Kad su se uputili alejom, Liam je rekao:
-Od mene nije problem dobiti informacije i kada sam nepitan; ali pamtim da to nikad nije bio slučaj s tobom. Zato ćemo da batalimo mene večeras. Kaži mi, Morgana Reilly, čime si se bavila prethodnih godina?
-Oh, ništa naročito.
-Čija je to, uopšte, bila ideja da dođeš kod dede?
-Padmina, zapravo. Padma se jako vezala za mene još posle prvih susreta. Od tog je počelo.
-Sećam se da je moj otac bio zaprepašten. Rekao je da nema Reillya koji bi pristao živeti od novca Muldoona; ni pod kakvim uslovima.
-Zar zaista?
-Ne gledaj me tako. Pamtim taj mudri, sveprožimajući pogled od kog se ništa ne da sakriti. Sasvim sigurno i sama znaš kakve bi reči moj otac mogao upotrebiti na jednu takvu vest. Ali, neka te to ne brine: moj je otac retko kad u životu zinuo da kaže jednu pametnu.
-Nema ni nekoliko meseci kako je umro.
-Čemu taj prekorni ton? Evo nas ovde, dva siročića, sa kao nebo i pakao različitim pogledima na pokojne roditelje. Da li si zaista uvek bila slepa na mane svog oca, Morgana?
-Ne. Ali volim ostavljati ljude da leže s mirom. Ako ni zbog čeg drugog, onda zato što je beskorisno.
-Potpuno se slažem. Tako nešto je obično beskorisno i dok su ljudi živi. Svi smo onakvi kakvi smo, i nećemo se menjati. Vidim da si ti, naprimer, još uvek dama od glave do pete baš kao što si bila s deset godina, Morgana Reilly. A ja sam ostao galamdžija.
-Ti si Muldoon.
-Oh, naravno. Muldooni su čuveni sa svog jezika. Međutim, meni je još i majka Irkinja. Kako je to omanulo kod tebe? Iz kog si ti razloga ispala tako fina i tiha?
-To je do visoravni. Tišina ponekad sve nadglasa.
-Mogu samo da ti na reč verujem. Najveći deo svog života proveo sam među ljudima koji su zvučali srdito i kad razmenjuju komplimente.
-Ti si uopšte najveći deo svog života proveo među ljudima.
-Za razliku od tebe, naravno. I, znaš šta? Veoma često sam ti zavideo.
-Zbog ljudskog deficita, gospodine Liame?
-Nisi ništa propustila. Ljudi su mahom velika gnjavaža.
-Vidim da imaš sve preduslove za budućeg lorda Muldoona.
-A ja vidim da tebe ni lordov bič ne bi naterao da pričaš o sebi, Morgana Reilly; baš kao nekad, jedino možda na nešto sočno i papreno. Ti si uvek znala da učiniš nezaboravnim sve što kažeš kad se najzad nakaniš.
-Ne verujem da si se imao vremena i potrebe sećati.
-Čujem li provejavanje provincijske i, nedajbože, ženske ljubomore iza tih reči?..
-Zašto kažeš: nedajbože?..
-Tačno u srce. Tvoja bi mi ljubomora zaista mogla samo laskati.
-Oh, nikad nisam zavidela velikoj gospodi na njihovim glamuroznim životima.
-A prijateljima iz detinjstva?
-Ni njima. Ja jesam provincijalka. Plašim se mase. Što ne znači da o njoj ne volim slušati.
-Misliš, kao o prašumskim zverima koje nikad ne bi poželela sresti lično?… Nemaš pojma koliko si u pravu.
-Zato umem da slušam.
-A ja uvek imam šta da kažem, je li? Neka ti bude. Zatvorene se školjke otvaraju samo kad im je vreme. Imam svo strpljenje sveta da čekam, i naposletku ću dobiti zadovoljštinu; Morgana Reilly. Jednom ćemo hodati istim ovim putem, i ti ćeš pričati meni.
Nasmešila mu se, i onda joj je on pričao o godinama koje su ih delile. Pričao je veselo i duhovito; s tako zaraznom rečitošću da nije ni primetila kako su prešli ceo put preko visoravni i našli se pred njenom kućom. Sve što je znala, kad se najzad prenula, bilo je da joj taj put nikad u životu nije proleteo brže, ni prijao više. Onda je on rekao:
-Pa, to bi uglavnom bilo to.
Bacio je pogled iza njenih leđa.
-Nikad nisam bio bliže ovoj kući. Jedno od mojih najranijih sećanja iz poseta kraju, tiče se dedine apsolutne i neopozive zabrane prilaženja kući na visoravni na manje od puškometa. U pitanju je nekakav prastari ugovor između Muldoona i Reillyevih, zar ne?
-Zaista. Čini se da je tvoj predak dozvolio Reillyevima milost da raspolažu ovom kućom kao svojim naslednim dobrom – iako ona to, naravno, nije.
-Želiš li možda reći kako ti i tvoj brat nemate nikakav dokaz da je kuća vaša?..
-Upravo ti govorim da kuća uopšte nije naša. Nikada nije ni bila.
-Isuse!.. Ali šta da je neki Muldoon naprasno odlučio da vas izbaci?..
-Onda bi, naravno, bili izbačeni.
-Ne mogu da verujem!..
-Sva zemlja Reillyevih je pripala Muldoonima, pa kako bi ova kuća mogla biti izuzetak? Ona je na muldoonovskoj zemlji.
-Nisam to znao. Mislio sam da je tvoja porodica sačuvala kuću na visoravni posle paljevine; da ju je otkupila ili već šta.
-Oh, ne.
-Ali kako, zaboga, nijednoj generaciji nije palo na um da negde obezbedi sopstvenu kuću? Kako ste mogli dozvoliti da toliko dugo ovisite o reči Muldoona? O reči hirovitih Muldoona?
-Ne bih rekla da smo ikada imali izbora. Niko u mojoj porodici nije bio bogat posle Emmeta Reillya.
-Morgana, prošlo je preko sto godina.
-Da, ali mi smo ostali gospoda, zar ne. Nijedan se Reilly ne bi unizio toliko da mlati pare kao kakav trgovac.
-Ne misliš to ozbiljno.
-Naravno da ne. Ali ja baš ništa ne mogu u vezi toga. Pa, gospodine Liame… Ako me ikad poželite izbaciti sa svog vlasništva, obećavam da ću otići tiho i dostojanstveno.
-Ne pričaj gluposti.
-Zahvaljujem na preziru s kojim si se otresao mojih reči.
-Ništa drugo i ne zaslužuju. Kako stvari stoje; osim ako se ne ispostavi da lord ima buljuk kopiladi u Indiji, ili već gde… Tvoj je dom siguran. Usuđujem se reći: sigurniji nego je ikad bio. Ne verujem da je ikad u prošlosti neki Reilly bio toliko visoko u milosti Muldoona kao što je slučaj sada.
-Hoćeš da kažeš, s lordom i sa mnom?
-Ne. S tobom i sa mnom; Morgana Reilly.
-Oh! To mi je veoma drago.
-Meni je drago što sam se vratio i zatekao te istu kao što si uvek bila, Ginger. Dvorac će jednom biti moj dom, a tvoja je blizina sasvim sigurno njegova najveća prednost. Bog zna da se nemam čemu radovati više. Ovde niko nikad nije voleo Muldoone.
-Pretpostavljam kako je to nešto što ceo svoj život znaš.
-Zaista. Lord nema potomstva, i ja sam oduvek odgajan tako da dvorac smatram svojim budućim i pravim domom. Kog vraga misliš da me je deda tako usrdno gostio prethodnih godina? Ili mog oca kog nije mogao da smisli… Zbog čovekoljublja i krvnih veza? Pih.
-Naravno, budući lord mora upoznati svoje dobro.
-Upravo tako. Hajde, briši. Postaje veoma hladno. Imaćemo još prilike da raspravljamo o zakučastim aristokratskim pravilima nasleđivanja.
-Da. I, Liame…
-Ginger?
-Jako sam sretna što sam te ponovo videla.
Rekavši to, okrenula se i otrčala u kuću; i dok je zatvarala vrata, primetila je da on još uvek stoji na istom mestu i gleda za njom.
-Od mene nije problem dobiti informacije i kada sam nepitan; ali pamtim da to nikad nije bio slučaj s tobom. Zato ćemo da batalimo mene večeras. Kaži mi, Morgana Reilly, čime si se bavila prethodnih godina?
-Oh, ništa naročito.
-Čija je to, uopšte, bila ideja da dođeš kod dede?
-Padmina, zapravo. Padma se jako vezala za mene još posle prvih susreta. Od tog je počelo.
-Sećam se da je moj otac bio zaprepašten. Rekao je da nema Reillya koji bi pristao živeti od novca Muldoona; ni pod kakvim uslovima.
-Zar zaista?
-Ne gledaj me tako. Pamtim taj mudri, sveprožimajući pogled od kog se ništa ne da sakriti. Sasvim sigurno i sama znaš kakve bi reči moj otac mogao upotrebiti na jednu takvu vest. Ali, neka te to ne brine: moj je otac retko kad u životu zinuo da kaže jednu pametnu.
-Nema ni nekoliko meseci kako je umro.
-Čemu taj prekorni ton? Evo nas ovde, dva siročića, sa kao nebo i pakao različitim pogledima na pokojne roditelje. Da li si zaista uvek bila slepa na mane svog oca, Morgana?
-Ne. Ali volim ostavljati ljude da leže s mirom. Ako ni zbog čeg drugog, onda zato što je beskorisno.
-Potpuno se slažem. Tako nešto je obično beskorisno i dok su ljudi živi. Svi smo onakvi kakvi smo, i nećemo se menjati. Vidim da si ti, naprimer, još uvek dama od glave do pete baš kao što si bila s deset godina, Morgana Reilly. A ja sam ostao galamdžija.
-Ti si Muldoon.
-Oh, naravno. Muldooni su čuveni sa svog jezika. Međutim, meni je još i majka Irkinja. Kako je to omanulo kod tebe? Iz kog si ti razloga ispala tako fina i tiha?
-To je do visoravni. Tišina ponekad sve nadglasa.
-Mogu samo da ti na reč verujem. Najveći deo svog života proveo sam među ljudima koji su zvučali srdito i kad razmenjuju komplimente.
-Ti si uopšte najveći deo svog života proveo među ljudima.
-Za razliku od tebe, naravno. I, znaš šta? Veoma često sam ti zavideo.
-Zbog ljudskog deficita, gospodine Liame?
-Nisi ništa propustila. Ljudi su mahom velika gnjavaža.
-Vidim da imaš sve preduslove za budućeg lorda Muldoona.
-A ja vidim da tebe ni lordov bič ne bi naterao da pričaš o sebi, Morgana Reilly; baš kao nekad, jedino možda na nešto sočno i papreno. Ti si uvek znala da učiniš nezaboravnim sve što kažeš kad se najzad nakaniš.
-Ne verujem da si se imao vremena i potrebe sećati.
-Čujem li provejavanje provincijske i, nedajbože, ženske ljubomore iza tih reči?..
-Zašto kažeš: nedajbože?..
-Tačno u srce. Tvoja bi mi ljubomora zaista mogla samo laskati.
-Oh, nikad nisam zavidela velikoj gospodi na njihovim glamuroznim životima.
-A prijateljima iz detinjstva?
-Ni njima. Ja jesam provincijalka. Plašim se mase. Što ne znači da o njoj ne volim slušati.
-Misliš, kao o prašumskim zverima koje nikad ne bi poželela sresti lično?… Nemaš pojma koliko si u pravu.
-Zato umem da slušam.
-A ja uvek imam šta da kažem, je li? Neka ti bude. Zatvorene se školjke otvaraju samo kad im je vreme. Imam svo strpljenje sveta da čekam, i naposletku ću dobiti zadovoljštinu; Morgana Reilly. Jednom ćemo hodati istim ovim putem, i ti ćeš pričati meni.
Nasmešila mu se, i onda joj je on pričao o godinama koje su ih delile. Pričao je veselo i duhovito; s tako zaraznom rečitošću da nije ni primetila kako su prešli ceo put preko visoravni i našli se pred njenom kućom. Sve što je znala, kad se najzad prenula, bilo je da joj taj put nikad u životu nije proleteo brže, ni prijao više. Onda je on rekao:
-Pa, to bi uglavnom bilo to.
Bacio je pogled iza njenih leđa.
-Nikad nisam bio bliže ovoj kući. Jedno od mojih najranijih sećanja iz poseta kraju, tiče se dedine apsolutne i neopozive zabrane prilaženja kući na visoravni na manje od puškometa. U pitanju je nekakav prastari ugovor između Muldoona i Reillyevih, zar ne?
-Zaista. Čini se da je tvoj predak dozvolio Reillyevima milost da raspolažu ovom kućom kao svojim naslednim dobrom – iako ona to, naravno, nije.
-Želiš li možda reći kako ti i tvoj brat nemate nikakav dokaz da je kuća vaša?..
-Upravo ti govorim da kuća uopšte nije naša. Nikada nije ni bila.
-Isuse!.. Ali šta da je neki Muldoon naprasno odlučio da vas izbaci?..
-Onda bi, naravno, bili izbačeni.
-Ne mogu da verujem!..
-Sva zemlja Reillyevih je pripala Muldoonima, pa kako bi ova kuća mogla biti izuzetak? Ona je na muldoonovskoj zemlji.
-Nisam to znao. Mislio sam da je tvoja porodica sačuvala kuću na visoravni posle paljevine; da ju je otkupila ili već šta.
-Oh, ne.
-Ali kako, zaboga, nijednoj generaciji nije palo na um da negde obezbedi sopstvenu kuću? Kako ste mogli dozvoliti da toliko dugo ovisite o reči Muldoona? O reči hirovitih Muldoona?
-Ne bih rekla da smo ikada imali izbora. Niko u mojoj porodici nije bio bogat posle Emmeta Reillya.
-Morgana, prošlo je preko sto godina.
-Da, ali mi smo ostali gospoda, zar ne. Nijedan se Reilly ne bi unizio toliko da mlati pare kao kakav trgovac.
-Ne misliš to ozbiljno.
-Naravno da ne. Ali ja baš ništa ne mogu u vezi toga. Pa, gospodine Liame… Ako me ikad poželite izbaciti sa svog vlasništva, obećavam da ću otići tiho i dostojanstveno.
-Ne pričaj gluposti.
-Zahvaljujem na preziru s kojim si se otresao mojih reči.
-Ništa drugo i ne zaslužuju. Kako stvari stoje; osim ako se ne ispostavi da lord ima buljuk kopiladi u Indiji, ili već gde… Tvoj je dom siguran. Usuđujem se reći: sigurniji nego je ikad bio. Ne verujem da je ikad u prošlosti neki Reilly bio toliko visoko u milosti Muldoona kao što je slučaj sada.
-Hoćeš da kažeš, s lordom i sa mnom?
-Ne. S tobom i sa mnom; Morgana Reilly.
-Oh! To mi je veoma drago.
-Meni je drago što sam se vratio i zatekao te istu kao što si uvek bila, Ginger. Dvorac će jednom biti moj dom, a tvoja je blizina sasvim sigurno njegova najveća prednost. Bog zna da se nemam čemu radovati više. Ovde niko nikad nije voleo Muldoone.
-Pretpostavljam kako je to nešto što ceo svoj život znaš.
-Zaista. Lord nema potomstva, i ja sam oduvek odgajan tako da dvorac smatram svojim budućim i pravim domom. Kog vraga misliš da me je deda tako usrdno gostio prethodnih godina? Ili mog oca kog nije mogao da smisli… Zbog čovekoljublja i krvnih veza? Pih.
-Naravno, budući lord mora upoznati svoje dobro.
-Upravo tako. Hajde, briši. Postaje veoma hladno. Imaćemo još prilike da raspravljamo o zakučastim aristokratskim pravilima nasleđivanja.
-Da. I, Liame…
-Ginger?
-Jako sam sretna što sam te ponovo videla.
Rekavši to, okrenula se i otrčala u kuću; i dok je zatvarala vrata, primetila je da on još uvek stoji na istom mestu i gleda za njom.