Василиј Зајцев
Elita
- Poruka
- 18.999
ФЕЉТОН - МАСАКР У ДОБРОВОЉАЧКОЈ УЛИЦИ: Ејуп Ганић је руководио првим ратним злочином; празна Алијина обећања о сигурном изласку конвоја ЈНА
Под снажним притиском међународне заједнице, југословенско предсједништво је 27. априла одлучило да повуче трупе ЈНА из БиХ. Изузетак је направљен за службенике и мушкарце рођене у Босни и Херцеговини. Ова одлука је требало да се спроведе у потпуности до 19. маја 1992. године.
Да би се омогућило повлачење, ЈНА и Предсједништво РБиХ закључили су споразум о прекиду ватре 2. и 3. маја 1992. године, а све трупе ЈНА стациониране у Сарајеву очекивале су да крену у ово вријеме.
"Зелене беретке" су 29. априла убиле два ненаоружана војника ЈНА у кафићу поред зграде Команде 2. војне области ЈНА у Сарајеву. Штаб Територијалне одбране РБиХ наредио је 29. априла 1992. године јединицама ТО да блокирају све путеве и војне објекте ЈНА и нападну "непријатеља" на цијелој територији БиХ (Шибер, 2000, стр. 62) "Патриотска лига", ХВО и ХОС, кршећи претходно закључени споразум, опколили су све објекте ЈНА у Сарајеву и искључили им воду и струју. Све објекте ЈНА 2. маја истовремено су напали. Сврха напада била је заузети све објекте ЈНА и убити особље ЈНА, одузети оружје и муницију и опљачкати ресурсе ЈНА. Објекти ЈНА били су на мети малокалибарског наоружања и минобацачке ватре.
Нападачи су захтијевали предају трупа унутра. Покушај ЈНА да ослободи опкољене објекте није успио. На данашњи дан (29. априла), ЈНА је изгубила 17 официра и убијених мушкараца (Иванишевић, 2015, стр. 69). Током борбе, Главна пошта у Сарајеву запалила се. Сарајевски медији који су мјесецима нападали Србе, овај инцидент приказали су као ђело "четника који раде", изводећи антисрпску пропаганду на највиши ниво. Многи обични Муслимани заузели су екстремни став према својим комшијама Србима. Појединци су излазили на улице и јавно позивали Муслимане да кољу Србе у становима.
Како би спасио своје официре, војнике и чланове њихових породица, 2. маја, заповједник Другог војног округа генерал Милутин Кукањац притворио је предсједника Алију Изетбеговића на аеродрому и преговарао с њим о укидању блокаде објеката ЈНА у граду (Секулић, 1997, стр. 353). Алија Изетбеговић позвао је сарајевску ТВ и рекао да су га узели као таоца. Према ЦИА, "заробљавање Алије Изетбеговића од стране ЈНА могло је бити директан одговор на развој блокаде њених снага" (ЦИА, 2002, стр. 152). Ова комисија сматра да је то био директан одговор ЈНА на блокаду њених снага и пријетњу животима стотина мушкараца, посљедњи очајнички покушај команде Друге војне области ЈНА да избави своје официре и људе из замке каква је било Сарајево.
Алија Изетбеговић лично је увјеравао заповједника Унпрофора генерала Луиса Мекензија у своје гаранције о сигурном изласку конвоја ЈНА из Сарајева. Међутим, Изетбеговићеве гаранције биле су празна обећања. Дана 3. маја "Зелене беретке" напале су одлазећи конвој ЈНА у Добровољачкој улици, док се повлачио из Сарајева (ЦИА, 2002, стр. 152). Према српским изворима, у овом нападу "Зелене беретке" и војници Територијалне одбране БиХ убили су 32 официра, војника и цивила ЈНА.
Војник Иван Оршић се присјетио касније: "Док се конвој кретао, официри су нам наредили да не пуцамо, чак и ако чујемо пуцање са свих страна. Викали су: Предајте се, четници! Убијали су официре. Видио сам како убијају возача камиона. Не знам зашто су га убили. Присиљавали су нас да легнемо на асфалт и немилосрдно су нас тукли. Натјерали су нас да пузимо. (...) Почетком јуна Муслимани су нас затворили у клозет. Мислили су да смо физички јаки и могли би да нас користе за копање ровова и други тежак посао. (...) 50 дана био сам немилосрдно пребијан, копао сам ровове и носио мртва тијела" (Петровић, 2010, стр. 90-91)
ЈОШ ЈЕДАН свједок је изјавио: "Када сам видио шта се дешава, рекао сам војним полицајцима да скину бијели каиш, јер су Алијини борци питали сваког да ли је војни полицајац, и ако се то потврди, убили би га на лицу места. Један је војник лежао на асфалту испред мене, а "зелена беретка" га је питао да ли је полицајац. Када је овај војник рекао да није, свом снагом га је ударио у дебело месо. У том тренутку, пуковник Бошко Михајловић, лежећи испод мојих ногу, дигао је главу и питао зенгу зашто туче овог човјека.
Зенга је пришао пуковнику и, не рекавши ни ријеч, испалио му метак у главу. Убио га је на лицу мјеста. Тада сам осјетио страшан бол у плућима и схватио да је пуцао у мене. Убијали су официре и војне полицајце. Мислио је да ме је убио и отишао. Чуо сам још пуцњева. Зенга је намјерно сакатио затворенике, правећи их инвалидима. Међу 27 повријеђених било је и оних који су упуцани у кичму или карлицу, а трпиће посљедице цијелог живота" (Петровић, 2010, стр. 92-93).
ИНЦИДЕНТ у Добровољачкој улици постао је познат као "масакр Добровољачке улице" и несумњиво је био ратни злочин. Командант Унпрофора генерал Луис Мекензи оптужио је потпредсједника Ејупа Ганића за руковођење овим злочином (МацКензие, 1993, стр. 168-171).
"Патриотска лига" поставила је засједу 8. маја и убила делегата у Парламенту РБиХ Горана Зекића. Засједа се одиграла у близини села Залазје, код Сребренице. Јединице Територијалне одбране БиХ 16. маја напале су српско насеље Пофалићи код Сарајева. Командант ТО РБиХ пуковник Хасан Ефендић био је забринут због "четника" и ЈНА и њиховог пресијецања града Сарајева на два дијела дуж осе Вогошћа - Пофалићи Велешићи касарна "Маршал Тито" Враца (Ефендић, 1998, стр. 272- 274). Пофалићи су били кључна тачка дуж ове осе.
Ефендић је дао задатак да нападне Пофалиће команданту ТО Ново Сарајево Салку Идризу. Потоњи је невољко прихватио задатак, тврдећи да муслиманске и српске комшије "живе добро и у сагласности и да мјештани то неће урадити" (Ефендић, 1998, стр. 272-274). Насеље је крајем априла било на мети артиљеријске и снајперске ватре у којој је рањен већи број српских цивила. Ничим изазван и бруталан напад АРБиХ отпочео је у 5.30, 16. маја 1992. године. На релативно малом подручју, АРБиХ је починила масовне злочине. Заузевши насеље, муслимански војници извршили су бројне злочине на цивилном становништву, као што су 63 убијена и нестала српска цивила. Неколико ђевојака, укључујући и тринаестогодишњакињу, више пута је силовано. Око 500 српских кућа је спаљено (Хоџић, 2002). Према српским изворима, у нападу на Пофалиће је убијено, рањено и нестало до 300 Срба.
Прошло је 29 година од још једног некажњеног злочина, масакра колоне ЈНА у Добровољачкој улици.
Дан када је антифашистичка Армија Беј Ха напала и масакрирала колону највеће тековине антифашистичке борбе, ЈНА.
Овај и слични напади од стране АРБиХ су на крају довели до избијања грађанског рата у СР БиХ.
Слава свим погинулим цивилима и војницима!
Под снажним притиском међународне заједнице, југословенско предсједништво је 27. априла одлучило да повуче трупе ЈНА из БиХ. Изузетак је направљен за службенике и мушкарце рођене у Босни и Херцеговини. Ова одлука је требало да се спроведе у потпуности до 19. маја 1992. године.
Да би се омогућило повлачење, ЈНА и Предсједништво РБиХ закључили су споразум о прекиду ватре 2. и 3. маја 1992. године, а све трупе ЈНА стациониране у Сарајеву очекивале су да крену у ово вријеме.
"Зелене беретке" су 29. априла убиле два ненаоружана војника ЈНА у кафићу поред зграде Команде 2. војне области ЈНА у Сарајеву. Штаб Територијалне одбране РБиХ наредио је 29. априла 1992. године јединицама ТО да блокирају све путеве и војне објекте ЈНА и нападну "непријатеља" на цијелој територији БиХ (Шибер, 2000, стр. 62) "Патриотска лига", ХВО и ХОС, кршећи претходно закључени споразум, опколили су све објекте ЈНА у Сарајеву и искључили им воду и струју. Све објекте ЈНА 2. маја истовремено су напали. Сврха напада била је заузети све објекте ЈНА и убити особље ЈНА, одузети оружје и муницију и опљачкати ресурсе ЈНА. Објекти ЈНА били су на мети малокалибарског наоружања и минобацачке ватре.
Нападачи су захтијевали предају трупа унутра. Покушај ЈНА да ослободи опкољене објекте није успио. На данашњи дан (29. априла), ЈНА је изгубила 17 официра и убијених мушкараца (Иванишевић, 2015, стр. 69). Током борбе, Главна пошта у Сарајеву запалила се. Сарајевски медији који су мјесецима нападали Србе, овај инцидент приказали су као ђело "четника који раде", изводећи антисрпску пропаганду на највиши ниво. Многи обични Муслимани заузели су екстремни став према својим комшијама Србима. Појединци су излазили на улице и јавно позивали Муслимане да кољу Србе у становима.
Како би спасио своје официре, војнике и чланове њихових породица, 2. маја, заповједник Другог војног округа генерал Милутин Кукањац притворио је предсједника Алију Изетбеговића на аеродрому и преговарао с њим о укидању блокаде објеката ЈНА у граду (Секулић, 1997, стр. 353). Алија Изетбеговић позвао је сарајевску ТВ и рекао да су га узели као таоца. Према ЦИА, "заробљавање Алије Изетбеговића од стране ЈНА могло је бити директан одговор на развој блокаде њених снага" (ЦИА, 2002, стр. 152). Ова комисија сматра да је то био директан одговор ЈНА на блокаду њених снага и пријетњу животима стотина мушкараца, посљедњи очајнички покушај команде Друге војне области ЈНА да избави своје официре и људе из замке каква је било Сарајево.
Алија Изетбеговић лично је увјеравао заповједника Унпрофора генерала Луиса Мекензија у своје гаранције о сигурном изласку конвоја ЈНА из Сарајева. Међутим, Изетбеговићеве гаранције биле су празна обећања. Дана 3. маја "Зелене беретке" напале су одлазећи конвој ЈНА у Добровољачкој улици, док се повлачио из Сарајева (ЦИА, 2002, стр. 152). Према српским изворима, у овом нападу "Зелене беретке" и војници Територијалне одбране БиХ убили су 32 официра, војника и цивила ЈНА.
Војник Иван Оршић се присјетио касније: "Док се конвој кретао, официри су нам наредили да не пуцамо, чак и ако чујемо пуцање са свих страна. Викали су: Предајте се, четници! Убијали су официре. Видио сам како убијају возача камиона. Не знам зашто су га убили. Присиљавали су нас да легнемо на асфалт и немилосрдно су нас тукли. Натјерали су нас да пузимо. (...) Почетком јуна Муслимани су нас затворили у клозет. Мислили су да смо физички јаки и могли би да нас користе за копање ровова и други тежак посао. (...) 50 дана био сам немилосрдно пребијан, копао сам ровове и носио мртва тијела" (Петровић, 2010, стр. 90-91)
ЈОШ ЈЕДАН свједок је изјавио: "Када сам видио шта се дешава, рекао сам војним полицајцима да скину бијели каиш, јер су Алијини борци питали сваког да ли је војни полицајац, и ако се то потврди, убили би га на лицу места. Један је војник лежао на асфалту испред мене, а "зелена беретка" га је питао да ли је полицајац. Када је овај војник рекао да није, свом снагом га је ударио у дебело месо. У том тренутку, пуковник Бошко Михајловић, лежећи испод мојих ногу, дигао је главу и питао зенгу зашто туче овог човјека.
Зенга је пришао пуковнику и, не рекавши ни ријеч, испалио му метак у главу. Убио га је на лицу мјеста. Тада сам осјетио страшан бол у плућима и схватио да је пуцао у мене. Убијали су официре и војне полицајце. Мислио је да ме је убио и отишао. Чуо сам још пуцњева. Зенга је намјерно сакатио затворенике, правећи их инвалидима. Међу 27 повријеђених било је и оних који су упуцани у кичму или карлицу, а трпиће посљедице цијелог живота" (Петровић, 2010, стр. 92-93).
ИНЦИДЕНТ у Добровољачкој улици постао је познат као "масакр Добровољачке улице" и несумњиво је био ратни злочин. Командант Унпрофора генерал Луис Мекензи оптужио је потпредсједника Ејупа Ганића за руковођење овим злочином (МацКензие, 1993, стр. 168-171).
"Патриотска лига" поставила је засједу 8. маја и убила делегата у Парламенту РБиХ Горана Зекића. Засједа се одиграла у близини села Залазје, код Сребренице. Јединице Територијалне одбране БиХ 16. маја напале су српско насеље Пофалићи код Сарајева. Командант ТО РБиХ пуковник Хасан Ефендић био је забринут због "четника" и ЈНА и њиховог пресијецања града Сарајева на два дијела дуж осе Вогошћа - Пофалићи Велешићи касарна "Маршал Тито" Враца (Ефендић, 1998, стр. 272- 274). Пофалићи су били кључна тачка дуж ове осе.
Ефендић је дао задатак да нападне Пофалиће команданту ТО Ново Сарајево Салку Идризу. Потоњи је невољко прихватио задатак, тврдећи да муслиманске и српске комшије "живе добро и у сагласности и да мјештани то неће урадити" (Ефендић, 1998, стр. 272-274). Насеље је крајем априла било на мети артиљеријске и снајперске ватре у којој је рањен већи број српских цивила. Ничим изазван и бруталан напад АРБиХ отпочео је у 5.30, 16. маја 1992. године. На релативно малом подручју, АРБиХ је починила масовне злочине. Заузевши насеље, муслимански војници извршили су бројне злочине на цивилном становништву, као што су 63 убијена и нестала српска цивила. Неколико ђевојака, укључујући и тринаестогодишњакињу, више пута је силовано. Око 500 српских кућа је спаљено (Хоџић, 2002). Према српским изворима, у нападу на Пофалиће је убијено, рањено и нестало до 300 Срба.
Прошло је 29 година од још једног некажњеног злочина, масакра колоне ЈНА у Добровољачкој улици.
Дан када је антифашистичка Армија Беј Ха напала и масакрирала колону највеће тековине антифашистичке борбе, ЈНА.
Овај и слични напади од стране АРБиХ су на крају довели до избијања грађанског рата у СР БиХ.
Слава свим погинулим цивилима и војницима!
Poslednja izmena:
