Ljudi kažu da prekinuta i obnovljena prijateljstva, baš kao i ljubavi; ne valjaju mnogo; ali ona i Liam se nikad nisu posvađali. Njihovi su se životi, naprosto, razdvojili. Međutim, sad, kad su se ponovo našli zajedno, otkrila je da je sve ono što ih je ranije povezivalo, ostalo isto i nepromenjeno. Morgana je mnogo volela Padmu, ali Padma vam nije mogla biti prijatelj. Postojao je vrlo ograničen izbor tema o kojima ste s Padmom uopšte mogli pričati; a i za to vam je trebalo mnogo prethodne prakse, strpljenja i tolerancije. Bila je sušta istina da ona u svom životu nije imala nikakvih naročitih prijatelja do Liama.
Živela je u krajnjoj pustoši kuće na visoravni gde su vam prijatelji mogli biti samo nebo, mesec i zvezde. Sa svojim se bratom nikad nije razumela, i čak je i to veoma blago rečeno. Internat u koji su je poslali njeni roditelji bio je pun gospodske dece koja se u bankovne račune svojih poznanika razumeju isto tako dobro kao i njihovi očevi – ali, za razliku od očeva, imaju premalo godina da bi znali i za učtiv prezir…. Mlad čovek ume biti veoma gadan kad želi pokazati šta misli.
A obično to želi.
Svi su u ineternatu znali da ona nije bogata. Znali su da ne živi u dvorcima i ne letuje na Azurnoj obali. Znali su kako je dospela na to mesto samo na osnovu preporuke jednog veoma dalekog i uticajnog rođaka čiji su prilozi školi omogućili njen boravak s popustom. Znali su da se to, u stvari, zove milostinja; i obično su vodili računa da i ona tog uvek bude svesna. Imala je vrlo malo bliskih ljudi u internatu, a prijatelja nijednog.
Nakon smrti njenih roditelja, i povratka kući, stvari se nisu mnogo popravile. Fitzpatrick je odavno otišao svojim sopstvenim misterioznim putevima; ali njoj inako nije bilo stalo do Fitzpatrickovog prisustva. Bila je, stoga, usamljena mlada žena koja živi veoma daleko od ljudi; i, osim lorda i Padme, zapravo ni sa kim i ne kontaktira. Najveći deo vremena to joj nije smetalo. Reillyevi nikad nisu bili naročito druželjubivi. Njen je otac imao malo bliskih poznanika, majka još manje, a ljudi u kraju posedovali su vekovnu svest o nemešanju s gospodom.
U njenom životu, jedini je Liam stajao poput bleštavog žutog sunca ljudskog kontakta.
On je bio jedini koji joj je ikad poželeo, ili imao smelosti prići; jedini kog nije zanimalo njeno prezime, poreklo i finansijski status. Lord je uvek bio ljubazan; ali lorda bi bilo baš briga da nije Padme i Padmine naklonosti. Lord je imao previše godina i čudaštva a da bi o njemu ikad mislila drugačije do kao o poštenom poslodavcu i zanimljivom sagovorniku.
Liam je bio posve poseban čovek u njenom životu.
Fitzpatrick ga je oduvek mrzeo, možda još i više nego je mrzeo lorda Muldoona. Imala je dvanaest godina kad joj je odvalio šamar nakon što je sat vremena hodao po visoravni tražeći je, i onda je našao s Liamom. Sačekao je dok Liam nije otišao, a onda joj prilepio ćušku i deset se minuta drao pominjući reči kao: bagra, poniženje, glupa, neotesana… Vikao je: misliš li da nemam pametnija posla nego da tvoje velepoštovano dupe tražim po visoravni?.. Bila je to ista ona godina kad je Fitzpatrick otišao u semenište. Vrli oci koji su ga primili možda bi se predomislili da su prisustvovali toj sceni. Ali Fitzpatrick je bio onaj «pametni Reilly» u njenoj porodici. On je uvek savršeno dobro znao kad, kako i pred kim treba da reaguje. Sećajući se kakav je Liam bio tih godina, bila je sigurna da bi njenom bratu skočio za vrat da ju je udario pred njim. To je, verovatno, znao i Fitzpatrick. Zato je čekao da Liam ode.
Ali, to je sve sad bilo tako davno da se iskreno iznenadila kad se Liam, još tokom prvog susreta, nagnuo prema njoj preko stola i upitao spuštenim glasom:
-Imaš li još uvek onog šašavog brata, Morgana Reilly?
Liam se s Fitzpatrickom nikad nije sreo licem u lice; i ona mu nikad nije pomenula šamar; ali bio je bistar i verovatno je pročitao sve što ga je zanimalo iz njenih sopstvenih, nevešto prikrivenih reakcija tih dana. Osim toga, nema sumnje da su mu Fitzpatricka pominjali u njenom odsustvu. Sa svoje mržnje Muldoona, Fitzpatrick je bio poznat celoj grofoviji.
Ali u ono vreme ona i Liam nikad nisu o tom pričali.
To njegovo pitanje sada; pokazalo joj je da su se neke stvari, ipak, promenile; i da je na određen način bila u pravu. Odrastavši, Liam je zaista postao – Muldoon. Bio je drzak i kao dete, ali s godinama, kako se činilo, Muldooni uzimaju u tome sve više slobode. Verovatno je retko šta na svetu bilo otvoreno kao jedan odrasli i zreli Muldoon. Sa svojih sedamdeset; lord je bio upravo nečuven.
Mogla se kladiti da će, sa sedamdeset, i Liam; takođe.
Sad je imao skoro trideset, i gledao ju je posve otvoreno iznad šolji sa čajem u lordovom salonu; ne osećajući nimalo nelagode zbog svojih reči i delujući kao da mu njena nelagoda zaista nije ni na kraj pameti.
Lord se hihotao iz svoje naslonjače. Ni on je nikad u životu nije pitao za Fitzpatricka, niti za bilo kog drugog člana njene porodice; ali možda samo zato što je celo vreme znao kako postoji neko ko će pitati umesto njega.
I sad je neizmerno uživao u svojoj nepogrešivosti; kao i obično.
Trudila se da bude što jednostavnija kad je odgovorila:
-Moj se brat zaredio još pre nekoliko godina.
Liam je zviznuo:
-Zar zaista? Čuo sam nešto, da, ali priznajem da nikad nisam poverovao. Zašto je to uradio?
-Nikad ga nisam pitala. Verujem kako je naš otac smatrao da Fitzpatrick to treba učiniti.
-Vaš otac smatrao!… Dođavola, da li je to uopšte bila njegova stvar?
Ona podiže obrve. Činilo se da će se lord ugušiti od smeha u svojoj fotelji… Liam još uvek nije delovao kao da je svestan da govori nešto neučtivo.
-Pa, naravno, nije ni moje da se mešam. Ali neka sam proklet ako bih ikad dozvolio ocu da me zaređuje po sopstvenom nahođenju.
Lord reče kroz smeh:
-Onda je dobro što si tu opasnost prebrodio, zar ne?
-Bolje recite da u takvoj opasnosti nikad nisam ni bio, sir.
-Ne, zaista. Ne ti. Ali Reillyevi su drugačiji od Muldoona.
-Možete se kladiti u to. Veoma bih se iznenadio da se ikada rodi Muldoon koji će žrtvovati svoje ime zbog majke Crkve.
Ne izdržavši, ona se umeša:
-Ali Muldooni imaju razloga da se o svom imenu staraju.
On joj dobaci brz i pažljiv pogled.
-Što će reći da Reillyevi nemaju? Zbog čega to, Morgana Reilly? Da li smatraš da se ime određuje imanjem i titulom?
-Samo mislim da celibat preteže manje na tasu ako imanja i titule nema. Od veoma je malog značaja što Fitzpatrick neće imati potomstva.
-Možda, iz tvoje perspektive.
-Ne verujem da moj brat polaže na to iole više od mene.
Obrva mu zaigra.
-Oh, zaista ste čudaci!.. Kažu da su Muldooni bogatiji ludacima nego zlatom; ali vama se, Reillyevima, ne može ni prići!..Kako god, barem je podalje od tebe. Oprosti što kažem, ali uvek sam mislio da ti je brat blesav.
Lord se zagrcnuo svojim kolačem, i neko je vreme kašljao i frktao, ali se činilo da ne žali ni trenutka. Ona je sedela, veoma zbunjena; međutim, nekako se nije ljutila.
I sama je uvek mislila da je Fitzpatrick blesav.
Slutila je da bi se još mnogo drugih ljudi složilo, ali Fitzpatrick je ostavljao takav utisak da naprosto nie dozvoljavao da o njemu govorite loše. U celom svom životu nije se sećala da se neko usudio otvoreno, u lice uvrediti njenog brata; a sad je, odjednom, gledala u prvog.
Činilo se posve izvesnim kako bi Liam bez imalo zazora rekao Fitzpatricku sve što o njemu misli.
Najednom je osetila veliko poštovanje spram njega.
Živela je u krajnjoj pustoši kuće na visoravni gde su vam prijatelji mogli biti samo nebo, mesec i zvezde. Sa svojim se bratom nikad nije razumela, i čak je i to veoma blago rečeno. Internat u koji su je poslali njeni roditelji bio je pun gospodske dece koja se u bankovne račune svojih poznanika razumeju isto tako dobro kao i njihovi očevi – ali, za razliku od očeva, imaju premalo godina da bi znali i za učtiv prezir…. Mlad čovek ume biti veoma gadan kad želi pokazati šta misli.
A obično to želi.
Svi su u ineternatu znali da ona nije bogata. Znali su da ne živi u dvorcima i ne letuje na Azurnoj obali. Znali su kako je dospela na to mesto samo na osnovu preporuke jednog veoma dalekog i uticajnog rođaka čiji su prilozi školi omogućili njen boravak s popustom. Znali su da se to, u stvari, zove milostinja; i obično su vodili računa da i ona tog uvek bude svesna. Imala je vrlo malo bliskih ljudi u internatu, a prijatelja nijednog.
Nakon smrti njenih roditelja, i povratka kući, stvari se nisu mnogo popravile. Fitzpatrick je odavno otišao svojim sopstvenim misterioznim putevima; ali njoj inako nije bilo stalo do Fitzpatrickovog prisustva. Bila je, stoga, usamljena mlada žena koja živi veoma daleko od ljudi; i, osim lorda i Padme, zapravo ni sa kim i ne kontaktira. Najveći deo vremena to joj nije smetalo. Reillyevi nikad nisu bili naročito druželjubivi. Njen je otac imao malo bliskih poznanika, majka još manje, a ljudi u kraju posedovali su vekovnu svest o nemešanju s gospodom.
U njenom životu, jedini je Liam stajao poput bleštavog žutog sunca ljudskog kontakta.
On je bio jedini koji joj je ikad poželeo, ili imao smelosti prići; jedini kog nije zanimalo njeno prezime, poreklo i finansijski status. Lord je uvek bio ljubazan; ali lorda bi bilo baš briga da nije Padme i Padmine naklonosti. Lord je imao previše godina i čudaštva a da bi o njemu ikad mislila drugačije do kao o poštenom poslodavcu i zanimljivom sagovorniku.
Liam je bio posve poseban čovek u njenom životu.
Fitzpatrick ga je oduvek mrzeo, možda još i više nego je mrzeo lorda Muldoona. Imala je dvanaest godina kad joj je odvalio šamar nakon što je sat vremena hodao po visoravni tražeći je, i onda je našao s Liamom. Sačekao je dok Liam nije otišao, a onda joj prilepio ćušku i deset se minuta drao pominjući reči kao: bagra, poniženje, glupa, neotesana… Vikao je: misliš li da nemam pametnija posla nego da tvoje velepoštovano dupe tražim po visoravni?.. Bila je to ista ona godina kad je Fitzpatrick otišao u semenište. Vrli oci koji su ga primili možda bi se predomislili da su prisustvovali toj sceni. Ali Fitzpatrick je bio onaj «pametni Reilly» u njenoj porodici. On je uvek savršeno dobro znao kad, kako i pred kim treba da reaguje. Sećajući se kakav je Liam bio tih godina, bila je sigurna da bi njenom bratu skočio za vrat da ju je udario pred njim. To je, verovatno, znao i Fitzpatrick. Zato je čekao da Liam ode.
Ali, to je sve sad bilo tako davno da se iskreno iznenadila kad se Liam, još tokom prvog susreta, nagnuo prema njoj preko stola i upitao spuštenim glasom:
-Imaš li još uvek onog šašavog brata, Morgana Reilly?
Liam se s Fitzpatrickom nikad nije sreo licem u lice; i ona mu nikad nije pomenula šamar; ali bio je bistar i verovatno je pročitao sve što ga je zanimalo iz njenih sopstvenih, nevešto prikrivenih reakcija tih dana. Osim toga, nema sumnje da su mu Fitzpatricka pominjali u njenom odsustvu. Sa svoje mržnje Muldoona, Fitzpatrick je bio poznat celoj grofoviji.
Ali u ono vreme ona i Liam nikad nisu o tom pričali.
To njegovo pitanje sada; pokazalo joj je da su se neke stvari, ipak, promenile; i da je na određen način bila u pravu. Odrastavši, Liam je zaista postao – Muldoon. Bio je drzak i kao dete, ali s godinama, kako se činilo, Muldooni uzimaju u tome sve više slobode. Verovatno je retko šta na svetu bilo otvoreno kao jedan odrasli i zreli Muldoon. Sa svojih sedamdeset; lord je bio upravo nečuven.
Mogla se kladiti da će, sa sedamdeset, i Liam; takođe.
Sad je imao skoro trideset, i gledao ju je posve otvoreno iznad šolji sa čajem u lordovom salonu; ne osećajući nimalo nelagode zbog svojih reči i delujući kao da mu njena nelagoda zaista nije ni na kraj pameti.
Lord se hihotao iz svoje naslonjače. Ni on je nikad u životu nije pitao za Fitzpatricka, niti za bilo kog drugog člana njene porodice; ali možda samo zato što je celo vreme znao kako postoji neko ko će pitati umesto njega.
I sad je neizmerno uživao u svojoj nepogrešivosti; kao i obično.
Trudila se da bude što jednostavnija kad je odgovorila:
-Moj se brat zaredio još pre nekoliko godina.
Liam je zviznuo:
-Zar zaista? Čuo sam nešto, da, ali priznajem da nikad nisam poverovao. Zašto je to uradio?
-Nikad ga nisam pitala. Verujem kako je naš otac smatrao da Fitzpatrick to treba učiniti.
-Vaš otac smatrao!… Dođavola, da li je to uopšte bila njegova stvar?
Ona podiže obrve. Činilo se da će se lord ugušiti od smeha u svojoj fotelji… Liam još uvek nije delovao kao da je svestan da govori nešto neučtivo.
-Pa, naravno, nije ni moje da se mešam. Ali neka sam proklet ako bih ikad dozvolio ocu da me zaređuje po sopstvenom nahođenju.
Lord reče kroz smeh:
-Onda je dobro što si tu opasnost prebrodio, zar ne?
-Bolje recite da u takvoj opasnosti nikad nisam ni bio, sir.
-Ne, zaista. Ne ti. Ali Reillyevi su drugačiji od Muldoona.
-Možete se kladiti u to. Veoma bih se iznenadio da se ikada rodi Muldoon koji će žrtvovati svoje ime zbog majke Crkve.
Ne izdržavši, ona se umeša:
-Ali Muldooni imaju razloga da se o svom imenu staraju.
On joj dobaci brz i pažljiv pogled.
-Što će reći da Reillyevi nemaju? Zbog čega to, Morgana Reilly? Da li smatraš da se ime određuje imanjem i titulom?
-Samo mislim da celibat preteže manje na tasu ako imanja i titule nema. Od veoma je malog značaja što Fitzpatrick neće imati potomstva.
-Možda, iz tvoje perspektive.
-Ne verujem da moj brat polaže na to iole više od mene.
Obrva mu zaigra.
-Oh, zaista ste čudaci!.. Kažu da su Muldooni bogatiji ludacima nego zlatom; ali vama se, Reillyevima, ne može ni prići!..Kako god, barem je podalje od tebe. Oprosti što kažem, ali uvek sam mislio da ti je brat blesav.
Lord se zagrcnuo svojim kolačem, i neko je vreme kašljao i frktao, ali se činilo da ne žali ni trenutka. Ona je sedela, veoma zbunjena; međutim, nekako se nije ljutila.
I sama je uvek mislila da je Fitzpatrick blesav.
Slutila je da bi se još mnogo drugih ljudi složilo, ali Fitzpatrick je ostavljao takav utisak da naprosto nie dozvoljavao da o njemu govorite loše. U celom svom životu nije se sećala da se neko usudio otvoreno, u lice uvrediti njenog brata; a sad je, odjednom, gledala u prvog.
Činilo se posve izvesnim kako bi Liam bez imalo zazora rekao Fitzpatricku sve što o njemu misli.
Najednom je osetila veliko poštovanje spram njega.