Ali i propalo je plemstvo opet plemstvo, zar ne?
Dom njenih predaka već je više od sto godina prekrivala paprat; međutim, ona je hodala dvorcem Muldoona kao da ceo život hoda samo sličnim mestima. Najveći deo ljudi postajao je nervozan u kući plemića, baš kao kad bi ih naterali da žive u operi, ili muzeju. Skorojevići, koji prave dvorce ne bi li se prikazali otmeni; večito pokušavaju prigušiti odjeke koji ih uznemiravaju; popuniti goleme prostore kičastim smećem da ne zjape u njihovim očima… Čak i da joj je ikad palo na pamet nazvati lorda Muldoona skorojevićem, kao što su ga zvali tata i (u svojoj glavi) Fitzpatrick; postidela bi se čim ga je prvi put videla kako se ponaša u svom domu. Savršena prijatnost i krajnji izostanak nelagode koje je lord osećao čak i u jednom ovakvom dvorcu iz noćne more; na rečitiji su način od mnogih govorili da je – plemić.
Ona nije smatrala zamak naročito ugodnim mestom za život; ali tek utoliko što je bila mlada, praktična i ovisna o prednostima efikasnog grijanja. Verovala je da u današnje vreme ljudi svoj novac trebaju koristiti pametnije. Izdržavanje armije služavki koja će ribati venecijanske lustere nije spadalo u to.
Međutim, kad bi ušla u dvorac; stopala bi joj nesvesno preuzela sigrunost s kojom je Oak Manorom hodao najveći deo njenih pretkinja, i s genima joj je ostavio. Njoj nisu smetali pećinasti stropovi, eho mramornih podova i promajni hodnici. Nije se među njima osećala neugodnije ništa više od samog lorda Muldoona. Penjući se, pogled joj je pao na vitražno staklo koje je s galerije obasjavalo ulaznu dvoranu; i pred strahotnom lepotom tog prizora odjednom je zaboravila sve ostalo. Pre nego je prvi put došla u dvorac, takva je stakla viđala samo u crkvi; ali ni tada nije pomislila da su neprimerena baš kao što to ne misli ni danas.
Negde duboko; njena je podsvest savršeno dobro znala kako treba izgledati aristokratski dom, čak iako ga nikad u životu nije videla očinjim vidom.
I isto se tako ležerno baškarila, najzad ga se dočepavši.
Međutim, ležernost je spala veoma nisko na lestvici njene utrobe kad se, konačno, ispela do galerije. U prvi mah sve je izgledalo posve nevino. Metrima i metrima dugačak hodnik pružao se pred njom; popločen crvenim kamenom po kom je Padma plesala pre neko veče. Bilo je tiho letnje poslepodne i zrna su prašine svetlucala u sunčevom zraku.
Onda su se ugasila.
Pošla je, nemarnim a lažnim korakom; ne gledajući oko sebe i ne želeći da vidi bilo šta. Toplina sunca koju je ponela na svojoj koži (napolju je bilo retko lepo letnje irsko popodne) topila se kao da je zakoračila u zamrzivač. Sa svakim korakom koji bi učinila bilo je sve hladnije; i izmaglica koju je izdisala pri svakom zamahu pluća sve gušća i belja. Onaj osećaj da je motrena; sad je bio toliko jak da je gotovo vrištao u njenoj glavi.
Verovatno je upravo u tom trenutku prvi put čula zapevanje.
Nije bilo ni glasno ni snažno, čak ni kao da dolazi iz drugog krila zamka. Zapravo, zvučalo je kao da neko peva sa sasvim drugog sveta. S teškom mukom, reči su se probijale do nje u ovoj stvarnosti:
Morgana, Morgana, Crvena Morgana…
Na mahove, glas je postajao jedva osetno jači, pa bi se odmah potom utišao; kao sa loše podešenog radija. Bila je negde pred kraj galerije kad je shvatila dve stvari: prvo, da je definitivno u pitanju žena; i drugo, da je ta žena odabrala nju.
Okrenula se i otrčala nazad prema stepeništu da zamoli neku od služavki da ode po Padmin šal.
Dom njenih predaka već je više od sto godina prekrivala paprat; međutim, ona je hodala dvorcem Muldoona kao da ceo život hoda samo sličnim mestima. Najveći deo ljudi postajao je nervozan u kući plemića, baš kao kad bi ih naterali da žive u operi, ili muzeju. Skorojevići, koji prave dvorce ne bi li se prikazali otmeni; večito pokušavaju prigušiti odjeke koji ih uznemiravaju; popuniti goleme prostore kičastim smećem da ne zjape u njihovim očima… Čak i da joj je ikad palo na pamet nazvati lorda Muldoona skorojevićem, kao što su ga zvali tata i (u svojoj glavi) Fitzpatrick; postidela bi se čim ga je prvi put videla kako se ponaša u svom domu. Savršena prijatnost i krajnji izostanak nelagode koje je lord osećao čak i u jednom ovakvom dvorcu iz noćne more; na rečitiji su način od mnogih govorili da je – plemić.
Ona nije smatrala zamak naročito ugodnim mestom za život; ali tek utoliko što je bila mlada, praktična i ovisna o prednostima efikasnog grijanja. Verovala je da u današnje vreme ljudi svoj novac trebaju koristiti pametnije. Izdržavanje armije služavki koja će ribati venecijanske lustere nije spadalo u to.
Međutim, kad bi ušla u dvorac; stopala bi joj nesvesno preuzela sigrunost s kojom je Oak Manorom hodao najveći deo njenih pretkinja, i s genima joj je ostavio. Njoj nisu smetali pećinasti stropovi, eho mramornih podova i promajni hodnici. Nije se među njima osećala neugodnije ništa više od samog lorda Muldoona. Penjući se, pogled joj je pao na vitražno staklo koje je s galerije obasjavalo ulaznu dvoranu; i pred strahotnom lepotom tog prizora odjednom je zaboravila sve ostalo. Pre nego je prvi put došla u dvorac, takva je stakla viđala samo u crkvi; ali ni tada nije pomislila da su neprimerena baš kao što to ne misli ni danas.
Negde duboko; njena je podsvest savršeno dobro znala kako treba izgledati aristokratski dom, čak iako ga nikad u životu nije videla očinjim vidom.
I isto se tako ležerno baškarila, najzad ga se dočepavši.
Međutim, ležernost je spala veoma nisko na lestvici njene utrobe kad se, konačno, ispela do galerije. U prvi mah sve je izgledalo posve nevino. Metrima i metrima dugačak hodnik pružao se pred njom; popločen crvenim kamenom po kom je Padma plesala pre neko veče. Bilo je tiho letnje poslepodne i zrna su prašine svetlucala u sunčevom zraku.
Onda su se ugasila.
Pošla je, nemarnim a lažnim korakom; ne gledajući oko sebe i ne želeći da vidi bilo šta. Toplina sunca koju je ponela na svojoj koži (napolju je bilo retko lepo letnje irsko popodne) topila se kao da je zakoračila u zamrzivač. Sa svakim korakom koji bi učinila bilo je sve hladnije; i izmaglica koju je izdisala pri svakom zamahu pluća sve gušća i belja. Onaj osećaj da je motrena; sad je bio toliko jak da je gotovo vrištao u njenoj glavi.
Verovatno je upravo u tom trenutku prvi put čula zapevanje.
Nije bilo ni glasno ni snažno, čak ni kao da dolazi iz drugog krila zamka. Zapravo, zvučalo je kao da neko peva sa sasvim drugog sveta. S teškom mukom, reči su se probijale do nje u ovoj stvarnosti:
Morgana, Morgana, Crvena Morgana…
Na mahove, glas je postajao jedva osetno jači, pa bi se odmah potom utišao; kao sa loše podešenog radija. Bila je negde pred kraj galerije kad je shvatila dve stvari: prvo, da je definitivno u pitanju žena; i drugo, da je ta žena odabrala nju.
Okrenula se i otrčala nazad prema stepeništu da zamoli neku od služavki da ode po Padmin šal.