Једна од вечери када после хаотичног дана одем са мојом девојчицом код другарице. Девојчице су истих година и истог имена и док ми претресамо дан или деценију, оне се играју у другој соби.
Утрчава њена мала и уплашено говори:
,, Исекла је руку.. "
Затичем дете у купатилу, пушта воду. Узимам јој шаку и стављам под чесму, длан се под млазом сав расцетава. Довикујем другарици:
,, Дај ми неку крпу и додај ми кључеве и ташну!"
Завијам јој шаку крпом, и седамо у кола. Возим, не знам како, знам да ми нога на гасу подрхтава. Размишљам која је рука, ух десна је,
за пар недеља има пријемни. Питам да ли је боли. Каже да је не боли, смеје се и говори:
,, Мајка, није страшно."
Не знам колико пута је у току вожње питам може ли да помера прсте... Потпуно несвесно возим у болницу уместо у хитну помоћ, остављам ауто на сред улаза и улазимо унутра. Примају нас одмах јер ту и треба да будемо, хирушка амбуланта.
Лекар јој прегледа рану, она објашњава да је пала и на шољицу која је била на поду се дочекала руком, зато је толика посекотина.
Умирује ме да није страшно, није пресечен неки нерв, само је посекотина велика, дубока.. зарашће. Чисти јој рану, ушиће је. Требаће 15,16 копчи и хоће да јој да локалну анестезију. Она одбија, ништа је не боли, не треба. Доктор је гледа, смешка се, пробаћемо без.
Почиње да ушива рану, ја седим поред, она код првог убода игле почиње да пева :
,, Јуче сам била први пут код доктораааа... "
Гледам је у благом шоку, одакле јој то, уметника гајим, о Божее!
Никад се нисам мешала у њихове изборе, музике, гардеробе, друштва, али кад сам је једном чула како пушта,, Дотако сам дно живота",мислиим стварно.. са 13 година, аман!
Посматрам док лекар ушива рану, обучена је као клован, неке смешне широке наранџасте панталоне, са флуоросцентно зеленим паспулима и дречаво наранџаста мајица.
Сестра примећује да је жута у лицу верује да је од страха, док она код сваког убода појачава тон и пева :
,, Тридесетдевет са дваааа.. "
Сетим се, тог дана је рендала шаргарепу и сва се намазала јер је хтела да има бронзан тен, негде је чула за процедуру, а испала сва наранџаста и кренула тако да се похвали другарици супер теном и стајлингом. Објашњавам постиђено подухват са шаргарепом. Добро је, има већ четрнаест година, касно је да ми је одузму, мислим се.
Завршава се ушивање, 16 копчи преко целог длана, нова линија живота, завршава и њен њен фолк концерт. Доктор је хвали како је храбра, и да ће све да буде у реду, готово је.
Мени почиње да се окреће ординација, нестаје ми ваздуха..
Отварам очи, умивају ме, отварају прозор, нуде воду да пијем. Добро сам, све је у реду.
Моје дете се смеје:
,, Бре мајка, шта ти је види како се ја не плашим! ".
Рана је зарасла, положила је пријемни и све наредне и најнеустрашивија је особа коју познајем. Моја девојчица,моја уметница.
Утрчава њена мала и уплашено говори:
,, Исекла је руку.. "
Затичем дете у купатилу, пушта воду. Узимам јој шаку и стављам под чесму, длан се под млазом сав расцетава. Довикујем другарици:
,, Дај ми неку крпу и додај ми кључеве и ташну!"
Завијам јој шаку крпом, и седамо у кола. Возим, не знам како, знам да ми нога на гасу подрхтава. Размишљам која је рука, ух десна је,
за пар недеља има пријемни. Питам да ли је боли. Каже да је не боли, смеје се и говори:
,, Мајка, није страшно."
Не знам колико пута је у току вожње питам може ли да помера прсте... Потпуно несвесно возим у болницу уместо у хитну помоћ, остављам ауто на сред улаза и улазимо унутра. Примају нас одмах јер ту и треба да будемо, хирушка амбуланта.
Лекар јој прегледа рану, она објашњава да је пала и на шољицу која је била на поду се дочекала руком, зато је толика посекотина.
Умирује ме да није страшно, није пресечен неки нерв, само је посекотина велика, дубока.. зарашће. Чисти јој рану, ушиће је. Требаће 15,16 копчи и хоће да јој да локалну анестезију. Она одбија, ништа је не боли, не треба. Доктор је гледа, смешка се, пробаћемо без.
Почиње да ушива рану, ја седим поред, она код првог убода игле почиње да пева :
,, Јуче сам била први пут код доктораааа... "
Гледам је у благом шоку, одакле јој то, уметника гајим, о Божее!
Никад се нисам мешала у њихове изборе, музике, гардеробе, друштва, али кад сам је једном чула како пушта,, Дотако сам дно живота",мислиим стварно.. са 13 година, аман!
Посматрам док лекар ушива рану, обучена је као клован, неке смешне широке наранџасте панталоне, са флуоросцентно зеленим паспулима и дречаво наранџаста мајица.
Сестра примећује да је жута у лицу верује да је од страха, док она код сваког убода појачава тон и пева :
,, Тридесетдевет са дваааа.. "
Сетим се, тог дана је рендала шаргарепу и сва се намазала јер је хтела да има бронзан тен, негде је чула за процедуру, а испала сва наранџаста и кренула тако да се похвали другарици супер теном и стајлингом. Објашњавам постиђено подухват са шаргарепом. Добро је, има већ четрнаест година, касно је да ми је одузму, мислим се.
Завршава се ушивање, 16 копчи преко целог длана, нова линија живота, завршава и њен њен фолк концерт. Доктор је хвали како је храбра, и да ће све да буде у реду, готово је.
Мени почиње да се окреће ординација, нестаје ми ваздуха..
Отварам очи, умивају ме, отварају прозор, нуде воду да пијем. Добро сам, све је у реду.
Моје дете се смеје:
,, Бре мајка, шта ти је види како се ја не плашим! ".
Рана је зарасла, положила је пријемни и све наредне и најнеустрашивија је особа коју познајем. Моја девојчица,моја уметница.
Poslednja izmena:
