Rugajuća prikaza s galerije Muldoona kao da se izmorila zadnjom igrom; i u dvorcu je neko vreme vladao potpun mir. Hodnik s portretima stajao je pust i nevin pred njenim nogama kad god je prolazila, i nikakav zvuk do njenih sopstvenih koraka nije remetio tišinu. Posle nedelju ili dve, Morgana se počela podsmevati sama sebi; skoro poverovavši da je sve sanjala. Leto je teklo; nebično mirno, toplo i svetlo leto kakvo nije pamtila. U njenom životu (ne)očekivano se pojavila jedna sjajna tačka; učinivši da joj mnoge odskorašnje sumnje i nedoumice izvetre iz glave.
Lord je sa severa doneo vesti o gostu hitrijem nego se smela i nadati. Ništa ga nije pitala o Liamu, niti je on davao obaveštenja nepitan; međutim, način na koji je govorio o predstojećoj poseti bio je obećavajući. Lord je, najblaže rečeno, mrzeo goste. U svom negodovanju nikad nije otišao tako daleko kao onaj njen predak koji je posetioce rasterivao puškom; ali se u najvećem broju slučajeva činilo kako žali za vremenom kad se to moglo. Usprkos svojim nastranostima, lord je umeo biti besprekorno učtiv. Ali ljudi lako osete kad su nepoželjni, i reputacija lorda Muldoona uglavnom mu je osiguravala nepomućen domaći mir. Nije joj bilo jasno iz kog je razloga pozvao Liama; osim ako to nije bio još jedan uvrnut način zabave.
Čovek je retko mogao znati šta je starcu na pameti, iako je većinu vremena delovao kao da nema dlake na jeziku. Ali nije se zamarala razmišljanjem o zagonetnim napadima gostoljubivosti lorda Muldoona. Sećala se kako je radoznalo izvirivala na prozor satima pre nego se Liam najzad pojavio tog dana; i kako je njeno iščekivanje dobro nagrađeno. Padma, koja je obožavala nova lica, i koja u životu nije osetila stid, zaokupila je svu njegovu pažnju po dolasku. Bilo je sasvim očigledno kako ga se ona ne seća; kao što se nije sećala ljudi koje ne sreće svakodnevno; ali to je nije sprečavalo da se oduševi. Padma nije poznavala mlake osećaje. Obasula je Liama veselom srdačnošću, i gledala ga s toliko oduševljenja da je to, sasvim sigurno, moralo odagnati utisak izazvan ležernim stavom lorda Muldoona. Međutim, čim joj se najzad ukazala prilika da ga sretne; Morgana je shvatila da je Liam zadnja osoba koja bi marila za tako nešto.
Lord je rekao:
-Svakako se sećaš gospođice Reilly, Liame?
Učinivši pri tom jedan pomalo podsmešljivi lažni polunaklon; i onda je Liam odvratio svoje nasmijane oči s Padme, okrenuo se i pogledao u nju; i Morgana je osetila kako joj breme spada s pleća.
Ne, nije se promenio.
Nekoliko trenutaka gledao ju je s komičnom mešavinom iznenađenja i neverice (zašto? Veoma je dobro znao, čak iako nije dolazio godinama; da ju je lord zaposlio da pazi na Padmu, i da je, stoga, često u dvorcu…); a onda je prasnuo:
-Morgana Reilly!… Morgana Eileen Reilly; jesi li to stvarno ti?..
Pre nego joj je uopšte palo na um šta će izvesti, došao je do nje i uzeo njene ruke u svoje. Gledao ju je ne trepčući, pomalo kao da je prva žena koju je ikad video. Iz nekog šašavog razloga, skoro je briznula u plač.
Lord je sa severa doneo vesti o gostu hitrijem nego se smela i nadati. Ništa ga nije pitala o Liamu, niti je on davao obaveštenja nepitan; međutim, način na koji je govorio o predstojećoj poseti bio je obećavajući. Lord je, najblaže rečeno, mrzeo goste. U svom negodovanju nikad nije otišao tako daleko kao onaj njen predak koji je posetioce rasterivao puškom; ali se u najvećem broju slučajeva činilo kako žali za vremenom kad se to moglo. Usprkos svojim nastranostima, lord je umeo biti besprekorno učtiv. Ali ljudi lako osete kad su nepoželjni, i reputacija lorda Muldoona uglavnom mu je osiguravala nepomućen domaći mir. Nije joj bilo jasno iz kog je razloga pozvao Liama; osim ako to nije bio još jedan uvrnut način zabave.
Čovek je retko mogao znati šta je starcu na pameti, iako je većinu vremena delovao kao da nema dlake na jeziku. Ali nije se zamarala razmišljanjem o zagonetnim napadima gostoljubivosti lorda Muldoona. Sećala se kako je radoznalo izvirivala na prozor satima pre nego se Liam najzad pojavio tog dana; i kako je njeno iščekivanje dobro nagrađeno. Padma, koja je obožavala nova lica, i koja u životu nije osetila stid, zaokupila je svu njegovu pažnju po dolasku. Bilo je sasvim očigledno kako ga se ona ne seća; kao što se nije sećala ljudi koje ne sreće svakodnevno; ali to je nije sprečavalo da se oduševi. Padma nije poznavala mlake osećaje. Obasula je Liama veselom srdačnošću, i gledala ga s toliko oduševljenja da je to, sasvim sigurno, moralo odagnati utisak izazvan ležernim stavom lorda Muldoona. Međutim, čim joj se najzad ukazala prilika da ga sretne; Morgana je shvatila da je Liam zadnja osoba koja bi marila za tako nešto.
Lord je rekao:
-Svakako se sećaš gospođice Reilly, Liame?
Učinivši pri tom jedan pomalo podsmešljivi lažni polunaklon; i onda je Liam odvratio svoje nasmijane oči s Padme, okrenuo se i pogledao u nju; i Morgana je osetila kako joj breme spada s pleća.
Ne, nije se promenio.
Nekoliko trenutaka gledao ju je s komičnom mešavinom iznenađenja i neverice (zašto? Veoma je dobro znao, čak iako nije dolazio godinama; da ju je lord zaposlio da pazi na Padmu, i da je, stoga, često u dvorcu…); a onda je prasnuo:
-Morgana Reilly!… Morgana Eileen Reilly; jesi li to stvarno ti?..
Pre nego joj je uopšte palo na um šta će izvesti, došao je do nje i uzeo njene ruke u svoje. Gledao ju je ne trepčući, pomalo kao da je prva žena koju je ikad video. Iz nekog šašavog razloga, skoro je briznula u plač.