- U svakom slučaju. Čak i ako poremećaj nema psihički karakter, već je organske prirode mogu se preduzeti potrebne mere da se učini nešto u vezi toga. Što pre se potraži pomoć pruža se veća šansa za uspešnije lečenje. Pored toga, rad mozga je usko povezan s mislima i osećanjima. Nepravilna reakcija na stresne situacije aktivira destruktivna osećanja i disfunkcionalne misli. Dugotrajna izloženost takvom načinu mišljenja može dovesti do hemijske neravnoteže i promena na mozgu ili stvoriti ogranski poremećaj.
- Da li postoji neka vrsta pregleda da se ustanovi šta je u pitanju?
- Postoje različiti instrumenti koji posmatraju mozak u procesu mišljenja. Njima se vidi koji deo mozga nije dovoljno aktivan, a koji je previše aktivan.
- Šta se radi u takvim slučajevima?
- Stimuliše se nedovoljno aktivna zona, a smiruje previše aktivna. Ako je u pitanju hemijska neravnoteža daju se lekovi. Pored toga, razmatra se i psihički aspekt, okolnosti i uslovi života, traume. Cilj je da se ostvari funkcionalnost bez dugoročne upotrebe lekova, ako je moguće.
- To zvuči ohrabrujuće. Ipak, mislim da takav tretman može biti skup i da nije svima dostupan.
- Nažalost. U pravu ste.
- Um je zaista fascinantan i dragocen. Povezuje spoljašnji svet sa unutrašnjim.
- Baš tako. Nije uvek lako uskladiti ta dva sveta. To i jeste razlog što je mentalno zdravlje osetljivo i lomno. Pogotovo danas. Nekada je tempo života bio mirniji i sporiji. Nije bilo toliko spoljašnjih nadražaja i stresova. Ego je lakše uspostavljao ravnotežu. Tehnološkom revolucijom spoljašnji svet je postao toliko raznovrstan da je u potpunosti zaokupio pažnju. Zapostavila se dublja unutrašnja interakcija, a time i autentičan razvoj. Bez njega se otudji od vlastite suštine i suštinskih potreba. Zamene se spoljašnjim vrednostima.
- Još kada se tome doda činjenica da se ljudi naprosto “bombarduju” mnogobrojnim informacijama i to takvom brzinom da nemaju vremena da ih procene i preispitaju, nije čudno što dolazi do mentalnog disbalansa. Iako ima dobrih i korisnih informacija ima dosta i dezinformacija.
- Kao što prekomerno unošenje nezdrave hrane optereti stomak i uzrokuje problem s varenjem tako i preteran unos dezinformacija preoptereti glavu. Sve je u ravnoteži. Potrebna je spoljašnja stimulacija i mentalna aktivnost, ali i momenti mira, tišine i opuštanja u kojima se ego “vraća sebi” i unutrašnjoj suštini. Dobro je odvojiti vreme za aktivnosti koje volimo i u kojima možemo biti kreativni. Dragocen je i boravak u prirodi. Kroz spoljašnju, izvornu lepotu se lakše spaja s unutrašnjom. Poželjno je i ograničiti vreme provedeno za kompjuterom i gledanju televizora; napraviti bolji ili svesniji izbor onoga što se gleda i čita.
- Da li postoji nešto što može ukazati da je došlo do mentalnog disbalansa?
- Prvi znak je neosnovana anksioznost i prekomerno, disfunkcionalno mišljenje. Kada se suštinske vrednosti zamene spoljašnjim ljudi se izgube. Žive “van sebe”. Dodje do unutrašnjeg košmara, nesigurnosti i zbunjenosti. Misli postaju jalove i nelogične. Nemaju duhovni uvid da reše teskoću i konflikt.
S obzirom da postoji želja i potreba da se nadje izlaz i rešenje počne se grozničavo i opsesivno misliti. Takav um radi, da tako kažem, na prazno. Nije u stanju da ostvari celovitost pošto nema kontakt s nadsvesnim. I što se više misli postaje gore. Disfunkcionalni način mišljenja se učvršćuje.
- Možda je zato Eckart potencirao na "izlasku iz mišljenja"?
- Eckhartovo učenje nije bez nedostataka. Previše se koncentrisao na disfunkcionalno mišljenje, a zanemario funkcionalno. Nije napravio razliku, već je svako mišljenje proglasio štetnim. Funkcionalno mišljenje je korisno. Stvara nove sinaptičke veze, vraća izvorom potencijalu i mudrosti. Kroz njega se insprišemo, kreiramo i napredujemo što je Rhonda veoma dobro zapazila. Ona je brilijantno iznela moć funkcionalnog mišljenja i blagodeti koje stvara. Mišljenje nije nedostatak, već preimućstvo nastalo evolucinarnim razvojem. Problem je što uvek ne shvatamo zakonitosti njegovog razvoja, pa ga zloupotrebljavamo i činimo nefunkcionalnim.
Mozak i um imaju tempo rada. Nije dobro kada su previše aktivni, ali ni nedovoljno. Sve zavisi od okolnosti i situacije. Na primer, ukoliko stariji ljudi nemaju spoljašnji stimulans i ne podstiču rad mozga kod njih brže nastupi neka vrste otupelosti i senilnosti.
- Izgleda da i tu važi pravilo: “Use it or lose it.”
- Ako se previše opusti i povuče u sebe izostaje koristan spoljašnji podsticaj. Da bi ego ostao zdrav, funkcionalan i objektivan potrebne su drugačije informacije i mišljena. To inicira kontemplativno razmišljanje kojim se dospeva do vlastitog potencijala mudrosti. Iz takvog kontakta proizadju nove, radikalne misli. Bez te veze misli gube svežinu. Postaju jalove i neplodne. Dolazi do nerealne, iracionalne percepcije.
- Znači, mislima je potrebna i spoljašnja oplodnja da bi bile u stanju da dublje prodru u unutrašnju suštinu.
- Tako je. Neplodne misli dovode do prekomernog rada uma i mozga. Umesto da cirkulišu i transformišu nesvesno u svesno, kroz spoljašnju stimulaciju, ostaju zaglavljene u svesnom nivou. Stalno umnožavanje jednoličnih, besmislenih misli može prouzrokovati opsesivno kompulzivne poremećaje, anksioznost, anoreksiju, strahove itd.
Ipak, ti poremećaji su dosta kompleksni. Za njih može biti više uzroka. Ali je sigurno da preterano povlačenje u sebe i prepuštanje disfunkcionalnom načinu mišljenja i ponašanja uvek pogorša stanje. Nedovoljna mentalna aktivnost i spoljašnja stimulacija je podjednako štetna kao i preterna.
- Da li postoji neka vrsta pregleda da se ustanovi šta je u pitanju?
- Postoje različiti instrumenti koji posmatraju mozak u procesu mišljenja. Njima se vidi koji deo mozga nije dovoljno aktivan, a koji je previše aktivan.
- Šta se radi u takvim slučajevima?
- Stimuliše se nedovoljno aktivna zona, a smiruje previše aktivna. Ako je u pitanju hemijska neravnoteža daju se lekovi. Pored toga, razmatra se i psihički aspekt, okolnosti i uslovi života, traume. Cilj je da se ostvari funkcionalnost bez dugoročne upotrebe lekova, ako je moguće.
- To zvuči ohrabrujuće. Ipak, mislim da takav tretman može biti skup i da nije svima dostupan.
- Nažalost. U pravu ste.
- Um je zaista fascinantan i dragocen. Povezuje spoljašnji svet sa unutrašnjim.
- Baš tako. Nije uvek lako uskladiti ta dva sveta. To i jeste razlog što je mentalno zdravlje osetljivo i lomno. Pogotovo danas. Nekada je tempo života bio mirniji i sporiji. Nije bilo toliko spoljašnjih nadražaja i stresova. Ego je lakše uspostavljao ravnotežu. Tehnološkom revolucijom spoljašnji svet je postao toliko raznovrstan da je u potpunosti zaokupio pažnju. Zapostavila se dublja unutrašnja interakcija, a time i autentičan razvoj. Bez njega se otudji od vlastite suštine i suštinskih potreba. Zamene se spoljašnjim vrednostima.
- Još kada se tome doda činjenica da se ljudi naprosto “bombarduju” mnogobrojnim informacijama i to takvom brzinom da nemaju vremena da ih procene i preispitaju, nije čudno što dolazi do mentalnog disbalansa. Iako ima dobrih i korisnih informacija ima dosta i dezinformacija.
- Kao što prekomerno unošenje nezdrave hrane optereti stomak i uzrokuje problem s varenjem tako i preteran unos dezinformacija preoptereti glavu. Sve je u ravnoteži. Potrebna je spoljašnja stimulacija i mentalna aktivnost, ali i momenti mira, tišine i opuštanja u kojima se ego “vraća sebi” i unutrašnjoj suštini. Dobro je odvojiti vreme za aktivnosti koje volimo i u kojima možemo biti kreativni. Dragocen je i boravak u prirodi. Kroz spoljašnju, izvornu lepotu se lakše spaja s unutrašnjom. Poželjno je i ograničiti vreme provedeno za kompjuterom i gledanju televizora; napraviti bolji ili svesniji izbor onoga što se gleda i čita.
- Da li postoji nešto što može ukazati da je došlo do mentalnog disbalansa?
- Prvi znak je neosnovana anksioznost i prekomerno, disfunkcionalno mišljenje. Kada se suštinske vrednosti zamene spoljašnjim ljudi se izgube. Žive “van sebe”. Dodje do unutrašnjeg košmara, nesigurnosti i zbunjenosti. Misli postaju jalove i nelogične. Nemaju duhovni uvid da reše teskoću i konflikt.
S obzirom da postoji želja i potreba da se nadje izlaz i rešenje počne se grozničavo i opsesivno misliti. Takav um radi, da tako kažem, na prazno. Nije u stanju da ostvari celovitost pošto nema kontakt s nadsvesnim. I što se više misli postaje gore. Disfunkcionalni način mišljenja se učvršćuje.
- Možda je zato Eckart potencirao na "izlasku iz mišljenja"?
- Eckhartovo učenje nije bez nedostataka. Previše se koncentrisao na disfunkcionalno mišljenje, a zanemario funkcionalno. Nije napravio razliku, već je svako mišljenje proglasio štetnim. Funkcionalno mišljenje je korisno. Stvara nove sinaptičke veze, vraća izvorom potencijalu i mudrosti. Kroz njega se insprišemo, kreiramo i napredujemo što je Rhonda veoma dobro zapazila. Ona je brilijantno iznela moć funkcionalnog mišljenja i blagodeti koje stvara. Mišljenje nije nedostatak, već preimućstvo nastalo evolucinarnim razvojem. Problem je što uvek ne shvatamo zakonitosti njegovog razvoja, pa ga zloupotrebljavamo i činimo nefunkcionalnim.
Mozak i um imaju tempo rada. Nije dobro kada su previše aktivni, ali ni nedovoljno. Sve zavisi od okolnosti i situacije. Na primer, ukoliko stariji ljudi nemaju spoljašnji stimulans i ne podstiču rad mozga kod njih brže nastupi neka vrste otupelosti i senilnosti.
- Izgleda da i tu važi pravilo: “Use it or lose it.”
- Ako se previše opusti i povuče u sebe izostaje koristan spoljašnji podsticaj. Da bi ego ostao zdrav, funkcionalan i objektivan potrebne su drugačije informacije i mišljena. To inicira kontemplativno razmišljanje kojim se dospeva do vlastitog potencijala mudrosti. Iz takvog kontakta proizadju nove, radikalne misli. Bez te veze misli gube svežinu. Postaju jalove i neplodne. Dolazi do nerealne, iracionalne percepcije.
- Znači, mislima je potrebna i spoljašnja oplodnja da bi bile u stanju da dublje prodru u unutrašnju suštinu.
- Tako je. Neplodne misli dovode do prekomernog rada uma i mozga. Umesto da cirkulišu i transformišu nesvesno u svesno, kroz spoljašnju stimulaciju, ostaju zaglavljene u svesnom nivou. Stalno umnožavanje jednoličnih, besmislenih misli može prouzrokovati opsesivno kompulzivne poremećaje, anksioznost, anoreksiju, strahove itd.
Ipak, ti poremećaji su dosta kompleksni. Za njih može biti više uzroka. Ali je sigurno da preterano povlačenje u sebe i prepuštanje disfunkcionalnom načinu mišljenja i ponašanja uvek pogorša stanje. Nedovoljna mentalna aktivnost i spoljašnja stimulacija je podjednako štetna kao i preterna.