Padma je bila potpuno luda; luda kao brod pun ludaka, kako je imala običaj da govori jedna njena poznanica iz internata; i mada su se svi pravili nevešti, Morgana je bila sigurna da znaju o čemu se radi. Srela je Padmu još davno, tokom jednog svog raspusta, kad nije mogla imati više od šesnaest godina. Padmi je bilo četrnaest, mada to nije znao pouzdano niko osim samog lorda Muldoona.
Kao dečak, lord je pobegao od kuće na neki brod za Indiju, gde mu se izgubio svaki trag. Bio je mlađi sin; što je, naravno, značilo da nema pravo na titulu i imanje koji su, u paketu, pripali njegovom starijem, prvorođenom bratu; tako da se niko nije preterano brinuo. Aristokratija se mahom stara za naslednike. Da je Muldoon stariji poživeo, sadašnji se lord verovatno više nikad ne bi pominjao pod krovom Muldoona; i ta bi se priča okončala. Međutim, jednog lepog dana u ranu jesen, mladi je lord preleteo preko glave svog konja u lovu; i maltene prekonoć odbegli je brat postao najtraženija osoba u Imperiji. Trebalo im je skoro dve godine dok mu nisu ušli u trag. Neodređene su glasine pričale kako su ga našli u nekoj rupu u Delhiju gde je držao pušionicu opijuma. Iz Indije je u Britaniju poneo znanje desetine hindu dijalekata; inč duboke brazgotine na mestu gde su se njegove grudi srele s kandžama bengalskog tigra i sićušnu tamnoputu devojčicu, ćerku neke ***** koja je bila ovisna o opijumu i za koju se verovalo da je, u stvari, njegova.
Ali to se nikad nije naglas govorilo pred lordom Muldoonom.
Naravno, o Padmi se mnogo pričalo prvih godina; ali kako je novost jenjavala, i lord nije slovio za preterano dobroćudnog, kamoli trpeljivog čoveka; a pogotovo nakon što je jednog od svojih slugu išibao do nesvesti zbog nesmotreno izlajanog komentara o devojčici; glasine su se primirile i ubrzo gotovo sasvim prestale. Svi su znali za šašavu indijsku devojčicu u dvorcu Muldoona; i ma koliko neobična, nije bila ni bolja ni gora među svim ostalim aristokratskim sablaznima koje su se dešavale vekovima.
Ljudi su se naučili da posmatraju Padmu kao nekog lordovog egzotičnog kućnog ljubimca; s istim mlakim gađenjem s kojim su podanici Lujeva gledali crne robove dopremljene na dvor za zabavu; i podjednakom licemernom snishodljivošću s kojom belci ma gde u svetu gledaju na bilo šta iole tamnije kože. Osim toga, Muldoon nikad nije bio naročito omiljen. Njegovi su gorštački preci dobili posede u Irskoj na poklon od engleskog kralja; i mada je od tog proteklo neizbrojivo mnogo godina; zbrka nije bila puno jasnija. Propali Reillyevi bili su jedina aristokratija za koju su ljudi u kraju osećali iole poštovanja i jedini koje su smatrali autentičnim. Plemstvo Reillyevih datiralo je iz zaboravljenih ponora; još od vremena kada su Kelti neprijateljske glave vezivali za grive svojim konjima; toliko daleko u prošlost da za to skoro da nije postojalo pisanih izvora. Način na koji su Muldooni stekli njihove posede, nije im podigao popularnost, naprotiv. Dugo vremena posle ludosti Emmeta Reillya gotovo je cela grofovija otvoreno mrzela Muldoone. Čak ni danas nije bilo nikoga ko ne bi Muldoone nazvao skorojevićima u odnosu na Reillyeve. Skorojevićima ih je zvao Morganin otac. Skorojevićima bi ih zvao Fitzpatrick da se ikad pomislio poniziti toliko da ma pred kim pominje Muldoone.
Što se nje ticalo, sve je to bila jedna oridinarna budalaština.
Nikada nije polagala mnogo na svoje propalo nasleđe, kamoli u meri u kojoj je to činio tata, ili, nedajbože, Fitzpatrick. Osim toga, Muldoonima nikad nije uzimala za zlo ni jednu od stvari zbog kojih su ih ljudi prezirali. Možda su bili gorštaci; ali njihovo je rodoslovlje bilo pouzdano koliko i bilo čije u Britaniji; pa tako i njeno. Danas kad je kraljica delila titule svakom iole poznatijem hipiku iz šezdesetih; bilo ko čije se ime pominjalo od srednjeg veka, gotovo je polagao pravo na krunu. U toj priči, sto ili dvesto godina nije se brojalo ni u šta. S druge strane, ako su Muldoni bili dovoljno pametni, ili spretni, ili šta god; da na prokletoj kocki dobiju imanje Reillyevih; pa, zbog tog će im svakako skinuti kapu. To je mnogo više govorilo o Reillyevima, nego o Muldoonima.
Osim toga, ona je veoma volela Padmu.
Kao dečak, lord je pobegao od kuće na neki brod za Indiju, gde mu se izgubio svaki trag. Bio je mlađi sin; što je, naravno, značilo da nema pravo na titulu i imanje koji su, u paketu, pripali njegovom starijem, prvorođenom bratu; tako da se niko nije preterano brinuo. Aristokratija se mahom stara za naslednike. Da je Muldoon stariji poživeo, sadašnji se lord verovatno više nikad ne bi pominjao pod krovom Muldoona; i ta bi se priča okončala. Međutim, jednog lepog dana u ranu jesen, mladi je lord preleteo preko glave svog konja u lovu; i maltene prekonoć odbegli je brat postao najtraženija osoba u Imperiji. Trebalo im je skoro dve godine dok mu nisu ušli u trag. Neodređene su glasine pričale kako su ga našli u nekoj rupu u Delhiju gde je držao pušionicu opijuma. Iz Indije je u Britaniju poneo znanje desetine hindu dijalekata; inč duboke brazgotine na mestu gde su se njegove grudi srele s kandžama bengalskog tigra i sićušnu tamnoputu devojčicu, ćerku neke ***** koja je bila ovisna o opijumu i za koju se verovalo da je, u stvari, njegova.
Ali to se nikad nije naglas govorilo pred lordom Muldoonom.
Naravno, o Padmi se mnogo pričalo prvih godina; ali kako je novost jenjavala, i lord nije slovio za preterano dobroćudnog, kamoli trpeljivog čoveka; a pogotovo nakon što je jednog od svojih slugu išibao do nesvesti zbog nesmotreno izlajanog komentara o devojčici; glasine su se primirile i ubrzo gotovo sasvim prestale. Svi su znali za šašavu indijsku devojčicu u dvorcu Muldoona; i ma koliko neobična, nije bila ni bolja ni gora među svim ostalim aristokratskim sablaznima koje su se dešavale vekovima.
Ljudi su se naučili da posmatraju Padmu kao nekog lordovog egzotičnog kućnog ljubimca; s istim mlakim gađenjem s kojim su podanici Lujeva gledali crne robove dopremljene na dvor za zabavu; i podjednakom licemernom snishodljivošću s kojom belci ma gde u svetu gledaju na bilo šta iole tamnije kože. Osim toga, Muldoon nikad nije bio naročito omiljen. Njegovi su gorštački preci dobili posede u Irskoj na poklon od engleskog kralja; i mada je od tog proteklo neizbrojivo mnogo godina; zbrka nije bila puno jasnija. Propali Reillyevi bili su jedina aristokratija za koju su ljudi u kraju osećali iole poštovanja i jedini koje su smatrali autentičnim. Plemstvo Reillyevih datiralo je iz zaboravljenih ponora; još od vremena kada su Kelti neprijateljske glave vezivali za grive svojim konjima; toliko daleko u prošlost da za to skoro da nije postojalo pisanih izvora. Način na koji su Muldooni stekli njihove posede, nije im podigao popularnost, naprotiv. Dugo vremena posle ludosti Emmeta Reillya gotovo je cela grofovija otvoreno mrzela Muldoone. Čak ni danas nije bilo nikoga ko ne bi Muldoone nazvao skorojevićima u odnosu na Reillyeve. Skorojevićima ih je zvao Morganin otac. Skorojevićima bi ih zvao Fitzpatrick da se ikad pomislio poniziti toliko da ma pred kim pominje Muldoone.
Što se nje ticalo, sve je to bila jedna oridinarna budalaština.
Nikada nije polagala mnogo na svoje propalo nasleđe, kamoli u meri u kojoj je to činio tata, ili, nedajbože, Fitzpatrick. Osim toga, Muldoonima nikad nije uzimala za zlo ni jednu od stvari zbog kojih su ih ljudi prezirali. Možda su bili gorštaci; ali njihovo je rodoslovlje bilo pouzdano koliko i bilo čije u Britaniji; pa tako i njeno. Danas kad je kraljica delila titule svakom iole poznatijem hipiku iz šezdesetih; bilo ko čije se ime pominjalo od srednjeg veka, gotovo je polagao pravo na krunu. U toj priči, sto ili dvesto godina nije se brojalo ni u šta. S druge strane, ako su Muldoni bili dovoljno pametni, ili spretni, ili šta god; da na prokletoj kocki dobiju imanje Reillyevih; pa, zbog tog će im svakako skinuti kapu. To je mnogo više govorilo o Reillyevima, nego o Muldoonima.
Osim toga, ona je veoma volela Padmu.