и Стеван Вагнер.

Вагнер каже да су прве плоче почеле да стижу 1957. и 1958. и то од родбине из иностранства, ређе су се налазиле у комисионима, а приче о рокенролу су се вербално преносиле. Вагнер (1942) попут Красића мисли да су њих двојица (иначе обојица из центра града) у то време имали најбоље колекције рокенрол плоча у Београду, иако помиње да је и на Дедињу постојао круг људи с плочама. Симјановић као важног колекционара плоча помиње и Гвоздена Ерора. Жикић подвлачи допринос и других раних "копача рокенрола": Зоран Гонда, Бане Цветковић, Борјан Костић, Борислав Митровић Буч, Никола Нешковић и Браца Ралетић.

 

[bilja3003]

Рокенрол на радију, телевизији и филму
Прве специјализоване емисије које су на југословенским радио станицама пуштале рокенрол појавиле су се почетком шездесетих. Издвајамо, на Радио Београду, уредника, аутора и водитеља Николу Караклајића и његовог сарадника Владана Красића.
Красић каже да је Караклајић, који је био "светски човек" и особа од угледа, имао могућност да објасни "друговима" да "ништа није страшно ако је квалитетно". Тако је у једној омладинској емисији Првог програма Радио Београда, која је на самом почетку шездесетих емитована уторком, последњих петнаест минута усупао новитетима које је одабирао Красић. У то време емисије су се снимале, потом их је неко преслушавао, а неподобни делови били би исечени. Красић каже да је у једној од тих емисија први пут на Радио Београду пустио песму Шедоуса Apache, али ју је, да би била емитована, најавио као композицију "јапанског инструменталног оркестра Синови излазећег сунца". За једну прилику, у новогодишњој ноћи, Красић је припремио песму Елвиса Прислија All Shook Up која је такође пуштена јер Караклајић није желео да се избаци. Елвисова песма емитована је непосредно после Титовог новогодишњег обраћања.

 

[bilja3003]

Но, да се ипак вратимо почецима гостовања иностраних рокера у Београду, односно у Југославији.

Ретко ко се сећа, а мало ко је имао прилику да сазна да су крајем педесетих двојица мање познатих америчких рокера у дуету наступала у Југославији. Реч је о певачу Бенију Џоју (Benjamin Benny Joy) и гитаристи Биг Џону Тејлору (Big John Taylor) који су у септембру 1959. свирали у Загребу и у Београду.
Двојица рокенрол музичара су Југославију посетила у организацији загребачког Југоартиста, у склопу фестивалске трупе певача и музичара америчког радија и телевизије који су били на турнеји по Европи. Трупу је предводио чувени музичар, аранжер и менаџер Бак Рам. Пре Југославије посетили су Француску и Италију. Њихови наступи носили су назив "Фестивал америчког џеза, песама и рокенрола", а поред рокенрола на репертоару су имали џез, популарну и вокалну музику. После два концерта у Загребу на стадиону Шалата (5. и 6. септембра 1959.), амерички музичари су посетили Београд, где су одржали три концерта. Након првог концерта на стадиону Ташмајдан (8.септембра 1959.) америчка трупа је "због изванредног успеха и великог интересовања" одржала још два наступа у Дому синдиката (9. септембра 1959, поподне и увече). За југословенске наступе Бени Џој је најављен сасвим бесмислено, као "амерички Елвис Присли", очигледно с намером да се на тај начин привуче пажња публике. Фестивалска група је након Југославије наставила турнеју по Белгији и Скандинавији.

 

[bilja3003]

Први британски рокенрол музичари који су одржали концерт у Београду били су Колин Хикс и његов састав Кебин бојс (The Cabin Boys). Колин, иначе млађи брат Томија Стила, у Београду је наступио 16. децембра 1960. у Дому синдиката. Пре Београда, Хикс је нсступао у Ријеци, Пули и Загребу.
Према извештају Вечерњих новости Београд је те вечери чуо и видео жустар рокенрол, иако је Хикс био познат као интерпретатор "мирног рока". Репортер Вечерњих новости са овог концерта је још написао: "Није се могло тачно утврдити да ли су повици, лупа и звиждање који су пратили егзибиције Колина Хикса и његовог тромбонисте израз одушевљења или негодовања."
Посетиоци овог концерта су деценијама касније другачијим мишљењем осликали концерт Колина Хикса. Влада Јанковић Џет каже да је при изласку Колина Хикса на сцену у публици настао "делиријум". С друге стране, Петар Бјелић сведочи да је публика била "академска".

 

[bilja3003]

Мина Мацини је, уз још неколико италијанских певача забавне музике, у марту 1959. наступала на ревији у београдском Дому синдиката, која је, због великог интересовања публике, уместо два пута, изведена четири пута. Она је почетком лета 1959. певала на загребачкој Шалати. Шкарица је Мину Мацини описао као "прву велику персону инфицирану роком" која је посетила Југославију. Осврћући се на текући фестивал Санремо, Вечерње новости су почетком фебруара 1960. писале да је "једини женски урлаш" Мина Мацини два пута гостовала у Београду, али да је тада била мање позната.

 

[bilja3003]

Француска ревијална трупа клизача "Париз на леду" наступала је 1959. широм Европе. Пре Југославије посетили су Француску, Белгију, Италију, Западну Немачку, Чехословачку, Мађарску и Румунију.
"Париз на леду" је од 30. априла до 17. маја 1959, дан за даном пунио стадион Ташмајдан у Београду програмом који се састојао "од менуета до рок ен рола". Млађа публика је "врхунац одушевљења" доживљавала "приликом извођења уз тактове рок ен рола". Након Београда, "Париз на леду" је требало да посети Загреб и Љубљану.
На један другачији начин дух рокенрола је 1959. и из Француске стигао у Југославију. И том приликом се показало да југословенска публика одушевљено поздравља звуке и кораке рокенрола.

И једна напомена: 27. фебруара је почео да излази фељтон по књизи аутора Александра Раковића у листу Политика који је и аутор истог.

 

[bilja3003]

Према писању Вечерњих новости, почетком октобра 1956. рокенрол још није стигао у Југославију, али се долазак ове музике и плеса очекивао. Међутим, према сећању београдског рокера Бранка Марушића Чутуре, на рингишпилима у Београду се тих година могао чути амерички рокенрол. Влада Јанковић Џет сведочи да су америчке рокенрол плоче пуштане уз италијанске рингишпиле и лунапаркове који су гостовали у Београду. Неки југословенски извођачи су 1956. били на даљем трагу. Иво Робић је са секстетом Никице Калођере, у "псеудо џез извођењу", потписану као "буги", за Југотон снимио ритам-и-блуз песму Shake, Rattle And Roll. Бојан Адамич је 1956. (или нешто касније) с Плесним оркестром Радио Љубљане свирао своју верзију песме Била Хејлија Rock Around The Clock.
Вечерње новости су 8. фебруара 1957. објавиле чланак "Рокенрол у Београду". Наиме, фебруарска ревија Удружења џез музичара, одржана на Коларцу 7. фебруара 1957, била је прва манифестација на којој се Београду и Југославији догодио рокенрол. У огласу који је дан раније објавила Политика није поменуто да Стјепан Џими Станић треба да има рокенрол наступ. Према Вечерњим новостима, Џими Станић је тада први у Београду извео рокенрол песму и хтео је да остави утисак "првог југословенског рок певача". На самом почетку Вечерње новости су желеле да ставе до знања да је рокенрол дошао у Југославију: "Најзад је стигао!" Даље су писале да су пре Станићевог наступа организатори објаснили да рокенрол "нема никакве везе са музиком" и замолили су публику да се уз рокенрол "одушевљава у границама".

 

[bilja3003]

Из огласа у Политици уочавамо да је 1.јула 1957. на Стадиону ЈНА (Стадион Југословенске народне армије) одржана велика ревија на тему и под насловом "Рокенрол". Од музичара су били најављени џез оркестар Спасе Милутиновића и џез певачи Лола Новаковић, Џими Станић и Павле Живојиновић. У програму је учествовао и балетски ансамбл Јелене Вајс. Више информација о овој ревији није било. Не знамо ни колико је било гледалаца, ни које су рокенрол песме извођене, ни како су отплесане.
Према писању НИН-а, у августу 1957. још, наводно, није било примећено да се у Београду на игранкама свира и плеше рокенрол. У НИН-у је скренута пажња да, "рок'н'рол никада неће постати опасност за нашу омладину, јер наша омладина има само један дух, једно достојанство које јој не дозвољава да се ваља по подовима дансинг-сала а још мање да пада у неке трансове и заносе. Верујемо да се код нас игра врло мирно и прилично хладно. Зато је опасност од рок'н'рола и сличних игара неоснована. Рок'н'рол ће можда играти неки појединци али та игра у Београду неће добити више од двадесетак поклоника". Међутим, према речима познатог глумца Радета Марковића, које је у октобру 1957. објавила Младост, рокенрол се, уз разне друге плесове и игре, свирао у београдском хотелу "Мажестик". Политика је у октобру 1957. писала да је на бруцошким вечерима у Београду поред мамба и румбе плесан рокенрол.

 

[bilja3003]

Ко је од 1958. до 1961. певао и свирао
забавњачко-шлагерски "рокенрол"
Одговор на ово питање није сасвим лак јер се према историјским изворима види да су многи југословенски џез и забавни певачи и састави у свом репертоару имали рокенрол песме. Кренимо прво са естрадом, односно са великом сценом. Њихов "рокенрол" је тада био медијски запажен за разлику од рокенрола првих ентузијаста чији се музички живот углавном може реконструисати према сведочењу савременика.
Младост је у августу 1958. писала да је наступе, у којима је било и рокенрола, током лета за стране и домаће туристе у Опатији држао Иво Робић. Чланак је насловила "Иво Хејли" јер Робић "у најбољем стилу чувеног Американца који има патент на рок[е]н рол Била Халеја (и његових комета) - сваке вечери спретно забавља и до две хиљаде поклоника игре, џеза и ексцентричности". Робић је певао на енглеском, француском и италијанском и "на опште задовољство, штимунгом и игром прегрејане сале, понеки пут и клекне, окрене се на бини или поред ње, попне се на балкон или клавир..." У Младости су закључили да им "овај Халеј-импорт" уопште не смета. Опис Робићевог наступа указује и на рокенрол, како у музици тако и у извођењу. Пошто је добро познавао укус западњачке публике, Робић је за туристе изгледа убацио и понешто од рокенрола. Међутим, то је било само тренутно.

 

[bilja3003]

Од 1959. до 1961. певачи југословенске забавне музике снимили су више песама, односно обрада, потписаних као slow rock, moderato rock и rumba rock: Марјана Держај, Ђорђе Марјановић, Драган Токовић, Габи Новак, Лола Новаковић, Зденка Вучковић итд. Извођење је било под утицајем италијанске и француске забавне музике или тамошњих обрада америчких рокенрол и ритам-и-блуз хитова које југословенски забавњаци нису имали прилику да чују у оригиналу. Тако је у Југославији настајала "сурогат" музика. Колико је рокенрол био популаран међу београдским забавњацима, показује чињеница да су на новогодишњем окупљању у организацији Удружења певача и музичара забавне музике, 3. јануара 1960. "сви плесали рок" Ревијски ансамбл Радио Београда је исте године, поред осталих музика за игру, на репертоару имао и "рок-буги" и рокенрол.

 

[bilja3003]

Можда ће вечито питање историје југословенског рокенрола бити ко је у великим градовима био "први прави рокер". Дакле, не џезер или забавњак који је узгредно изводио рокенрол, већ предани рокер. Синиша Шкарица помиње као "усамљене појаве" у том смислу Карла Метикоша из Загреба, Милета Лојпура и Бранислава Марушића Чутуру из Београда и Крунослава Кићу Слабинца из Осијека. Задржаћемо се на београдским рокерима јер је за ову књигу њихов пут најподробније истражен.

 

[bilja3003]

Ево неких мишљења о "праву првенства" у Београду. Владан Красић мисли да је међу музичарима пионирску улогу у београдском рокенролу имао, и поред разних оспоравања, Миле Лојпур. Зоран Симјановић пише да је "први београдски рокер" био Илија Ика Станић, соло гитариста Силуета, "првог рок састава у Београду". Влада Јанковић Џет наглашава да је Ика Станић био "први српски Хенк Марвин". Александар Жикић помиње Бранислава Марушића Чутуру као "рок певача са најдужим стажом у земљи", а Младена Коцмута Кеца као првог београдског бубњара који је "свој инструмент упознавао и савлађивао управо кроз рокенрол". Марушић у "прве рокере" убраја Божидара Ларија Плесничара, соло гитаристу Луталица, Силуета и Студената. Стеван Вагнер сматра да су први рокенрол певачи у Београду били Новак Џепина и Драгољуб Дика Ђорђевић.

 

[bilja3003]

Први београдски рокери нису били хомогена целина која је делила исти музички укус. Постоји важан критеријум којим се могу поделити макар на две групе;
1. младиће који су после опчоњености класичним рокенролом наставили пут ка електричарском рокенролу па и даље;
2. младиће, певаче, који су стали с класичним рокенролом, твистом и остали верни "елвисовском", "хејлијевском" или "холидејевском" имиџу.
Због континуитета у београдској рокенрол музици група дужег трајања заслужује почетни осврт јер се сваки од њих може сматрати изричитим рокером

 

[bilja3003]

Божидар Лари Плесничар каже да су "стидљиви почеци" београдског рокенрола били и на Технолошком факултету, где је 1959. и 1960. с Новаком Џепином наступао у паузама наступа диксиленд састава Весели бенџо. Плесничар је био међу првим рокенрол гитаристима који су положили аудициони испит пред стручном комисијом Удружења слободних музичара народне и забавне музике Социјалистичке Републике Србије. Након овог испита 24. новембра 1965. Плесничар је стекао стручну спрему квалификованог гитаристе. Плесничар је током шездесетих био соло гитариста Луталица (1963-1964), Силуета (1964-1965) и Студената (1965-1967). Сваки од ових састава био је запажен: Луталице су 1964. оствариле успех на "Ватромету ритма" на Београдском сајму; Силуете су постале авангардни и култни рокенрол састав; Студенти су били у самом врху ансамбала који су 1967. свирали на другој великој београдској Гитаријади.

 

[bilja3003]

Илија Ика Станић подвлачи да су га у рокенрол увукле лонг-плеј плоче које су му 1959. или 1960. стигле од рођака из Сједињених Америчких Држава. Међу плочама је била и једна Елвисова који је Станића одмах привукао изгледом и гардеробом. Станић је 1961. упознао Зорана Мишчевића на ђачкој приредби у Дому синдиката. Мишчевић је тада певао Let's Twist Again Чабија Чекера. Ово познанство је утрло пут ка првој, инструменталној постави Силуета: Илија Станић (соло гитара), Бранко Глушчевић (ритам гитара), Зоран Мишчевић (бас гитара), Зоран Симјановић (клавијатуре), Мирослав Минић (бубњеви). Име су дали по узору на Шедоусе. Свирао је соло гитару у инструменталној постави Силуета, затим у Силуетама које су пратиле Томија Совиља, као и у Силуетама у које се вратио Зоран Мишчевић. Ика Станић је крајем 1964. отишао у војску и по повратку није више свирао у Силуетама. Запослио се као руководилац у предузећу "Иван Милутиновић", чиме су избледеле могућности да направи професионалну музичку каријеру. Након Силуета свирао је соло гитару у саставу Сломљена срца.

 

[bilja3003]

Живорад Жика Јелић наглашава да је његова генерација одрастала на Шедоусима и да је за њега био "непоновљив осећај" када је чуо песму The Young Ones. Био је оснивач и бас гитариста састава Албатроси (1962-1963), Аласи (1963-1964), Џентлмени (члан групе од 1966. до 1970.) и YU grupe (1970. до данас). Жика Јелић и његов млађи брат Драган Драги Јелић носе непрекинути низ трајања у београдском, српском и југословенском рокенролу.

 

[bilja3003]

Бранко Глушчевић се присећа да је први контакт с рокенролом имао 1958. на игранкама Милета Лојпура где му је било занимљивије него другде. На једној од тих игранки Глушчевић је отпевао, а на Лојпуровој гитари и одсвирао песму Анђелина Луиса Приме. Од краја 1960. и током 1961. свирао је у комбо оркестру Феликс (Црне мачке) на игранкама у Шестој београдској гимназији. Глушчевић је у саставу певао репертоар Елвиса Прислија, Бета Буна, Адриана Ћелентана. Присећа се да је последњи на тим игранкама остајао Зоран Мишчевић који му је предложио да оснују електричарски састав. То је још један пут који је водио ка оснивању Силуета. Глушчевић је током рокенрол каријере свирао ритам гитару у Силуетама (1961-1963), а у осталим саставима бас гитару: Луталицама (1963-1964), Искрама (1964-1965), Студентима (1966-1967), хард рок групама Флеш (1971-1972) и Дах (!973-1975).