...........

Kad zatvoris oci pred prvi san da li se ikada, bar na trenutak, u najdaljem kutku svemira tvojih ociju ocrta obris savrsene ljubavne price, u kojoj smo, sasvim slucajno, glavni junaci ti i ja?
Ne, znam da to iscekujes, ali ja necu moci da te ubedjujem u to da ona postoji.
Cak ni ja, koji sam se zakleo da cu ostati zauvek decak, nisam siguran u nju. Isuvise je magle na tom putu, a srce umesto da me vodi, luta i samo nesigurno u obrise sveta koji nas okruzuje… I mada su vec odavno moje misli postale tvoje i moj dah zauvek odjek tvog imena, ipak u mom svetu savrsena ljubavna prica je istovremeno i najtuznija.
I nemam snage da tragam za njom…
Mozda ces jednoga dana kada sasvim slucajno shvatis koliko sam te jako voleo da osetis ljutnju i bol sto sam sve to tako jednostavno sakrio od tebe.
A mozda vec sada znas da sam te sa osmehom na licu lagao o prijateljstvu.
Cak i ne trazim da me razumes…
Sva moja snaga je nestala jednom davno kada se tvoja ruka nasla u mojoj ruci, a tvoje usne na mojim usnama.
Ipak…
Nikad nisam umeo da povredjujem… Ili bar: najvise cega se na svetu bojim jeste da povredim nekog…

I prsti ironije, naravno…
U sve ovome najvise patimo ti i ja… I ti si ona koju povredjujem…
Oprosti…
Znamo se dugo… Ipak ces ti to najlakse preboleti… Kao i uvek sve…
Ili mozda tako samo pravdam sebe.
Ne brini…
Moja kazna je svako novo jutro kada mi se u predgradju jednog nedosanjanog sna otrgnes iz narucija i polako u svitanju se raspline tvoj lik.
Jedan od onih snova… Koji progone zauvek…

 

[sunasceJeca]

Prelepo,i u isto vreme,tako tuzno.

 

[lejla.al.dbuni]

Ovo je...

"Mozda ces jednoga dana kada sasvim slucajno shvatis koliko sam te jako voleo da osetis ljutnju i bol sto sam sve to tako jednostavno sakrio od tebe.."

~xysve~


..isto to,malo drugacije formulisano:

"I vise nego dovoljno godina kasnije,mozda proseda,mozda necija,mozda bez ikoga,
ti ces ugledati belog leptira na jorgovanu..
i sirom ces otvoriti prozore mameci ga da ti sobu oprasi polenom i prolecem.
A ulicom ce prolaziti mali Cigan sa violom.
Videces samo drozdovo mu pero na sesiru,kako promice za simsirom..
..i zacuces Staru Dobru Nepoznatu Pesmu,koju prvi put slusas,a godinama je znas...
I zaplakaces istog casa...
I najzad ces shvatiti kako sam te voleo..."

~Balasevic~

 

[xysve]

Ovo je...

"Mozda ces jednoga dana kada sasvim slucajno shvatis koliko sam te jako voleo da osetis ljutnju i bol sto sam sve to tako jednostavno sakrio od tebe.."

~xysve~


..isto to,malo drugacije formulisano:

"I vise nego dovoljno godina kasnije,mozda proseda,mozda necija,mozda bez ikoga,
ti ces ugledati belog leptira na jorgovanu..
i sirom ces otvoriti prozore mameci ga da ti sobu oprasi polenom i prolecem.
A ulicom ce prolaziti mali Cigan sa violom.
Videces samo drozdovo mu pero na sesiru,kako promice za simsirom..
..i zacuces Staru Dobru Nepoznatu Pesmu,koju prvi put slusas,a godinama je znas...
I zaplakaces istog casa...
I najzad ces shvatiti kako sam te voleo..."

~Balasevic~

tako nekako, tu smo mi... u jednom od onih zivota.

 

[xysve]

Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...

Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim,i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...

I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, "Izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji..."

Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem.

A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...

 

[zxy]