- Kako izgleda lanac i ciklus života je beskonačan i večan. Univerzalna Ideja/Sopstvo ekspanzira u mnoštvo Ideja u univerzalnoj inteligenciji, dok se te Ideje/Sopstva povezuju s materijalnom kreacijom da bi praktično sagledale različite aspekte života kroz um i ego. Preko uma dobijaju povratne informacije koje šalju Jednom Sopstvu. Sve to pokreće daljnje usavršavanje pošto se time, takodje, produbljuje Duša i uzvisuje Duh univerzuma.
- Isti princip važi i ovde. Teorija se ne može odvojiti od prakse. Medjusobno se podstiču. Oboje je potrebno da bi se spoznavalo i učilo.
- Svaki život je dragocen. Vodi ka višem smislu. Uči nas i kroz dobro i kroz zlo. Samo od nas zavisi kakvi smo učenici i kako polažemo ispite. - rekao je David dok mu se telom razlevala neka čudna prijatnost. Imao je osećaj da mu se svaki mišić u telu opušta i okrepljuje. Nije želeo da prekida to stanje miline, pa je tiho prošaptao: - Nadam se da nećete imati ništa protiv ako malo odspavam?
- Naravno da ne. - nežno je odgovorila Sofija.
Poslednje što je David video, dok je tonuo u san, bio je blag i zagonetan Sofijin osmeh. Probudilo ga je prodorno škripanje kočnica. Voz se zaustavljao. Pogledao je u pravcu Sofije. Mesto na kojem je sedela bilo je prazno. Otvorio je prozor i pogledao napolje. Na horizontu su se ukazivali prvi znaci zore. Noć se povlačila i ustupala mesto nadolazećem danu.
"Gde je Sofija?" - pomislio je - "Sigurno silazi na ovoj stanici." Nagnuo se još više kroz prozor da bi video putnike dok izlaze. Voz je napokon stao. Stanica je bila poluprazna. Samo je nekoliko putnika, zajedno s kondukterom, čekalo da udju u voz. Još manje ih je izašlo. Sofija nije bila medju njima. David je i dalje uporno gledao ne bi li je ugledao. Odjednom se začuo zvižduk. Voz se pokrenuo i počeo povećavati brzinu. Pri izlasku iz stanice, na trenutak, mu se učinilo da je video ženu koja je mahnula, kao i krajičak crvene haljine kako zamiče iza ugla zgrade.
- Nemoguće!- prošaputao je. "Dobro sam video. Sofija nije izašla." Ipak, ovo je bila prva stanica na kojoj je voz stao od kako je Sofija ušla. On je izlazio na sledećoj. Iako se voz nije zaustavljao na svakoj stanici trebalo je još dva sata dok ne stigne na odredište. Nije mu preostalo ništa već da sedi i čeka. Nadao se da će se Sofija pojaviti. Vreme je prolazilo, a ona se nije vraćala. Izgubio je svaku nadu da će je opet videti. Odjednom vrata kupea se naglo otvoriše. Na trenutak mu je srce poskočilo, a onda se umirilo. Na vratima je stajao isti onaj kondukter koji je ušao u voz.
- Dobro jutro! Kartu na pregled, molim!
- Dobro jutro. - rekao je David vadeći iz džepa novčanik. Kada je našao kartu dao je kondukteru. Zatim se malo nakašljao i upitao: -Izvinite, da li ste jutros na stanici, ili u vozu, videli jednu veoma lepu crnku u crvenoj haljini? - još dok je izgovarao to pitanje znao je koliko je glupo, ali želja da sazna gde je Sofija bila je jača.
Kondukter je rukom zagladio brkove, a potom vragolastim smeškom odgovorio: - Ne! Meni takva ne bi promakla. Prošao sam skoro ceo voz. Ovo je vanredni i nema mnogo putnika.
- Dugo smo razgovarali, a onda sam zaspao. Kada sam se probudio nje više nije bilo. - rekao je David, više sebi nego kondukteru, a zatim pomislio: “Pobogu! U potpunosti sam izgubio kontrolu nad sobom. Moram se sabrati.”
- A da vi to niste sanjali?
David je samo odmahnuo glavom. Nije više želeo da produžava tako besmislenu konverzaciju.
- Da li ste sigurni? Možda ste samo sanjali? - rekao je kondukter dok je vraćao kartu. - Dovidjenja i prijatno putovanje!
- Hvala. Dovidjenja.
"Da li ste sigurni?” - odzvanjale su mu u ušima kondukterove reči. - "Ko zna? Možda je i bio san?" David više nije bio siguran. Ali, jedno je sigurno znao. Ovo putovanje ga je promenilo. Nije bio isti. Dobio je odgovore na neka pitanja za kojima je tragao. Sve je postalo drugačije, lepše. Osetio je kako opet vlada sobom. Osmehnuo se i pogledao kroz prozor. Sunce je već uveliko zauzelo poziciju i nesebično širilo svetlost i toplinu. Prineo je ruku usnama i poslao poljubac u pravcu sunca:
- Za tebe Sofija! Ma gde da si. Hvala ti!
- Isti princip važi i ovde. Teorija se ne može odvojiti od prakse. Medjusobno se podstiču. Oboje je potrebno da bi se spoznavalo i učilo.
- Svaki život je dragocen. Vodi ka višem smislu. Uči nas i kroz dobro i kroz zlo. Samo od nas zavisi kakvi smo učenici i kako polažemo ispite. - rekao je David dok mu se telom razlevala neka čudna prijatnost. Imao je osećaj da mu se svaki mišić u telu opušta i okrepljuje. Nije želeo da prekida to stanje miline, pa je tiho prošaptao: - Nadam se da nećete imati ništa protiv ako malo odspavam?
- Naravno da ne. - nežno je odgovorila Sofija.
Poslednje što je David video, dok je tonuo u san, bio je blag i zagonetan Sofijin osmeh. Probudilo ga je prodorno škripanje kočnica. Voz se zaustavljao. Pogledao je u pravcu Sofije. Mesto na kojem je sedela bilo je prazno. Otvorio je prozor i pogledao napolje. Na horizontu su se ukazivali prvi znaci zore. Noć se povlačila i ustupala mesto nadolazećem danu.
"Gde je Sofija?" - pomislio je - "Sigurno silazi na ovoj stanici." Nagnuo se još više kroz prozor da bi video putnike dok izlaze. Voz je napokon stao. Stanica je bila poluprazna. Samo je nekoliko putnika, zajedno s kondukterom, čekalo da udju u voz. Još manje ih je izašlo. Sofija nije bila medju njima. David je i dalje uporno gledao ne bi li je ugledao. Odjednom se začuo zvižduk. Voz se pokrenuo i počeo povećavati brzinu. Pri izlasku iz stanice, na trenutak, mu se učinilo da je video ženu koja je mahnula, kao i krajičak crvene haljine kako zamiče iza ugla zgrade.
- Nemoguće!- prošaputao je. "Dobro sam video. Sofija nije izašla." Ipak, ovo je bila prva stanica na kojoj je voz stao od kako je Sofija ušla. On je izlazio na sledećoj. Iako se voz nije zaustavljao na svakoj stanici trebalo je još dva sata dok ne stigne na odredište. Nije mu preostalo ništa već da sedi i čeka. Nadao se da će se Sofija pojaviti. Vreme je prolazilo, a ona se nije vraćala. Izgubio je svaku nadu da će je opet videti. Odjednom vrata kupea se naglo otvoriše. Na trenutak mu je srce poskočilo, a onda se umirilo. Na vratima je stajao isti onaj kondukter koji je ušao u voz.
- Dobro jutro! Kartu na pregled, molim!
- Dobro jutro. - rekao je David vadeći iz džepa novčanik. Kada je našao kartu dao je kondukteru. Zatim se malo nakašljao i upitao: -Izvinite, da li ste jutros na stanici, ili u vozu, videli jednu veoma lepu crnku u crvenoj haljini? - još dok je izgovarao to pitanje znao je koliko je glupo, ali želja da sazna gde je Sofija bila je jača.
Kondukter je rukom zagladio brkove, a potom vragolastim smeškom odgovorio: - Ne! Meni takva ne bi promakla. Prošao sam skoro ceo voz. Ovo je vanredni i nema mnogo putnika.
- Dugo smo razgovarali, a onda sam zaspao. Kada sam se probudio nje više nije bilo. - rekao je David, više sebi nego kondukteru, a zatim pomislio: “Pobogu! U potpunosti sam izgubio kontrolu nad sobom. Moram se sabrati.”
- A da vi to niste sanjali?
David je samo odmahnuo glavom. Nije više želeo da produžava tako besmislenu konverzaciju.
- Da li ste sigurni? Možda ste samo sanjali? - rekao je kondukter dok je vraćao kartu. - Dovidjenja i prijatno putovanje!
- Hvala. Dovidjenja.
"Da li ste sigurni?” - odzvanjale su mu u ušima kondukterove reči. - "Ko zna? Možda je i bio san?" David više nije bio siguran. Ali, jedno je sigurno znao. Ovo putovanje ga je promenilo. Nije bio isti. Dobio je odgovore na neka pitanja za kojima je tragao. Sve je postalo drugačije, lepše. Osetio je kako opet vlada sobom. Osmehnuo se i pogledao kroz prozor. Sunce je već uveliko zauzelo poziciju i nesebično širilo svetlost i toplinu. Prineo je ruku usnama i poslao poljubac u pravcu sunca:
- Za tebe Sofija! Ma gde da si. Hvala ti!