Tek od večeri kada se Padma, pevajući, vrtela na galeriji u dvorcu Muldoon; Morgana se počela sećati da je ponekad, nailazeći, čula prigušen i veoma slab smeh koji kao da je dolazio iz dubokog i dugog hodnika. Bio je to smeh s neospornom ženskom notom; vrlo puten i grlen; onako kako se smiju žene kad koketuju; velike zavodnice. Dešavalo se da, zaneta mislima, primeti u vazduhu slab dašak parfema; i barem se četiri od pet puta upitala, s pola duha, čiji bi to uopšte miris mogao biti. To nije bio njen parfem, a Padma je uvek mirisala na sapun i puder. Lord bi se zgranuo da je ikojoj njegovoj sluškinji pala na pamet takva luda ideja da koristi parfem. (A možda i još šta gore od: zgranuo.) Nikakve druge žene nisu živele u dvorcu već barem pola veka. Ponekad joj se činilo da veliki vitražni prozori galerije nastavljaju da lede veoma dugo u proleće; i da, iako je ceo dvorac bio veoma nezahvalno mesto za život što se tiče grijanja; ni u jednoj drugoj prostoriji zaista nikad nije toliko hladno. Na galeriji se osećala hladnoća nekoliko stepeni ispod svežine čak i tokom najtoplijih dana. Pouzdano je pamtila da bi joj nekad zubi počinjali cvokotati od zime; bez obzira na godišnje doba; a dah poput pare izlazio iz njenih usta kao da je decembar.
Kako, dođavola, nikad pre nije povezala sve te stvari?
Zašto je počela misliti baš posle te večeri s Padmom koja, vrteći se, peva?
Nekoliko je dana svesno izbegavala da prolazi galerijom; i skoro da nije ni ulazila u dvorac; a kako je bilo leto, to joj je veoma dobro polazilo za rukom. Padmu je bilo teško zadržati unutra čak i tokom mećave, dok leti to niko nije ni pokušavao. Lord je još bio na severu, i tako je uspevala da izbegne čak i poslepodnevni čaj u dvorcu. Međutim, pred kraj lordovog odsustva; priznala je sebi da je to blesavo. Nije moga doveka izbegavati ni dvorac ni galeriju.
Ona hladna, i posve racionalna, reillyevska polovina u njenoj glavi rekla joj je da se prestane ponašati kao budala; smesta. Ostavila je Padmu na ljuljački u vrtu i pošla u dvorac da joj donese šal.
Iz poput pećine ogromnog ulaznog hola čiji se strop propinjao do visine na kojoj se perspektiva krivi; išlo je ništa manje impresivno mramorno stepenište. Tim bi se putem komotno mogla strčati cela prokleta ruska konjica; bez da se konji sudaraju bokovima. Pri vrhu, stepenište je blago zakretalo; a pod njegovim je lukom, u prizemlju, tačno nasuprot ulaznih vrata; bila veličanstvena balska dvorana. Devet desetina od celog zamka nalazilo se, valjda, u toj prostoriji. U poređenju s njom, sve su ostale odaje, hodnici i stepeništa, bili mali, mračni i tesni. Čim bi se ispeli do galerije, dvorac je postajao suludi lavirint srednjevekovnih prolaza, vrtoglavih spiralnih stepeništa na kojima ste se laktali sa zidovima, soba više dugih nego širokih, malih zasvođenih okana koji pre smetaju svetlu nego ga propuštaju unutra i ponegde apsurdno niskih tavanica zbog kojih ste strepeli da će vam glava svaki čas udariti u luster.
Lord Muldoon je otvoreno govorio kako su dvorac pravili kompletni idioti; i da je od nemačkih neimara luđi bio jedino njegov sopstveni deda koji ih je ovlastio. «Da imam iole duže strpljenje, kao što nije slučaj; celu bih ovu fantaziju usijanih glava i nadobudnih Mikelanđela svalio u prašinu, pa počeo iznova. Nemački arhitekti!»
Prezir s kojim je izgovarao zadnje reči, nikog nije ostavljao u nedoumici. Lord je, kao vrlo mlad muškarac tokom II svetskog rata; za neko vreme ostavio svoju voljenu Indiju i služio u Kraljevskoj mornarici. To je bilo u vreme kad je njegov stariji brat još bio živ: i nikom nije padalo na pamet da budući lord Muldoon ganja nemačke podmornice po Baltiku, rizikujući ono «budući». Posle rata, lord nikad nije izgovorio reč: Nemac; a da to nije zvučalo kao: kopile.
Međutim, Morgani je dvorac izgledao toliko čvrst i neuništiv da je slabo verovala kako bi ga bilo šta osim direktnog gneva božijeg uspelo svaliti u prašinu. Ako ništa, nemački inžinjeri od pre sto godina barem su znali kako se pravi zamak koji nikome neće pasti na glavu zatrese li ga jači vetar. Neverovatno, ali cela je ta (i ona je često mislila: suluda) skalamerija opstajavala na svojim temeljima; održavajući ravnotežu i ne urušavajući se; i nije se činilo nimalo izvesnim da bi joj se tako nešto moglo dogoditi u daljoj budućnosti. Kako se to postiglo, njenom laičkom oku uopšte nije bilo jasno, a čula je i da su se neki eksperti zaprepastili.
Otvorena vrata bacila su metar široki snop danjeg svetla na mramorni pod dok je ulazila; trudeći se da ne misli ništa određeno. Balska dvorana preko puta bila je mrtva i pusta već nekoliko desetleća. Nisu svi Muldooni bili mizantropi kao današnji lord. Znala je da su se ovde nekad priređivali veličanstveni, raskošni balovi sa stotinama zvanica. Sredinom tavanice, dvoranu su ukrašavali masivni venecijanski lusteri koji su sad leno treptali u polumraku, dosađujući se. Nekoliko dana svake godine skoro je sva posluga u zamku bila uposlena samo njihovim čišćenjem. Da je bilo koji od tih lustera nekad pao, ubio bi na mestu i one u podrumu.
Počela se penjati plitkim i širokim stepeništem preko kog je bio prebačen purpurno crveni tepih. Izvijeni rukohvat od kovanog crnog željeza pratio ju je celim putem nagore. Da li zbog oklevanja njenih koraka, ali nikad ranije nije primetila koliko je taj put dugačak. Galerija na vrhu činila se daleka kao da je posmatra sa najdubljeg morskog dna. Nije se čula ni živa duša nigde naokolo. Prostorije za poslugu nalazile su se u sasvim drugom delu zamka. Bila je posve sama.
Ona nikad nije upoznala masivne dvorane svojih predaka. Otac je pričao da je dvorac Muldoona nespretno podražavanje Oak Manora koji je bio nadaleko čuven sa svoje lepote. Iz kog je razloga, govorio je, onaj ludak uopšte došao na ideju da na koncu I9. veka pravi taj kvazi-srednjevekovni zamak?.. Naravno, samo da bi pokušao doseći virtuozne i nedohvatljive visine Oak Manora. Lord Muldoon pred kojim je Emmet Reilly najzad položio karte, poznavao je Oak Manor iz svojih poseta kraju; i nije bilo nikakve sumnje da je bio zelen od zavisti svaki put kad je odlazio. Tako je govorio Alfred pl. Reilly. Slušajući ga, čovek je lako mogao pomisliti kako se lord Muldoon upustio u najriskantnije kockanje veka samo da bi stavio šape na Oak Manor (jer, kako otac nikad nije propustio da naglasi; ulog s druge strane nije bio ništa manji). Da sreća nije bila kakva jeste, danas su Rellyevi mogli posedovati dvorce i zemlju Muldoona.
Da je, kad bi! Ceo se život njenog oca sastojao od takvih vajkanja. Dobrim je delom Fitzpatricka smatrala ludim samo zato što je bio u stanju zagrcnuto slušati te priče; s neglumljenom pažnjom (kao što je bila njena); i još im povlađivati. Njena smerna majka uvek je prilježno pevala u istom horu – ne toliko zbog unižene gospoštine Reillyevih koliko zato što bi svom mužu odobrila ma kakve mu besmislice pale na pamet. U kući na visoravni samo je ona uspevala sačuvati razum u glavi kad bi se potegla tema Reillyevih.
Kako, dođavola, nikad pre nije povezala sve te stvari?
Zašto je počela misliti baš posle te večeri s Padmom koja, vrteći se, peva?
Nekoliko je dana svesno izbegavala da prolazi galerijom; i skoro da nije ni ulazila u dvorac; a kako je bilo leto, to joj je veoma dobro polazilo za rukom. Padmu je bilo teško zadržati unutra čak i tokom mećave, dok leti to niko nije ni pokušavao. Lord je još bio na severu, i tako je uspevala da izbegne čak i poslepodnevni čaj u dvorcu. Međutim, pred kraj lordovog odsustva; priznala je sebi da je to blesavo. Nije moga doveka izbegavati ni dvorac ni galeriju.
Ona hladna, i posve racionalna, reillyevska polovina u njenoj glavi rekla joj je da se prestane ponašati kao budala; smesta. Ostavila je Padmu na ljuljački u vrtu i pošla u dvorac da joj donese šal.
Iz poput pećine ogromnog ulaznog hola čiji se strop propinjao do visine na kojoj se perspektiva krivi; išlo je ništa manje impresivno mramorno stepenište. Tim bi se putem komotno mogla strčati cela prokleta ruska konjica; bez da se konji sudaraju bokovima. Pri vrhu, stepenište je blago zakretalo; a pod njegovim je lukom, u prizemlju, tačno nasuprot ulaznih vrata; bila veličanstvena balska dvorana. Devet desetina od celog zamka nalazilo se, valjda, u toj prostoriji. U poređenju s njom, sve su ostale odaje, hodnici i stepeništa, bili mali, mračni i tesni. Čim bi se ispeli do galerije, dvorac je postajao suludi lavirint srednjevekovnih prolaza, vrtoglavih spiralnih stepeništa na kojima ste se laktali sa zidovima, soba više dugih nego širokih, malih zasvođenih okana koji pre smetaju svetlu nego ga propuštaju unutra i ponegde apsurdno niskih tavanica zbog kojih ste strepeli da će vam glava svaki čas udariti u luster.
Lord Muldoon je otvoreno govorio kako su dvorac pravili kompletni idioti; i da je od nemačkih neimara luđi bio jedino njegov sopstveni deda koji ih je ovlastio. «Da imam iole duže strpljenje, kao što nije slučaj; celu bih ovu fantaziju usijanih glava i nadobudnih Mikelanđela svalio u prašinu, pa počeo iznova. Nemački arhitekti!»
Prezir s kojim je izgovarao zadnje reči, nikog nije ostavljao u nedoumici. Lord je, kao vrlo mlad muškarac tokom II svetskog rata; za neko vreme ostavio svoju voljenu Indiju i služio u Kraljevskoj mornarici. To je bilo u vreme kad je njegov stariji brat još bio živ: i nikom nije padalo na pamet da budući lord Muldoon ganja nemačke podmornice po Baltiku, rizikujući ono «budući». Posle rata, lord nikad nije izgovorio reč: Nemac; a da to nije zvučalo kao: kopile.
Međutim, Morgani je dvorac izgledao toliko čvrst i neuništiv da je slabo verovala kako bi ga bilo šta osim direktnog gneva božijeg uspelo svaliti u prašinu. Ako ništa, nemački inžinjeri od pre sto godina barem su znali kako se pravi zamak koji nikome neće pasti na glavu zatrese li ga jači vetar. Neverovatno, ali cela je ta (i ona je često mislila: suluda) skalamerija opstajavala na svojim temeljima; održavajući ravnotežu i ne urušavajući se; i nije se činilo nimalo izvesnim da bi joj se tako nešto moglo dogoditi u daljoj budućnosti. Kako se to postiglo, njenom laičkom oku uopšte nije bilo jasno, a čula je i da su se neki eksperti zaprepastili.
Otvorena vrata bacila su metar široki snop danjeg svetla na mramorni pod dok je ulazila; trudeći se da ne misli ništa određeno. Balska dvorana preko puta bila je mrtva i pusta već nekoliko desetleća. Nisu svi Muldooni bili mizantropi kao današnji lord. Znala je da su se ovde nekad priređivali veličanstveni, raskošni balovi sa stotinama zvanica. Sredinom tavanice, dvoranu su ukrašavali masivni venecijanski lusteri koji su sad leno treptali u polumraku, dosađujući se. Nekoliko dana svake godine skoro je sva posluga u zamku bila uposlena samo njihovim čišćenjem. Da je bilo koji od tih lustera nekad pao, ubio bi na mestu i one u podrumu.
Počela se penjati plitkim i širokim stepeništem preko kog je bio prebačen purpurno crveni tepih. Izvijeni rukohvat od kovanog crnog željeza pratio ju je celim putem nagore. Da li zbog oklevanja njenih koraka, ali nikad ranije nije primetila koliko je taj put dugačak. Galerija na vrhu činila se daleka kao da je posmatra sa najdubljeg morskog dna. Nije se čula ni živa duša nigde naokolo. Prostorije za poslugu nalazile su se u sasvim drugom delu zamka. Bila je posve sama.
Ona nikad nije upoznala masivne dvorane svojih predaka. Otac je pričao da je dvorac Muldoona nespretno podražavanje Oak Manora koji je bio nadaleko čuven sa svoje lepote. Iz kog je razloga, govorio je, onaj ludak uopšte došao na ideju da na koncu I9. veka pravi taj kvazi-srednjevekovni zamak?.. Naravno, samo da bi pokušao doseći virtuozne i nedohvatljive visine Oak Manora. Lord Muldoon pred kojim je Emmet Reilly najzad položio karte, poznavao je Oak Manor iz svojih poseta kraju; i nije bilo nikakve sumnje da je bio zelen od zavisti svaki put kad je odlazio. Tako je govorio Alfred pl. Reilly. Slušajući ga, čovek je lako mogao pomisliti kako se lord Muldoon upustio u najriskantnije kockanje veka samo da bi stavio šape na Oak Manor (jer, kako otac nikad nije propustio da naglasi; ulog s druge strane nije bio ništa manji). Da sreća nije bila kakva jeste, danas su Rellyevi mogli posedovati dvorce i zemlju Muldoona.
Da je, kad bi! Ceo se život njenog oca sastojao od takvih vajkanja. Dobrim je delom Fitzpatricka smatrala ludim samo zato što je bio u stanju zagrcnuto slušati te priče; s neglumljenom pažnjom (kao što je bila njena); i još im povlađivati. Njena smerna majka uvek je prilježno pevala u istom horu – ne toliko zbog unižene gospoštine Reillyevih koliko zato što bi svom mužu odobrila ma kakve mu besmislice pale na pamet. U kući na visoravni samo je ona uspevala sačuvati razum u glavi kad bi se potegla tema Reillyevih.