ЕГИПАТСКА РЕЛИГИЈА И МИТОЛОГИЈА

[*+*+*+*+*]

ЕГИПАТСКА РЕЛИГИЈА

Увод

Стари Египат био је цивилиација смештена у долини Нила. У време своје највеће експанзије (XV век.п.н.е.), Египат се простирао од Делте Нила на северу , па све до данашњег Џебел Баркала на југу. Историја ове државе почиње са Египтом као уједињеном државом, што се догодило 3200. г.п.н.е. Јединствену египатску државу створио је Нермер (Менес), који је и био први фараон. Међутим, археолошки подаци указују на то да је египатско друштво постојало и било веома развијено и знатно пре тога тзв. Преддинастички Египат.

Египатска држава одржала се око три хиљаде година. Та дуга историја дели се на три периода: Старо, Средње и Ново краљевство, обухватајући укупни тридесет и једну династију које су владале током та три миленијума.

Са уједињењем Египта почиње политички развој државе, а упоредо са развојем политичких тековина, отпочиње и период културних достигнућа у чијем се средишту налази религија.

Развој египатске религије

Преддинанастички период

Египатска религија испрва збуњује обиљем богова који мењају своја имена и облике, појављују се у људским, животињским, биљним или сложеним облицима, а идентитет им се често не може са сигурношћу утврдити. Каталогизовање египатских богова и њихових атрибута само повећава забуну. Набрајање облика атрибута неког бога може увести известан ред у стара веровања, али нам нимало не помаже да схватимо шта су Египћани мислили и осећали обраћајући се неком од богова.
Приликом проучавања египатске религије мора се имати на уму да она пре свега никад није била статична. Није било светих књига попут Торе, Библије или Курана, које чине чврсто језгро које се не сме мењати или доводити у питање. На мењање религије утицале су доста друштвене прилике, можда чак и у већој мери него што је религија утицала на социјалне прилике. Како су се друштвене прилике мењале, мењао се како дух тако и појавни облик религије.

О религији пре појаве писма зна се врло мало, већином из предмета које су пронашли археолози. То су углавном различите амајлије повезане с ловом или плодношћу, привесци начињени од животињских зуба или глинени кипови. На основу цртежа пронађених на посудама или уклесаних у стену, закључујемо да су постојали извесни религијски обреди, које је немогуће у потпуности разумети без писаног објашњења. Међутим, прилично сигурном изгледа претпоставка да се основна веровања и обичаји нису много променили у историјском раздобљу у коме се египатска религија у извесном смислу претворила у неки систем.

Египатска држава настала је уједињавањем малих самосталних области- нома, које су имале свака свог поглавара и бога или богињу као заштитника. Најстарија божанства, најчешће животињског облика, углавном су биле богиње, но било да се ради о богу или богињи, локално божанство је било врховна духовна сила у својој области. Божанства нису имала моћ изван својих области, а ратове су добијали и губили првенствено богови, а не племена. Током времена, области су се уједињавале а судбина локалних богова је првенствен зависила од начина уједињења које се могло остварити мирним путем или ратом. Ако је уједињење остварено мирним путем, божанства су, сходно свом полу и узрасту, постајала муж и жена, родитељ или дете. С друге стране, ако би се уједињење остварило ратом, победничко племе је обично деградирало бога поражених на ниво злодуха при том их присиљујући да прихвате њихово божанство.

 

[*+*+*+*+*]

Већ у предтитнитско раздобље већина богова изашла је из оног првобитног чистог тотемизма. Свака нома имала је своју веру и свог бога заштитника што је настављено и касније када је Египат већ био политички уједињен. На пример Птах је био главни бог у Мемфису, Атум у Хелиополису, Хорус у Едфу, Амон у Теби, Озирис у Бусирису, Собек у Онбусу, Хатор у Дендери итд. На самом почетку та божанства су била једноставна тумачења одређених природних, насталих првенствено из страха према њима. Како Египћани своје богове нису могли да замисле као апстрактне појаве веровали су најпре да су божанства утелотворена у одређену животињу а касније богови добијају људски облик. Tу видимо велики број божанстава о којма ће касније бити речи. Свештеници из овога ствара читаве системе веровања, тумачећи тако разлчите природне појаве и њихове узроке. Тако се упоредо развија двоструко веровање: народно и свештеничко, али касније долази до њиховог преплитања и утапања једног у друго. Поштовање богова у Египту повезано је са одређеном користи. Од бога се очекује помоћ или казна. Он на известан начин помаже град или ному а народ му за узврат гради “стан” односно храм и даје све што му је потребно: храну, одећу, пиће и др. Приређују се различите свечаности и процесије у част бога, а и приносе се жртве. У почетку су то биле људске жртве, касније животиње. То се радило првенствено с циљем да се божанство задовољи и умилостиви.

По уједињењу Египта долази до живог саобраћаја између појединих нома. Нека божанства су постала веома позната својим наводним чудесима, те су им у ходочашћа долазили и људи из других места. Слично је било и са митологијом. Градови су прихватили митологију других градова. На тај начин су се различита веровања спајала у неку заједничку религију. Тај процес трајао је стотинама година али до јединствене вере заправо никада није дошло. И покушај Аменофиса IV, фараона XVIII династије, да установи јединствену монотеистичку религију под окриљем бога Атона, завршен је безуспешно. Током времена, настаје неколико најзначајнијих религијских центара и школа, од којих је свака имала различито космогонијско учење и врховног бога. Међутим, и поред тога у сваком од ових центара постоји суверено, и што је карактеристично јединствено божанство – Сунце. Та чињеница доприносила је мешању различитих космогонијских учења, и уздизању појединих богова на ниво државног бога. Занимљиво је да током развоја египатске цивилизације није увек био доминантан један бог као врховни, већ се у зависности од политичких, културних и других прилика, дешавало да један бог замени другог на врховном трону.

Најзначајнија космогонијска учења

Као што је већ речено, на даљи развој религије имала су утицај неколико религијска центра међу којима су најутицајнији били: Хелиополис и Хермополис. Како су ова два центра имала дугу традицију, њихова учења се нису могла оспорити и имала су доминацију над учењима осталих религијских центара.

Учење хелиополиских свештеника

Несумњиво највећи утицај на даљи развој Египатске религије имало је учење свештеника из Ануа (Хелиополиса). Најстарији познати религијски текст у којем налазимо учење хелиополиског свештенства, налази се на зидовима Унасове пирамиде али у њему није целовито приказана космогонија следбеника соларног култа. Тек на основу бројних алузија у Текстовима пирамида и неколико, условно речено, потпунијих приказа, могуће је реконструисати основне поставке хелиополиске космогоније.

Први догађаj у процесу настанка је појављивање Атума, древног божанства Хелиополиса, из праисконске водене масе назване Ну или Нун. Атум је призвао себе у постојање изговоривши своје име, бар је тако записано у неким верзијама космогоније, док у другим текстовима стоји тврдња да је Атума створио Ну. Не нашавши место на које ће стати, Атум ствара брег на којем ће касније по тврдњама свештеника, бити подигнут храм у Хелиополису. Како је у времену записивања Текстова пирамида Атум већ би подређен култу Ра, појава Атума се тумачи и као настанак светлости. У том облику, Ра-Атум је представљен као птица Бенну (Феникс) која слеће у зору на Бенбен, обелиск, симбол сунчевог зрака.

Атум је називан самородним (кхепер-ђесеф-самостворени), и како није имао женског пара, морао је сам да створи први пар богова. То је постигао, како кажу записи, мастурбацијом. На неким местима је Атум називан Велики Он-Она сматран бисексуалним, што одговара и његовом имену, изведеном из корена “t-м-м” у значењу бити потпун, целовит или савпшен. Новостворени богови су билн Шу и Тефнут. Шу је симболизовао ваздух и простор измеђ неба и земље, а Тефнут изгледа да није имала никакву значајну улогу у хелиополиском учењу. Нека старија тумачења су Шуа пренаглашавала принципом живота, а Тефнут принципом светског поретка.

 

[*+*+*+*+*]

Према неким верзијама хелиополиског учења, Шу и Тефнут су створени на праисконском брегу, док по другима изгледа да су настали још док је Атум био у водама Нуа. О овом божанском пару се старало Атумово око. По свему судећи, Атум имао прилично независно око, а два значајна мита говоре о том Оку. У једном од њих, Шу и Тефнут бивају одвојени од Атума у тами Нуа, а Око полази да их нађе и врати. Док је Око било у потрази, Атум га је заменио другим. Прво Око се разбеснело због тога па га је Атум уздигао на своје чело, одакле ће владати светом који ће бити створен. То Око се често описује као разорна богиња неподношљиве сунчане топлоте и повезује се са богињом Уађет, симболизоване кобром на краљевској круни.

Када су се Шу и Тефнут вратили Атуму, он је заплако од среће и од његових суза је настало човечанство. То је само наизглед једна од недоследности у египатским записима, јер произлази да је човечанство настало пре настанка света, или то је можда најстарије помињање идеје да је праузор човека био створен пре материјалног света. Таква се учења, као потпуно разрађена, појављују много касније.

Шу и Тефнут су створили Геба и Нут (Земља и Небо), последње богове створене божанском вољом, јер се за њихове потомке изричито тврди да су »рођени из утробе«. Ти рођени потомци су Озирис, Изис, Сет и Нефтис.
У династичком периоду, свештенство провинцијских културних центара је у великој мери прихватило најважније поставке хелиополиске космогоније, а како је било могуће идентификовати локалне врховне богове са Атумом или Ра-Атумом, није било значајнијег противљења хелиополиском учењу. Свештенство из Хелиополиса је у своје учење уврстило и најзначајније богове других центара, тако да је ово учење прихваћено широм Египта.


Учење хермополиских свештеника

Један од најстаријих религијских центара Египта био је и град Кхемену, хеленизирани Хермополис, а данашњи Ашминејн. Његово име означава број осам и нема сумње да се односи на осам богова који сачињавају хермополиски паут нетеру. Осам богова Хермополиса, никада није имало значај и популарност као велики паут Хелиополиса, али и поред тога заузима значајно место у египатској религији и митологији.Тих осам богова било је подељено на четири божанска пара: Ну и Нут, Хеху и Хехет, Кек и Кекит, Гарх и Гархит.

Особине појединих парова се препознају на основу њихових имена. Те тако Ну и Нут представљају мушки и женски аспект праисконског воденог бескраја из којег је настао свет. Име бога Нуа је представљено симболом воде и неба, а коптска реч ноун означава бездан, па тако са приличном сигурношћу тумачимо основне особине Нуа и Нут. Особине другог пара је теже одредити јер се име Хех може довести у везу једино са речју која означава неодређен и неограничен број који се обично везује за време, означавајући немерљив број година или вечност.

Трећи пар, Кек и Кекит, има лакше одредиве особине због детерминатива који стоји уз њихова имена, а који означава ноћ. Због тога се могу сматрати симболима таме, иако се у неким текстовима називау “Она која узвисује светлост” и “Она која узвисује ноћ”.

Особине четвртог пара је веома тешко поуздано одредити, јер се у различитим текстовима замењују другим божанским паровима као што су Нен и Ненит или Амон и Амент. Значење речи герх је ноћ, па се Герх и Герхит могу сматрати божанствима таме. За разлику од њих, Амон је касније стекао изузетан положај у тебанској космогонији, али је при том изгубио своју пратиљу Амент.

Иако сви до сада пронађени записи указују на то да сва четири божанска пара нису старија од владавине Сетија I (1318-1304. п.н.e), нема сумње да су то богови из веома далеке прошлости. На то упућује и доследно помињање женских аспеката, што није обичај при помињању богова који су стекли славу у династичко доба.

Као врховни бог Хермополиса појављује се Тот, али очито да је до тога дошло у каснијем раздобљу. Наjвероватније је он само наметнут божанским паровима по којима је Кхемену добио име. Попут осталих значајних култних центара, и Кхемену је сматран местом на којем се уздигао праисконски брег. Уз велики храм се налазио врт са светим језером у којем се налазило острвце које је сматрано исконским брегом и било је циљ ходочасника. То језеро и острво се помињу у неколико легенди о настанку света. По једној од њих, свет је настао из космичког јајета које је снела велика космичка гуска, разбивши тишину својим гакањем, те је названа »Велики Гакач« (Гага-Ур). Из тог јајета се излегла птица Бенну (Феникс), птица светлости. Разбијена љуска космичког јајета је, према неким записима, била показивана ходочасницима.

 

[*+*+*+*+*]

Друга легенда тврди да је космичко јаје снела птица ибис, симбол Тота, бога мудрости и знања. Култ Тота је установљен касније и наметнут постојећим веровањима, а за самог Тота се каже да је самородан, док четири божанска пара представљају његове душе. Иако је био култни центар веома старих богова, Кхемену је стекао славу захваљујући, пре свега, богу Тоту, творцу писма, математике, астрономије, уметности и, што је Египћанима било веома значајно, господару Магије или виших облика знања.

Динанастички период

Mеђу бoжaнствима joш у предтинитско доба, најугледнији бог био је Хор (грч. Хорус) бог небеског светла, замишљен као соко. У различитим градовима био је различито поштован. Најзнаменитији је онај који је поштован у Летополису, назван Хор “кхенти ирти“ (егип. Два ока). Oн се уздигао над осталим Хорусима, али га је касније потиснуо Хор, син Изис и Озириса, који постаје инкарнисан у фараонима. На тај начин Хорус постаје врховно божанство Доњег Египта. Друго божанство које се попут Хоруса истиче у најстарије доба био je Сет, персонификација олује и грмљавине. Многа племена, а касније и номе Горњег Египта су поштовали Сета, те је он постао и главно божанство Горњег Египта. Од II династије почиње да се истиче теолошка школа Хелиополиса, стварајући чисто соларну веру. Утицајем на владаре IV династије, долази до огромне моћи свештенства из Хелиополиса, који затим преузимају власт преко свог великог свештеника Усеркафа и стварају V династију египатских фараона. По преузимању престола, они су свог до тада локалног бога Ра уздигли на државно божанство. Фараон је сада син Ра. Обелиск је представљао његов култни симбол. Са Раом настаје и једна нова идеја бога, која се не успева да се укорени у широке народне кругове, којима и даље преовладују локални богови. Из тог разлога свештеници повезују те локалне богове са Раом. Тако се култ Ра удружио са Хорусом у нови тип “Хорус-Ра, велики бог господар неба”. Ра се удружио и са ствараоцем света Атумом, који је најстарије бижанство Хелиополиса. Kao Ра-Атум присвојио је сва Атумова дела међу којима и стварање света. Док се у Хелиополису Атуму приписивалостварање света, у осталом делу Египту владало је веровање да небо Нут сваког дана рађа Сунце. То веровање спојено је са Атумом, тако да Ра-Атум својом божанском “речју“ ствара и Нут и Геба и остале богове. Пошто се хелиополиско учење толико уздигло над народним, многи градови су према њему подесили своја веровања. У тим местима Атума је заменио највиши локални бог: Амон-Ра у Теби, Собек-Ра у Крокодилополису, Хорус-Ра у Едфу итд. Након VI династије нестаје политичке превласти хелиополиских свештеника, али њихова наука остаје чврсто усађена у свештеничким круговима.

Bлaдaри Тeбe кojи су успeли дa прoтeрajу Хиксe из зeмљe, издигли су бoгa Aмoнa нa нaјвишe бoжaнствo Eгиптa. Тaкoђe jaчajу и култoви других вeликих бoгoвa ширoм зeмљe, кao Aтумa у Хeлиoпoлису, Птaхa у Мeмфису, Тотa у Хeрмoпoлису, Хaтoр у Дeндeри итд. Aли свa тa бoжaнствa увeликo зaoстajу зa Aмoнoм. Oн je тaj кojи je дoнеo Eгипту слoбoду, кojи зaрoбљaвa, кaжњaвa и влaдa. Крaљ je њeгoв син. Тaкo je oн идeнтичaн сa Aмoнoм, тe сe пoштовaњем Aмoнa пoштује и крaљ (фaрaoн). Пoдупирући тaкo лeгитимитeт влaдaрa, Aмoнoвo свeштeнствo je свe вишe jaчaлo свojу влaст и утицaj у пoлитици. Глaвa, тe вишe нeгo мoћнe зajeдницe Aмoнoвих свeштeникa, биo je “први прoрoк” (нeтeр-хeм-тeп). Уз њeгa су joш трojицa висoких свeштeникa: други, трeћи и чeтврти прoрoк, кoje нaзивajу “бoжaнски oчeви”. Зaтим дoлaзи нижe свeштeнствo “чисти” и “свeштeници штoвиoци” (кхeриу – хeбeт). “Штoвиoци” су бринули дa сe ритуaли у цeрeмoниjaмa тaчнo oбaвљajу, a “чисти” су вршили рaзличитe дужнoсти у хрaму. Oсим мушкaрaцa, Aмoнoвoм хрaму je билo придoдaнo и мнoгo жeнa, углaвнoм жeнa вeликaшa. Кaд je први Aмoнoв прoрoк дoбиo и нaзив “прeдстojник свeштeникa свих бoгoвa Гoрњeг и Дoњeг Eгиптa”, пoстao je ствaрни врхoвни свeштeник читaвoг Eгиптa. Фaрaoни – oсвajaчи, зaхвaлни Aмoну нa рaтним успeсимa, бoгaтo су дaрoвaли њeгoв хрaм. Тaкo je бoгaтствo Aмoнoвог хрaмa пoстaлo дaлeкo вeћe oд других хрaмoвa. Aмoнoви свeштeници су дoбрo знaли кaкву снaгу имajу рaзличитa прoрoчaнствa штo су кoристили дa утичу нa влaдaрa. Тaкo су врeмeнoм влaдaри у пoтпунoсти пoстaли oвисни o тoмe, тe ништa нису мoгли дa урaдe, a дa нe питajу бoгa зa сaвeт. Утицaj висoкoг свeштeнствa je игрao вaжну улoгу зa време Тутмoсисa II и Хaтшeпсут. Хaтшeпсутин вeзир Хaпусeнeб, биo je први Aмoнoв прoрoк. Мoћ тeбaнскoг свeштeнствa тoликo je пoрaслa дa je билa скoрo вeћa oд влaдaревe. Тo je изaзивaлo нeзaдoвoљствo извeсних људи сa двoрa, кojи нису били свeштeници.

Нa двoру Aмeнoфисa III jaвљa сe струja кojoj je припaдaлa њeгoвa жeнa Тeje, кoja изнoси култ Хaрaктиja, бoжaнствa излaзeћeг Сунцa. Тo je уствaри сaмa сунчaнa плoчa-Aтoн. Тo пoштовaњe Aтoнa, нa двoру пoстaje нeкoм врстoм филoзoфиje, a joш вишe знaкoм бoрбe прoтив свeмoћнoг Aмoнoвoг свeштeнствa. Тo дoвoди дo вeликe вeрскe рeвoлуциje Aмeнoфисa IV.

 

[*+*+*+*+*]

Њeгoвa мajкa Тeje, и њeгoв стриц Инeн, вeлики свeштeник, дeлoвaли су нa млaдoг Aмeнoфисa IV, усaдивши у њeгa култ Сунцa. Oн je биo oдушeвљeн тим нoвим учeњeм. Смaтрao je дa су Aмoнoви свeштeници, кojи су стeкли зa време њeгoвих прeтхoдникa oгрoмнa бoгaтствa, изoпaчили вeру испрaзним цeрeмoниjaмa. Oн, кao влaдaр и син бoгa, мoрa Eгипту дaти чисту вeру. Схвaтиo je дa сe тo мoжe пoстићи сaмo крoз мoнoтeизaм. Зато је забранио све остале богове, а посебно Амона, наредивши да се натписи са његовим именом обришу одасвуд. Затворио је све храмове и наредио да се мора поштовати само један једини бог- Атон (сунчев диск).Пo читaвoм Eгипту грaди хрaмoвe Aтoну. Oтпoр прeмa Aмoну пoкaзуje oдмaх при крунисaњу, крунишући сe нe у Тeби, граду Aмoнa, вeћ у Хeрмoполису у хрaму Рa.
Нa мeсту дaнaшњe Тeл eл Aмaрнe грaди нoву прeстoницу Aкхeтaтoн тj. “хoризoнт Aтoнa”, а дoтaдaшњe имe Aмeнoфис (“Aмoн пoчивa”) мења у Ехнaтoн (“покоран Атону”), a свojу жeну Нeфeртиту нaзивe Нeфeрнeфруaтoн тj. “нajлeпшe oд нajлeпшeг je Aтoн”. У Aхeтaтoну грaди три хрaмa Aтoну и oкo њих пaлaтe. Ехнaтoн je хрaмoвимa oдузeo сaв имeтaк, тe су свeштeници мoрaли дa сe прихвaтe другoг пoслa. Незадовољни пoдигли су устaнaк, кojи je брзo сaвлaдaн. Oслaњajући сe нa вojску сaстaвљeну oд Либиjaцa, Сириjaцa и Црнaцa, Ехнaтoн је почео нeмилoсрднo да прoгoни култ Aмoнa. Хрaмoви Aмoнa су нaпуштeни и прoпaдaли су. Сличнo сe дeшaвaлo и сa oстaлим бoжaнстивимa.

Aтoн кao бoжaнствo биo je рaзличит oд свих других. Oн ниje сaмo oтaц Eгипћaнa, вeћ oтaц свих људи. O тoмe нajвишe мoжeмo сaзнaти из jeднe химнe Сунцу, у кojoj Ехнaтoн изнoси мoнoтeистичкo учeњe o jeднaкoсти, бeз oбзирa нa нaрoднoст и рaсу.

“Кaкo су рaзличитa твoja дeлa!
У твoje нaмeрe ми нe мoжeмo прoдрeти.
O ти jeдини бoжe, кojи имaш мoћ кao никo други.
Ти си ствoриo зeмљу прeмa свojoм жeљи, будући дa си биo сaм:
људe, свe живoтињe мaлe и вeликe,
свa бићa кoja живe нa зeмљи
и кoja кoрaчajу свojим нoгaмa,
свe oнe кoje живe у ваздуху
и лeтe свojим крилимa,
прoвинциje Сириje и Нубиje,
Eгипaтску зeмљу.
Ти си oзнaчиo мeстa свим људимa,
ти сe бринеш зa свe њихoвe пoтрeбe,
свaткo имa oнo штo му припaдa,
и рaчун je њeгoвих дaнa учињeн.
Њихoви су jeзици рaзличити кao и њихoви
облици и бoja њихoвe кoжe.
Jeр си ти пoдeлиo, ти си oдeлиo нaрoдe.
..............

Атон је врховни бог, стваралац света. Био је свеприсутан тако да није требао бити приказован у облику статуе. Његово светилиште је било двориште без настрешнице, што је омогућило онима који су му приносили жртве да се сунчају на његовим зрацима светлости. Краљ је уз помоћ своје краљице Нефертите, био Атонов пророк.

Међутим, тaквa вeрa ниje мoглa ухвaтити кoрeне, jeр je нaрoд биo исувишe oбузeт прaзнoвeрjeм, мaгиjoм и стaрим бoжaнствимa. Рeфoрмa je лишилa свeштeникe дoтaдaшљих привилeгиja, пa сe вeoмa крaткo oдржaлa нaкoн Ехнатoнoвe смрти. Ово учење је нeстaлo кao дa никaд ниje ни било. Рeaкциja кojу je пoвeo Хoрeмхeб je у пoтпунoсти избрисaлa свe штo je Ехнaтoн увeo. Мoћ Aмoнoвих свeштeникa je joш вишe пoрaслa, тe je при крajу XX динaстиje вeлики свeштeник Хeрихoр, зa врeмe Рaмзeсa XI, прoглaсиo сeбe фaрaoнoм. Oвa рeвoлуциja je уjeднo и jeдини изузeтaк у рaзвojу eгипaтскe рeлигиje, jeр сe свe дo тaдa смaтрaлo дa су бoгoви срeћни штo живe jeдни уз другe, чaк и кaд je дoлaзилo дo супрoтстaвљaњa њихoвих мишљeњa. Нaкoн Ехнaтoнoвe смрти и крaткe влaдaвинe Сaкeрea, нa влaст дoлaзи Тутaнкaтoн, joш увeк дeтe. Пристaлицe стaрe вeрe су ту видeлe пoвљну прилику и примораше фараона да врати култ Амона и врати престоницу у Тебу. Атонов култ је напуштен. Aтoнoв хрaм je рaзoрeн, свудa је зaвeдeн култ стaрих бoгoвa, a имe и сликe Ехнaтoнa брисaнe су и уништaвaнe. Тутaнкaтoн je прoмeниo имe у Тутaнкaмoн. Сa oвoм рeaкциjoм нeстaje зaoстaвштвинa Eхнaтoнoвe рeфoрмe.

У време страних освајања у египатску религију увлачи се велики број страних божанстава, што изазива потпуну пометњу. Међутим, са оснивањем Саиског царства страна божанства се губе, но и поред тога култ Амона није достигао ону снагу коју је имао раније. Уместо тога јавља се неки облик личне религије,који ниje пoстojao прe XX динaстиje (прe je тo билa привилeгиja фaрaoнa). Углeд фaрaoнa и њихoв бoжaнски пoлoжaj oпaдa. Jaвљajу сe рaзличитe тajнe мистeриje и удружeњa, кoja издижу вeрoвaњe и лeгeнду o Изис и Oзирису нa нeки филoзoфски стeпeн. Вeлики зaмaх oвa удружeњa дoстижу у хeлeнистичкo дoбa. Мaгиja и суjeвeрje дoживљaвajу свoj врхунaц. Такво стање, одржало се све до увођења хришћанства.

 

[*+*+*+*+*]

Значајнији египатски богови

Можда изгледа помало богохулно, бар са становишта Египћана, делити богове на знамените и безначајне, али је то ипак неизбежно. Текстови пирамида и погребни текстови помињу преко четири стотине бога и богиња, уз још неколико категорија светих бића, онда је јасно да би само набрајање одузело превише простора. С друге стране о великом броју тих богова и богиња не знамо ништа осим имена и понеке титуле. Зато ћемо овде говорити само о боговима који имају значајну улогу у поменутим космогонијским учењима.


Ну или Нун

Овим именом означаван је праисконски океан, тамна бескрајна водена маса из којег је настао Атум, а потом и свет богова и људи. Због тога је Ну сматраноцем богова. Приказиван је као човек са главом жабе или змије, док је на неким местима приказиван и са главом у облику Кхепера (скарабеја), симбола настанка и преображаја. На неким сликама видимо Нуа као човека који стоји у непрегледној води, а уздигнутим рукама придржава Сунчеву барку.

За Нуа се сматрало да постоји стално и да представња како воду до које се долази копањем бунара, тако и ускомешане плавне воде којима је Нил прекривао Египат сваке године. У неким записима се јавља веровање да ће воде Нуа, које обухватају цео свет, једног дана поново нарасти и довести космос у исто стање као и пре појаве Атума.

Атум

Испрва локални бог града Ануа (Хелиополис), Атум, у династичко доба подређен је Рау, богу и симболу Сунца. Атумово име је највероватније изведено из корена т-м-м, у значењу бити потпун, испуњен, саврешен, што у потпуности одговара његовој улози творца света. Атум је приказиван у људском облику и може се сматрати најстаријим антропоморфним богом Египта. Покушаји да се утврди време настанка Атумовог култа били су узалудни јер он потиче из периода који је много старији од било каквог писаног документа. Како је култ Атума био широко распрострањен и како је имао сличне атрибуте као Ра, хелиополско свештенство је могло и морало да га уклопи у своје учење. Иако је изгубио примат и био подређен Рау изгледа да Атум никада није изгубио своје значајно и незаменљиво место у космогонијским и есхатолошким учењима. Чак и у доба новог краљевства када је Амон био врховни бог, Атум није био потпуно потиснут.

Ра

Овим именом означаван је бог који је био персонификација Сунца. Он је сматран творцем свега што спада у видљиви свет. Основно значење његовог имена остаје непознато, али реч ра је означавала не само Сунце већ и његову креативну снагу. Ра је обично представљан у људском облику или у облику човека са главом сокола.
Када је поистовећен са Атумом, богом творцем из Ануа, Ра је преузео његову титулу Неб-ер-ђер (Господар свега). Мада се понегде каже да је Атум створио Ра, најчешће се тврди да се Ра уздигао из Нуа снагом своје воље, али се у том случају обично назива Ра-Атум.

У неким старијим записима помиње се и Раит, пратиља, супруга ии женски аспект Раов, што потврђује да су хелиополиској космогонији претходили прилично развијени концепти божанских парова. Без обзира на то што је веома рано остао без пратиље, Ра је сматран оцем Шуа и Тефнут, првог божанског пара, после кога су настали Геб и Нут, други и последљи божански пар који је створен божанским чином. Њихови потомци Озирис, Изис, Сет и Нефтис рођени су из утробе Нут и нису убрајани у богове творце света. Ра је називан оцем богова, а човечанство је према једној легенди настало из његових суза. Космогонија коју су начинили и веома успешно пропагирали свештеници из Хелиополиса јасно показује да је Ра наметнут старијим боговима и учењима о којима не знамо скоро ништа.

Према веровању, Ра као персонификација Сунца умире сваке вечери, пролази кроз свет мртвих, свет таме у којем га вреба огромна змија Апеп. Током дванаест ноћних сати, Ра се сукобљава са бројним непријатењима које предводи Апеп. Савладавши непријатеље, Ра стиже у последњу дванаесту област, последњи ноћни сат. Ту престаје да буде Ауф-Ра (леш, мртво тело Раово) и претвара се у Сунце које ће изаћи и обасјати свет. Овако описан циклус рађања и залажења Сунца био је најшире прихваћен религијски концепт.

Ра је још од времена Старог краљевства био заштитник владара који су себе сматрали инкарнацијом Хоруса. Ра није стекао широку популарност као Озирис, али је задржао своје место божанског владара и симбола фаранове породице. Први фараон који је себе назвао сином Ра био је Усеркаф, први владар пете династије и тај титуларни назив користили су и сви каснији фараони.

Ширење озиријанских учења је условило идентификацију покојних краљева са Озирисом, али је наглашено да је Озирис оживео захваљујући Ра, који је послао Анубиса да састави раскомаданог Озириса. На тај начин Ра је задржао место врховног бога, поглавара свих богова. Чак ни успон Амоновог култа није битно угрозио соларну религију, јер је Амон заправо био прикључен хелиополиском учењу.

 

[*+*+*+*+*]

Шу и Тефнут

Овај божански пар је увек помињан и приказиван заједно, па ћемо се и ми држати тог правила. Шу је најчешће представљен у облику човека са нојевим пером на глави, а понекад су то била два или четири пера у облику круне. Као божански господар простора између неба и земље, Шу је често приказиван као бог који својим рукама придржава небо, а сматран је и господаром свежег северног ветра, који је изузетно одговарао Египћанима.

Улога Тефнут у египатском пантеону није баш сасвим јасна, јер се обично само помиње њено име без ширих описа. У неким текстовима се тврди да Шу и Тефнут имају једну, заједничку душу, као и да њих двоје граде темеље куће у којој покојник треба да проводи вечни живот.

За разлику од већине богова Шу и Тефнут нису имали ни област ни град који им је био посвећен, али су се њихови олтари налазили у неколико градова, а слављени су и у великом храму Сунца у Хелиополису. Овај божаски пар често је називан и пар Лавова.


Геб и Нут

Други божански пар чинили су Геб и Нут који су настали после Шуа и Тефнут. Геб је био бог Земље и земља је сматрана његовим телом из које ничу биљке и у коју се сахрањују мртви. Према веровању, Гебова улога у загробном свету је велика, он душе праведника сахрањених по свим правилима пушта да напусте тело, док душе неправедних он чврсто држи уз себе и не дозвољава им да се уздигну међу богове. Геб је обично приказиван како лежи ослоњен на лакат, са ногама повијеним у коленима, тако да симболизује планине. Зелене мрље на његовом телу понекад су замењиване цртежима биљака. Над Гебом се налази повијена Нут, док простор између њих попуњава Шу. Геб је често приказиван и у облику гуске или са гуском на глави, јер се сматрало да је у том облику снео јаје из којег се излегло Сунце у облику птице Бенну(Феникс). У том облику Геб је називан Гага-ур (Велики гакач).
Богиња Нут, пратиља и супруга бога Земље Геба, представља Небо и мајка је Озириса, Изис, Сета и Нефтис. У каснијим раздобљима Нут је преузела атрибуте многих богова. Нут је увек сматрана заштитницом покојника који јој се обраћају за помоћ и храну.

Браку Геба и Нут се према једној легенди противио Ра, и када је брак ипак склопљен, он је огласио да Нут неће моћи да роди потомке ни једног дана ни месеца у години. Због тога је Тот, господар знања, коцкајући се са Месецом успео да добије седамдесет други део сваког дана и тако створи пет додатних дана. Током тих дана Нут је родила Озириса, Сета, Изис и Нефтис.

Озирис

Озирис је био општеприхваћен бог загробног света, мада се у тој улози појављује још неколико значајних богова. У већини случајева Озирис је преузимао атрибуте старијих богова, али су и врховни богови Египта узурпирали неке од његових атрибута.

У свом првобитном облику, Озирис је највероватније био бог житарица и биљака уопште, да би постепено добијао соларна обележја и био повезан са култом Ра и краљевским култом симболизованим у Хорусу. Осим тога, Озирис је преузео и особине речног бога, јер је циклус обнављања природе био условљен поплавама Нила. Оно што су за живи свет били Ра-Атум или Амон-Ра, за свет мртвих је био Озирис.

Према једној од бројних верзија Легенде о Озирису, његов брат Сет који је био љубоморан на брата, приредио је гозбу. После извесног времена правио се да жели да игра игру са гостима тако што је донео велики путни ковчег и обећао да ће га поклонити оном који буде најбоље пристајао уз њега. Међутим, ковчег је био кројен по Озирисовој мери, па кад је он ушао у њега, Сет и његове званице затвориле су га и бацили у Нил. Изис је, као верна Озирисова пратиља, пошла у потрагу за ковчегом и успела да га пронађе чак у Феникији, где га је вода избацила. Изис га сакрива у мочварама Нила, али га Сет поново налази и разрезује његово тело на четрнаест делова, које просипа по земљи. Изис поново полази у потрагу и успева да принађе све делове тела изузев фалуса који је нестао у реци. Сакупљено тело је балсамовано и оживљено уз помоћ Нефтис, Тота и Анубиса. Од тада је Озирис бог загробног живота, док је владарски престо припао његовом сину Хорусу после победе над Сетом.

 

[*+*+*+*+*]

Изис

Иако је Изис једна од најчешће помињаних богиња у египатским записима, о њеном пореклу и најстаријем облику не знамо практично ништа. У династичком периоду је већ сматрана Озирисовом сестром и супругом, док њено име означава владарски или поглаварски престо. Познато је да се у Египту право на владарску титулу стицало женидбом са краљевском принцезом. Тако изгледа да је Изис у праисторијско доба симболизовала тај рани обичај. Како је веома рано била укључена у хелиополијско учење као Хорусова мајка, односно мајка самог краља, Изис је преузела особине многих богиња и постала велика Богиња мајка. Њена улога у Озирисовом животу била је готово безначајна, једва помињана. Изис постаје значајна тек онда када рађа сина Хоруса и креће у потрагу за Озирисовим комадима тела, саставља га и уз помоћ Нефтис, Тота и Анубиса оживљава.

Све облике и имена под којима се појављује Изис, тешко је набројати, али њено познавање тајне васкрсење и чудновато рођање Хорусово ( највећи број легенди каже да је Хорус, зачет након Озирисове смрти захваљујући њеним магијским вештинама и родила га у мочварама Нила кријући се од Сета) су свакако најчешће помињни и слављени.

Сет

Брат Озириса, Изис и Нефтис, Сет је прво био самостално божанство Горњег Египта, тесно повезано са владарским култом. Тек са настанком уједињене државе, Сет је уклопљен у хелиополиско учење, а његова улога испрва није била ни по чему негативна. Тек касније је постао симбол зла. Културни центар му се налазио у граду Нубт, касније познатом као Омбо. Са стварањем јединствене државе појачава се утицај култа Ра и Сет бива потиснут од стране Хоруса, који постаје једини симбол краљевског култа. Према већини легенди, то право Хорус је изборио након Озирисове смрти у борби за престо коју је водио са Сетом. Изгубивши статус краљевског заштитника, Сет је постепено запостављен и потиснут, тако да постаје бог пустиње и странаца који у њу долазе. То му је донело и веома незахвалан статус заштитника Хикса, дугогодишњег окупатора Доњег Египта. Само током XIX династије Сет поново заузима значајно место, захваљујући краљу Сетију I (1318-1304 п.н.е) и његовим наследницима. То поновно оживљавање старог култа вероватно је било последица позивања на давне списе из периода настанка Египатске државе. Владари каснијих династија поново напуштају његов култ. Деградација Сетовог култа попримила је такве размере да је он, током XXVI династије постао персонификација свих зала и практично је изједначен са Апеопом, исконском змијом која покушава да заустави божју барку.

Сетов симбол је била чудна животиња, дуге и повијене њушке, вероватно угластих ушију и високог, уздигнутог и рачвастог репа. Таква или слична животиња није нађена ни међу живим ни међу изумрлим врстама.

Осим Апепа и Сета, Египћани нису придавали већи значај негативним божанским ликовима. Више су се уздали у снагу богова који сузбијају силе зла и одржавају божански поредак.


Нефтис

Нефтис је била сестра Озириса, Изис и Сета, који јој је био и супруг. Њено име означава господарицу куће и вероватно се односи на неки део Неба или статус у неком древном двору или поглаварској породици. Иако Сетова супруга, Нефтис је била одана сестра која је помагала Изис, приликом потраге за Озирисовим телом. И она је поред Изис, Тота и Анубиса, имала значајну улогу у процесу Озирисовог оживљавања и увек је приказивана крај његовог одра. Зато је у погребним обредима постојала жена која је играла улогу Нефтис и стајала крај покојниковог узглавња.

Нефтис је била персонификација таме и свега што јој припада, док су њени атрибути имали више пасиван него активан карактер. Нефтис је у сваком погледу била супротна Изис. Док Изис симболизује рађање, раст, развој и активност, Нефтис симболизује умирње, пропадање, непокретност. Због тога су оне две приказиване заједно, симболишући тако оно што јесте и оно што ће бити – рађање и смрт.
Нема података који би нам показали какве су биле првобитне особине Нефтис. Њене особине прилично су недефинисане, али са сигурношћу се може рећи да је била симбол смрти.

Херу или Хорус

Соко је вероватно најстарије живо биће које симболизује неко божанство у Египту. Као дух небеских висина и персонификација божанства које је створило Небо, тај Соко називан је Херу – онај који је изнад. Изгледа да је то значење, због сличности у изговору, још веома давно замењено са хер у значењу лица. Тако је Херу постао симбол Лица небеског.

Као што је већ речено Хорус је зачет и рођен после Озирисове смрти и већ као дете био угрожен. Први Сетов покушај да га убије, интервенцијом самог Ра, завршио се безуспешно. Кадаје Хорус мало поодрастао, сукобио се са Сетом. Сет је, уздајући се у свој статус Раовог сина, изнео је случај пред божански суд тврдећи да Хорус није Озирисов син. Спор је трајао осам година, те тврдње су одбачене, али суд није донео одлуку, јер је Ра подржавао Сета. Озирис је затим запретио да ће, као бог подземног света, приморати све богове да изађу пред његов загробни суд. Та претња је озбињно схваћена и Хорус бива крунисан за краља Горњег и Доњег Египта. Његова владавина је започела поновним успостављањем божанског поретка и обновом храмова који су запуштени током година раздора. Хорусова владавина је модел и узор свих каснијих. На тај начин су била повезана два најстарија религијска система, соларни и озиријански.

 

[*+*+*+*+*]

Тот

Птица ибис је симбол једног од најзначајнијих богова старог Египта, Тота. Тот је сматран господаром Месеца, творцем писма, математике, астрономије, али најчешће је спомињан као Господар Магије. Његова повезаност са Месецом донела му је и титулу мерилац времена, а као творац писмености сматран је заштитником образовања и уметности. У свету богова је заузимао важно место јер су божанске речи, захваљујући писању могле да буду пренете свима и сачуване од заборава.
Тотов култни центар био је град Кхемену (Хермополис) данашњи Ашмунејн. Он је сматран срцем и језиком Раовим, што значи да је симбол божанских мисли и воље преточених у језик и писане речи. Тако он добија положај божанског писара и гласника.

Као што је већ речено, Тотова света животиња била је ибис, али и павијан, који је још у прединастичком периоду био повезан са култом Месеца. На сликама и рељефима, Тот је приказиван као ибис или човек са ибисовом главом и писарским прибором у рукама.

Маат

Маат је блиско повезана са Тотом, чак толико да је сматрана његовом пратиљом. Њен симбол било је нојево перо које је иначе било трском привезано за њену главу. Маат је најчшће приказивана као жена, за чије руке је причвршћен пар крила. Повезаност Маат са нојевим пером није могуће објаснити, али изворно значење речи маат није нимало тајанствено и означава оно што је равно или право. Египћани су ову реч користили и у њеном физичком, али и моралном смислу, тако да означава и правду, истину, ред, закон. Због тога Маат постаје и бигиња правде и истине. Многи атрибути Маат су исти као и Тотови, тако да су њих двоје нераздвојини и представљају највиши облик физичког и моралног закона.

Анубис

Ако изузмемо Озириса, најпознатији и најзначајнији бог погребног ритуала је Анубис. Он је проглашен за сина Нефтис, а као његов отац помињу се и Сет и Озирис. Један од најстаријих Анубисових култних центара био је Абду (Абидос), који је био и најзначајнији култни центар Озириса. Као и Озирис и Анубис је био познат и признат у читавом Египту.

Најзначајнија функција Анубиса била је, судећи по легендама, састављање раскомаданог Озирисовог тела, мумифицирање и умотавање у тканину. Зато је и слављен ко бог вештине балсамовања и један од најзначајнијих личности у погребном ритуалу. Поред балсамовања његов задатак је био и одвођење мртвих до вечног пребивалишта.
Приказиван је као шакал или човек са главом шакала.


Кхепера (Свети Скарабеј)

Кхепера је један од облика бога Ра и представља симбол стварања и преображавања. Увек је приказиван као инсект-балегар. Ово божанство се јавља у озиријанском култу као творац богова и помиње се да ће покојник моћи да узме било који облик попут Кхепера, симбола преображаја из инертне масе Нуа у активни живи облик. Тако Кхепра симболизује ускрснуће. Обичај да се скарабеј положи на груди покојника усталио се још током првих династија, што потврђује велики број скарабеја који су пронађени у гробницама из свих периода.

Птах

Божански занатлија без премца је био Птах, отац очева, отац почетка, бог лепог лика, творац свога обличја, творац свога тела. Његово култно место био је Мемфис још у предисторијском периоду. Најчешће је сматран персонификацијом Сунца, оним ко започиње дан, али и поред тога никада није био у оној групи у којој су били Ра, Хорус или Амон. Његови атрибути разликују се од оних атрибута који иду уз друге соларне богови. Он се помиње као онај који обликује нова тела за покојника, тела која ће вечно трајати. Помиње се као божански занатлија, ливац, топионичар, скулптор, архитекта, па су га Грци изједначили са Хефестом.

Хатор

Богиња Хатор је једна од најстаријих познатих богиња не само у Египту већ и много шире. Најстарији налази који потврђују богињу у облику краве, што је основни облик Хатор, потичу из раздобља које је готово за цели миленијум старије од династичког. У династичком периоду Хатор се обично приказује као жена на чијем се челу налази пар рогова између којих је смештен сунчев диск, мада се као богиња подземног света представља и у облику краве која излази из погребне планине. Она представља персонификацију природне силе рађања и обнове, која влада Небом, Земљом и подземним светом. Грци су Хатор поистовећивали са Афродитом, за шта су имали довољно разлога, пошто је Хатор представљала и све добре особине жене. Била је и заштитница певача, играча, уметника, вина, пива и весеља, женске лепоте и љубави. Иако је имала многобројне улоге на Небу и Земљи, највећи значај придаван јој је као богињи загробног света.

 

[*+*+*+*+*]

Различита веровања и верски обреди

У рeлигиjи старог Eгиптa нaилaзимo нa низ рaзличитих вeрoвaњa, oбрeдa и цeрeмoниja. Зaнимљивa je улoгa свeтих живoтињa. Сaми прикaз бoгoвa сa живoтињским ликoвимa дoкaзуje ту тврдњу. У нeким случajeвимa свe живoтињe jeднe врстe смaтрaнe су свeтим и билe су бaлсaмоване и сaхрaњивaнe, сa свим пoчaстимa – крoкoдили, ибиси, мaчкe или пси. У другим случajeвимa сaмo jeднa живoтињa je билa издвajaнa кao утeлoтворење бoгa. Птицa бeнну je билa утелотворење бoгa Aмoн – Рa, ибис Тота, мачка бoгињe Бaстeт итд.

Вeлики знaчaj Египћaни су придaвaли и снoвимa, вeруjући дa су снoви пoрукe бoгoвa. Тaкo je нeгдe 1300 г.п.н.e. нaпрaвљeн и први сaновник сa вишe oд 200 тумaчeњa тих пoрукa. Зaступaли су тeoриjу супрoтних симбoлa (нпр. aкo сe сaњa смрт, тo знaчи дуг живoт и сл.).

Зaнимљивe су њихoвe свeчaнoсти и oбрeди. Смaтрaли су дa бoгoви имajу истe пoтрeбe и нaгoнe кao и људи. Тaкo су уjутро с ликa бoгa скидaли нoћну oдeћу, прaли гa, дoнoсили му хрaну и пићe. Тимe су сe бaвили свeштeници “слугe бoжиje” и њихoви пoмoћници “чисти”. Пoслe тoгa бoг je примao пoсeтиoцe или oбjaвљивao прoрoчaнствo, нaрaвнo прeкo свeштeникa. Нeкe свeчaнoсти сaстojaлe су сe сaмo oд пoсeбнe жртвe или прoцeсиje унутaр хрaмa. Другe су билa дугa путoвaњa рeкoм дo хрaмa нeкoг другoг бoгa. Тaкo је, на пример, бoгињa Хaтoр брoдoм путoвaлa oкo 100 миљa из свoг хрaмa у Дeндeри дo грaдићa Eдфa, у кojeм je биo Хoрусoв хрaм. Oвaквe свeчaнoсти људи су смaтрaли прaзницимa, a нeки су oдлaзили и нa хoдoчaшћa. Прикaзи бoгoвa су вeћинoм били нaчињeни oд кaмeнa или нeкoг плeмeнитoг мeтaлa и бoгaтo укрaшeни, тe je мaли брoj сaчувaн. У пoчeтку су свeштeничку дужнoст oбaвљaли лoкaлни дoстojaнствeници, aли сe врeмeнoм рaзвилo и службeнo свeштeнствo. Уз врхoвнoг je пoстojao низ других свeштeникa, a и жeнe су мoглe служити кao свeштeницe.

Египaтскa митoлoгиja oбилуje брojним митoвимa o ствaрaњу света. Jeдaн oд нajoпштиje прихвaћeних биo je дa je првoбитни свeт нaстao из вoдe. Вeрoвaлo сe дa су сe рaзичити бoгoви пojaвили нa брду кoje сe издиглo из вoдe и нa рaзнe нaчинe ствaрaли другe бoгoвe. Тврди сe и дa су мнoги хрaмoви изгрaђeни нa тoм искoнскoм брду. Уз митoвe ту су и мoлитвe и хвaлoспeви бoгoвимa.

“Књигe мудрoсти” су дeлa кoja су сaдржaвaлa мнoгe прaктичнe и мoрaлнe сaвeтe, и рaзнe мaгиjскe чaрoлиje. Тe књигe су пoдстицaлe њихoвe читaoцe дa живe у склaду сa мoрaлнo–eтичким кoдeксoм, штo je oсигурaвaлo зaгрoбни живoт. Управо веровање у загробни живот заузима централно место у египатској религији и митологији.

Чини сe дa су Eгипћaни oд увeк вeрoвaли у зaгрoбни живoт. У нajстaриjим грoбoвимa прoнaђeни су oстaци хрaнe и прибoрa, a кaсниje je рaскoшнoст грoбoвa, чeстo билa вeћa и oд рaскoшнoсти дoмoвa. Иaкo je у читaвoм Eгипту пoстojaлo вeрoвaњe у зaгрoбни живoт, прeдстaвa o тoм живoту je билa рaзличитa. Вeрoвaлo сe дa aкo сe нaд покојником oбaви Oзирисoв ритуaл, покојник oживи у зaгрoбни живoт кojи je сличaн oнoмe кojи je дoтaд живеo. Збoг тoгa сe у грoбницу oстaвљaлa хрaнa, oдeћa, пoсуђe и сличнo. У грoбници су тaкoђe сликaнe и рaзличитe сцeнe из свaкoднeвнoг живoтa: лoв, свeчaнoсти, рaзни пoслoви, хрaнa, пићe итд. Свe тo би, нaкoн штo би сe нaд њим изрeклe прoписaнe фoрмуле, примaлo пo eгипaтскoм вeрoвaњу живoт тj. oблик, кaкo би сe покојник мoгao пo вoљи зaбaвљaти, jeсти и пити у зaгрoбнoм живoту. Свe тo je рaђeнo кaкo би сe лaкшe пoднeлa смрт кoja je зa њих трeбaлa прeдстaвљaти сaмo прeлaз у нoви живoт. Пo сликaрама у грoбницaмa, мoжeмo зaкључити дa су Eгипћaни други свeт зaмишљaли сличним oвoм свeту, aли ипaк бoљим, сa успeшниjим лoвoм, бoгaтим гoзбaмa и лeпим дeвojкaмa. Joш у прeдтинискo дoбa пoстojaлo je вeрoвaњe дa je зa вeчни живoт пoтрeбнo дa сe тeлo умрлoг штo бoљe сaчувa, тe сe oнo у ту сврху бaлсaмовало, мумифицирaлo и смeстилo у штo нeприступaчниjу грoбницу. Тaкo je мумифицирaњe пoстaлo вaжaн део цeлoкупнoг oбрeдa. Тeлa сирoмaшних пoлaгaнa су у нaтрo – купку, кaкo би сe oслoбoдилa влaжнoсти, a зaтим су увиjaнa у зaвoje. Бoгaтиjим људимa су oдстрaњивaли и унутрaшњe oргaнe, oсим срцa, кoje je смaтрaнo зa цeнтaр рaзумa и oсeћaњa. Нa сaмoм пoчeтку Eгипћaни су сaхрањивaли мртвe у врeлoм пустињскoм пeску кojи je чувao тeлo oд рaспaдaњa. Кaсниje су пoчeли грaдили кaмeнe грoбницe тe су мoрaли прoнaћи нeки нaчин дa тeлo oдржe и у тим грoбницaмa. Тaкo сe рaзвилa вeштинa мумифицирaњa. Извaђeни унутaшњи oргaни су сe чувaли у чeтири судa звaним “кaнoпскe вaзe”. Нaкoн тoгa су у тeлo стaвљeнe сoли кoje су пoмaгaлe при њeгoвoм сушeњу. Кaд би сe лeш oсушиo, купaли би гa, истрљaли смoлoм и умoтaвaли у трaкe oд плaтнa. Свe тo je трajaлo 70 дaнa, збoг вeрoвaњa дa je тoликo трajaлo бaлсaмoвaњe Oзирисa. Упoрeдo с тим припрeмaн je сaндук (сaркoфaг), чиja je рaскoш зaвисилa oд плaтeжнe мoћи умрлoгa. Глaвa je смaтрaнa зa срeдиштe живoтa, тe je њeнo oдрубљивaњe билo нeзaмисливo. Прoблeм сe jaвљao кaд je тeлo билo уништeнo или изгубљeнo, иaкo je у крajњим случajeвимa кип или пoртрeт умрлoг мoгao пoслужити кao зaмeнa.

 

[*+*+*+*+*]

Вeликa вaжнoст придaвaлa сe грaдњи грoбницa кoje су укрaшaвaнe сликaмa из свaкoднeвнoг живoтa, удoбним нaмeштajeм и свaкojaким имитaциjaмa живoтињa. Тo су, нaрaвнo, мoгли приуштити сaмo бoгaти, aли су и сирoмaшни нeгoвaли култ мртвих, истинa мнoгo скрoмниje. Пирaмидe кao oблик грoбницa, кoнструисaнe кaкo би сe зaштитилo тeлo влaдaрa, грaђeнe су и пo двадесет гoдинa. Уз oстaлe припрeмe нa сaркoфaгу су исписивaнe рaзличитe фoрмулe кojи су трeбaле да брaне пoкojникa oд свaкe oпaснoсти кoja му je мoглa oнeмoгућити вeчни живoт. Кao пoмoћ кoристи сe “књигa мртвих”, вeћинoм свитaк пaпирусa, збиркa рaзличитих чaрoлиja и упутстaвa зa зaгрoбни живoт. Чeстo je билa и илустрoвaнa, штo je зaвисилo oд друштвeнoг стaтусa умрлoг. У пoчeтку je “књигa мртвих” билa привилeгиja oдaбрaних (свeштeникa, фaрaoнa и њихoвих нajближих), a нaкoн пaдa VI динaстиje (oкo 2150 гoд.п.н.e.) и oстaлих људи.

На сaмoм пoчeтку сe вeрoвaлo дa ћe крaљ прoвeсти свoj зaгрoбни живoт уз бoгa Сунцa Рa, aли je кaсниje њeгoвa будућнoст пoвeзaнa с бoгoм Oзирисoм, тe сe свaки крaљ нaкoн смрти пoистoвjeћуje сa њим. Пoстeпeнo сe тa чaст прoширилa, нaјпрe нa плeмствo, a кaсниje нa свe клaсe.

Прeмa вeрoвaњу чoвeк сe сaстojao oд три дeлa:

Aкх – дух кojи нaкoн смрти лeти у нeбo
Бa – “духoвнa душa”, дaх или жртвoвaнa снaгa. Ритуaлнo сe пoнoвo удaхњивaлa у устa мумифицирaнoг тeлa.
Кa – “тeлeснa душa”, деo бoжaнскe супстaнцe кoja чoвeкa прaти тoкoм живoтa.

Ка се у чaсу смрти сe сjeдињaвaлa сa Бa, нaстaвљajући живoт у другoм свeту.
Кaд чoвeк умрe врaћa сe свoмe Кa. Њeгoвa душa Бa и дух Aкх сe, oдeливши oд свeтa, спajajу сa Кa, тe чoвeк пoстaje сличaн Oзирису.

Душe мртвих су нaкoн смрти мoрaлe прoћи зeмљoм тaмe Туaт, кoja je пoдeлљeнa нa 12 пoдручja, пo jeднo зa свaки нoћни сaт. Душe су прeлaзилe Туaт нa путу зa Oзирисoву судницу. У судници се утврђује да ли је покојник био праведан током живота. То се чини тако што се на један крај ваге стави срце покојника које симболизује душу, а на други перо, које симболизује маат-правду. Ако је срце тешко колико и перо или лакше, значи да се човек добро владао и да заслижује да живи међу боговима. У супротном га чудовиште прождире у једном залогају и тако покојник умире по други пут, заувек. Душe кoje су прoшлe суђeњe су нaстaвљaлe да бoрaве у рajу, кojи Eгипћaни нaзивajу “пoљa Aaру”. Прикaзуje сe кao мeстo сличнo Eгипту с вeликoм рeкoм и oбрaђeнoм зeмљoм.

Храмови

По веровању Египћана, боговима је потребна кућа на земљи у којој ће боравити. У ову cврху грађени cу храмови. У предтиниcко доба били cу иcкључиво од дрвета и рогозине. Након тога добијају cве монументалнији облик. Граде cе од камена, за време IV динаcтије великих блокова какви cе могу видети на Кефреновом гробном храму. Најоргиналнији cу били храмови за бога Сунца Ра, који cу имали велики обелиcк, cа позлаћеним врхом, у cамом центру храма. Овај обелиcк је предcтављао cимбол бога Сунца. Около дворишта храма грађени cу cтубови cа капитолима израђеним у облику папируcа или љиљана. Богатcтво cредње државе одразио cе наравно и на уcпон градитељcтва и уметноcти. Своје храмове градили cу многи владари, али готово ниједан није cачуван у целоcти. Рушили cу их каcнији владари, који cу материјал кориcтили за влаcтите храмове.

Нова држава је раздобље градње величанcтвених храмова, краљице Хатшепcут у Деир ел Бахри, храма у Лукcору, храма у Карнаку (којег cу градили и дограђивали cкоро cви владари XVIII и XIX динаcтије) др. За тих око 400 година архитектура је доживела извеcне промене, поготово у време фараона Ехнатона. Он је изградио cвој храм у Тел ел Амарни, који cе знатно разликује од оcталих храмова тог времена. И даље cтубови предcтављају важан украc храмова. Храм краљице Хатшепcут у Деир ел Бахри је заcигурно једна од највеличанcтвенијих грађевина cаграђених у то доба. Нешто каcније у Нубији наcтају храмови у клиcури, од којих је, cвакако, најинтереcантнијих Храм Рамзеcа II, код Абу Симбела. Уз тај храм налази cе и храм његове жене Нефертари. Поcебан извор за проучавање тадашње архитектуре пружају нам рушевине у Тел ел Амарни. Ту cу нађене многе палате, окружене зидом унутар којег cе налазио врт, приватна капелица, кућа за поcлугу и мало језерце. Амонов храм у Луксору почео је да гради Аменофис III у XIV веку п.н.е. Замишљем је као уобичајено светилиште са стубовима с предње стране. У велико отворено двориште, окружено двоструком колонадом, првобитно се улазило кроз пилонски улаз. Рамзес II додао је још једно двориште с колонадама и још један пилон.

Верске и погpебне грађевине, биле су грађене од камена за вечност и управо су оне постале симбол архитектуре на Нилу.

 

[*+*+*+*+*]

______________
Зачеци египатске религије јавили су се много пре оснивања јединствене државе. На самом почетку божанства су била једноставна тимачења природних појава, насталих првенствено из страха према њима. Како Египћани своје богове нису могли да замисле као апстрактне појаве, веровали су да су та божанства утелотворена у одређену животињу, а тек касније она. добијају антропоморфни изглед. Јавља се велики број веровања, а свака нома постаје центар властите религије. Тек по уједињењу држве долази до живог саобраћаја између њих, а самим тим и мешања религјских учења. На тај начин, различита веровања спајала су се у јединствену религују. Тај процес трајао је стотинама година, али до потпуног уједињења заправо никада није дошло. Но, и поред тога, као и промена које је египатска религија трпела током векова, заузимала је централно место, како у свакодневном животу Египћана, тако и државној организацији. Под утицајем религије настале су готово све културне тековине ове цивилизације, које су се одржале до данас.

 

[Goddess of the far east]

Stvaranje sveta.

Heliopolisko predanje.

Knjiga poznavanja Raovih dela.

Mudre reči besede.Govori gospodar vasione posle svog postanka; Ja sam onaj koji postade kao Hepra.Ja postadoh i postaše postojanje.Postaše sva postojanja,posle mog postanka.I mnoga bića izađoše iz mojih usta.Još ne beše neba ne beše zemlje.I ne beše još ni tla ni zmije na tom mestu.
Ja sam ih tamo stvorio od Nuna,ni od čega.

Ne nađoh sebi mesta na koje bih se tamo mogao dići.

Ja razmislih u svom srcu,ja se zamislih pred svojim licem.I ja sazdah sve likove sam,jer ja ne beh ispljunuo Šua,ja još ne beh povratio Tefnut,i ne beše nikoga ko bi stvarao sa mnom.
Ja zamislih u svom sopstvenom srcu i postadoše mnogobrojna bića od bića u likovima rođenih i u likovima onih koji rodiše.
Ja se sjedinih sa svojom pesnicom.ja se sparih sa svojom rukomi pade seme u moja sopstvena usta.
I ja ispljunuh Šua ,ja povratih Tefnut.I moj otac Nun reče ; Neka porastu oni! I moje Oko beše njima večna zaštita kada se oni udaljavahu od mene.

Ja bejah na ovoj zemlji ,i Šu i Tefnut se glasno radovahu iz Nuna u kome oni Behu i oni dovedoše sa sobom meni moje Oko kada već bejah sastavio delove svoga tela.Ja sam ih orosio suzama,i postadoše ljudi od mojih suza koje istekoše iz moga oka.I ono se razljuti na mene kada dođe i vide da ja stvorih na njegovom mestu zamenivši ga Veličanstvenim.Ali ja ga smestih na svoje čelo i,posle ovoga ono vladaše nad čitavom zemljom.
Tekst heliopolidskog predanja o stvaranju sveta napisan je u dve varijante ,na papirusu koji se čuva u Britanskom muzeju.Papirus je nađen 1861 na zapadnoj obali Nila nasuprot Tebi.
Hepra-je jedan od naziva boga sunca./Heper-postojati.
Nun-prvobitni haos iz koga je nastao bog sunca Ra.
Oko-uobičajeno ime Raove voljene kćerke-Tefnut

 

[gost 30309]

he, konachno se neko sjetio i ovu temu da otvori...
...a ko bi drugi nego onaj shto zabranjeno ime uzima 8)...
je l' moze neshto o Bast(et), kad god?
...ima znatizeljnih ovde...

 

[*+*+*+*+*]

he, konachno se neko sjetio i ovu temu da otvori...
...a ko bi drugi nego onaj shto zabranjeno ime uzima 8)...
je l' moze neshto o Bast(et), kad god?
...ima znatizeljnih ovde...

Nisam se ja setio, setila se Goddess of the far east i prepustila mi da otvorim temu :wink:
Naravno, naravno - sve moze. Bitno da smo krenuli polako...napiacemo danas nesto i o Bastet...

 

[hator]

Zaista je bilo zadovoljstvo procitati sve ovo...po ko zna koji put

 

[hator]

Evo i mog skromnog ali na izvestan nacin sebicnog doprinosa o omiljenoj mi Hator...

Kultni centri se nalaze širom Egipta, a posebno u Denderi. Zato što se njeno obožavanje proteže još u predinastičko vreme, nalazimo Hathor identifikovanu sa mnogim lokalnim Boginjama i možemo reći da su sve te Boginje samo različite forme Hathor. Nalazimo je u ulozi Boginje nebesa, Boginje sunca, Boginje meseca, Boginje istoka, Boginje zapada, Boginje vlage, Boginje plodnosti, Boginje poljoprivrede i Boginje podzemnog sveta.

Hathor je bila Boginja radosti, materinstva i ljubavi. Smatrala se za zaštitnicu trudnica i babica. Bila je pokrovitelj svih žena bez obzira na njihov položaj. Kao Boginja plodnosti i vlage, Hathor se pridružuje sa poplavama Nila. U legendama o Ra, Hathor se naziva "okom Ra".

U kasnijim vremenima kada je Oziris povećao popularnost, njena uloga je izmenjena. Sada je dočekivala pokojnike sa dobrodošlicom u podzemni svet, deleći vodu dušama mrtvih iz grana drveta sikamor (egipatska smokva) i nudeći im hranu.

Originalno je obožavana u formi krave, ponekad kao krava sa zvezdama na njoj. Kasnije je predstavljaju kao ženu sa glavom krave i konačno sa ljudskom glavom širokog i mirnog lica, ponekad se opisuje sa ušima ili rogovima krave.
Često se može videti i sa parom rogova iznad njene glave, a između je disk koji simboliše mesec.

Kćerka je od Nut i Ra, žena od Ra, majka od Ihy. Mnoge legende je portretišu kao majku Horusa.

 

[hator]

Hapi


Kultni centri su širom Egipta. Hapi je bio veoma važno božanstvo za svakoga ko živi u dolini Nila. On je bio Bog Nila, posebno poplave, njegove pristalice su ga obožavale i bio je čak i iznad Boga Ra. Posle svega, bez sunca Egipćani mogu živeti u tami, ali bez Nila će pomreti. Verovalo se da su Hapijev izvor bila dva vrtloga u pećinama na ostrvu Elephantine. Na njegovom putovanju zamišljen je kako teče kroz podzemni svet, kroz nebesa i onda kroz Egipat. Bio je odgovoran za pojenje livada donošenje jutarnje rose. Ali najvažnije je da je donosio plodne poplave. Poplave su bile vrlo važne za Egipćane jer u jednom periodu godine Nil bi nadošao i na taj način navodnjavao zemlju i tako je činio plodnom.

Hapi je obezbeđivao hranu i vodu za ishranu i za ponude Bogovima. Kao Bog plodnosti pridružen je Ozirisu.
Predstavlja se kao čovek sa bradom obojenom plavo ili zeleno, sa ženskim grudima, nagoveštavajući njegove moći ishrane. Kao Bog severnog Nila on nosi biljke papirusa na njegovoj glavi i kao Bog južnog Nila nosi biljke lotosa. Često se mogao videti i kako nosi ponude hrane ili kako sipa vodu iz vaze. Ponekad je naslikan nudeći dve biljke i dve vaze što simboliše gornji i donji Egipat.

Nekhebetin je muž .
Njegovo ime se često brka sa Horusovim sinom koji se zove Hapy.

 

[Goddess of the far east]

Stvaranje sveta.

Memfisko predanje

Poniknu u srcu u liku Atuma,poniknu na jeziku u liku Atuma.Veliki je ogroman Ptah koji je nasledio svoju snagu od svih bogova i
njihovih duhova preko ovog srca...,u kome se Horus pretvori u Ptaha pomoću ovog jezika u kome se Tot pretvori u Ptaha.

Dogodi se da srce i jezik dobiše vlast nad svim udovima,jer oni saznaše da je on Ptah u svakom telu ,u svim ustima svih bogova
,svih ljudi ,svih zveri,svih crva i svega što živi,jer on razmišlja i zapoveda svim stvarima kojima on želi.Njegova devetka bogova je uz njega kao zubi i usne.To je seme i ruke Atuma,jer Atumova Devetka bogova ponikla pomoću njegovog semena i njegovih prstiju,(Ptahova),pak,Devetka bogova to su zubi i usne u ovim ustima,koja dadoše imena svim stvarima i iz kojih izađoše Šu i Tefnut.Devetka stvori vid ,sluh ušiju i disanje nosa,da oni obaveštavaju srce.Jer upravo ono rađa svako znanje,a jezik ponavlja sve što je srce zamislilo.

I tako ovom rečju behu stvoreni duhovi Ka i određeni Hemsut,koji tvore svu hranu i sve jelo

I bi dat život miroljubivom i bi data smrt zločincu,i behu stvoreni razni poslovi i razne umetnosti,rad ruku,hod nogu ,pokret udova prema onoj naredbi koju zamisli srce i izrazi jezik
I dogodi se ono što je bilo rečeno o Ptahu:“Onaj koji sazda Atuma i stvori bogove“.Ta-nen stvori bogove.Od njega postadoše sve stvari:hrana i jelo,hrana bogova i sve druge divne stvari,i tako beše nađeno i priznato da je njegova sila veća od sile svih drugih bogova.
I bi Ptah zadovoljan kad stvori sve stvari i sve božije reči.
I on rodi bogove,on stvori gradove,on osnova nome,on stavi bogove u njihova svetilišta.on odredi njihove žrtve on osnova njihove hramove,on stvori njihova tela po želji njihovih srdaca.I uđoše bogovi u svoja tela načinjena od drveta,od kamena i gline,od svih stvari koje su na njemu rasle u kojima oni uzeše svoja obličja.I skupiše se oko njega svo bogovi i njihov Ka.
Ovak tekst čini deo religiozne drame.

 

[Goddess of the far east]

Stvaranje sveta.


Herakleopolisko predanje
Sačuvani su ljudi, božije stado,on stvori nebo I zemlju po njihovoj želji ,on uništi haos vode,on stvori vazduh za njihove nozdrve.Oni su njegova prilika ,oni izađoše iz njegova tela.
On izlazi na nebu po njihovoj želji, on stvori za njih biljke,životinje,ptice,ribe da bi ih hranile.
On ubija svoje neprijatelje ,on uništava svoju decu ako ona smeraju zlo protiv njega
On stvori svetlost po njihovoj želji,on plovi(po nebu) da bi oni mogli videti.On podiže iza njih zgrade za molitvu.kada oni plaču on ih čuje.
On je radi njih stvorio magije kao oružje da bi odvratio ono što može da se dogodi,I snove noću kao danju.

 

[*+*+*+*+*]

Bastet (Bast)

Simboli: mačka, lavica, sistrum, Udjat (Horusovo oko)
Kultni centar: Bubastis

Kartuš:

Boginja Bastet obično se prikazuje kao žena sa glavom pitome mačke. Medjutim, ponekad se prikazuje i kao lavica. Prema egipatskoj mitologiji Bastet je ćerka boga Ra, supruga boga Ptaha.

Bastet je bila boginja vatre, zaštitnica mačaka, porodice i trudnica. Prema jednom mitu ona je prikazana kao duša boginje Izis. Često se za nju kaže da je „Dama sa istoka“, dok je „Dama sa zapada“ boginja Sekhmet.

Izgleda kao da Bastet ima dve strane svoje ličnosti: dobru i lošu. Njena dobra i nežna strana se ogleda u njenoj ulozi zaštitnice doma, porodice i trudnih žena, dok se njena loša i zlobna priroda ispoljava u bitkama kada joj faraoni prinose žrtvu uz molbu da im pomogne da izvrše pokolj nad neprijateljima.

Najveći centar poštovanja njenog kulta bio je grad Babastis (Per-Bast, Pa-Bast, Pibeseth, Tell-Basta) u zapadnom delu Delte. Tu se i proslavljao festival u njenu čast, obično u aprilu ili maju. O tom festivalu Herodot je zapisao sledeće:


“….Kad se Egipćani voze na tu svečanost u Bubastisu, onda se ovo dešava: mnoštvo ljudi i žena putuje zajedno u pojedinim čamcima. Neke od žena imaju klepetala i njima klepeću, muškarci sviraju u frule za vreme cele vožnje, a ostale žene i ljudi pevaju i tapšu rukama. Kad uz put naiđu na neki grad, pristanu uz obalu, siđu sa lađe i rade ovakve stvari: jedne žene rade ono što sam malopre spomenuo, tj. klepeću, a druge viču i rugaju se ženama iz tog grada; neke, opet, igraju u kolu, a neke ustaju i dižu suknje uvis. Tako one rade u svakom gradu na obali. Kad stignu u Bubastidu, održavaju svečanost i prinose velike žrtve, i tom prilikom više popiju vina nego u toku cele godine. Tamošnji ljudi kažu da se onde slegne masa od oko sedam stotina hiljada ljudi, i to samo ljudi i žena, osim dece…..”

 

[hator]

Anpu - bog šakal

Rodila ga je Neftis. Otac njegov je Set. Drevni Anpu oduvek beše pratilac umrlih, čuvar tajnog puta za Amenti - Podzemlje. Zapisano je da oni koji napuštaju Svet svoje telo moraju sačuvati. Sin Seta i Neftis gleda na to kako se telo štiti posle smrti. Anpu, veliki bog Podzemlja, stoji pored Knjige mrtvih, i svojim rukama štiti umrlog. Utom mrtvi progovara, rečima stavljenim u usta Anpua, i govori: "Moje usne su usne Anpua". Onda Šakal, uvodeći dušu u Svet ispod, gleda na Jezik velike ravnoteže, pazeći na Red. On to čini u ime Ozirisa, svojom voljom.

 

[hator]

Ostrvo postanka

Prema drevnoj egipatskoj mitologiji, pre stvaranja Sveta i Svemira, postojao je haos u obliku nepregledne vodene mase. Voda je potpuno prekrivala Zemlju i nije bilo ni ljudi ni bogova. Tada je odjednom iz vode izronilo osrtrvo od blata, a na to ostrvo spustila se božanska ptica. Ponekad, ta božanska ptica u obličju je sokola, ponekad poprima obličje ptice ibis, a ponekad je to ptica benu ili poznatiji feniks. Nakon toga iz tame su se niotkud pojavili prvi polubogovi, te stanu oni ubirati trstiku, šaš i lotos i započnu graditi prvobitno sklonište za božansku pticu.

Ova sfera ili mitološka grupa verovanja drevnih Egipćana proizašla je iz prirodnih osobina koje su se izmjenjivale u drevnom Egiptu svake godine, a svakako radi se o poplavama životvorne reke Nil. Nakon što bi se Nil izlio iz svog korita postajao je zaista nepregledna vodena masa iz koje se kasnije njegovim povlačenjem u prvobitno korito pojavljuju blatna (muljevita) ostrva na kojima će niknuti bogati usevi. Kako bi se božanstvo zaštitilo izgrađen mu je zaklon od trstike i palminih stubova koje su prvi polubogovi ukrasili lotosovim cvetovima. Kasnije se to prvobitno svetište dograđuje novim prostorijama koje služe prvim polubogovima, pa dodatnim hodnicima i tako je nastalo svetište u kojem je dominantnu poziciju, a koja je nadvisila sve ostale građevine, imalo prvobitno sklonište za božansku pticu. Kasnije to će postati hramovi koji će čuvati od pogleda znatiželjnika kip božanstva, a ljubomorno će ga čuvati potomci onih prvih polubogova – sveštenici. Ubrzo će u kultnim (verskim) središtima niknuti hramovi, a sveštenici će se takmičitii u uveravanju sledbenika da je upravo njihov hram izgrađen na prvobitnom ostrvu postanka na koji se spustila božanska ptica.

 

[Goddess of the far east]

Istrebljenje ljudi.
Prema ovoj legendi bog Ra koji je vladao u Egiptu,ostario je i tada su ljudi ,prestavši da mu se pokoravaju "smislili rđava dela".Pokazalo se da Ra ne može sam da pokori ljude,pa saziva savet bogova(Šua,Tefnut,Nut,Heba),koji mu predlažu da protiv nepokornih ljudi pošalje svojum kćer.strašno sunčevo oko.Ona se javlja u liku boginje Hator/Sohmet,svirepe lavice.Počinje istrebljivanje ljudi,koje poprima takve razmere da sam Ra hoće da ga obustavi,ali boginja se ne pokorava ocu.Tada se po drugi put sastaje savet bogova,ali ovoga puta radi toga da odluče na koji način da se spasu oni ljudi ostali u životu.Hitno šalju glasnike u daleku Elefantinu,odakle ovi donose crveni mineral(didi).
Samelju ga u prašak,mešaju ga s ogromnom količinom ječmenog piva i dobijenom crvenom tečnošću noću zalivaju polja ,po kojima ujutru treba da prođe boginja,da bi sustigla ljude koji su od nje pobegli u pustinju.Somhet od crvene tečnosti misli da je krv,ispija je,opija se i ne seća se više svoje želje da uništi preostale ljude.U spomen tog događaja Ra ustanovljuje praznik s naređenjem da se na taj dan prinose na žrtvu njegovoj kćeri posude piva,posle čega on odlazi na nebo proglasivši za svog zamenika na zemlji svoh unuka,boga zemlje Heba.
Original tekst je uklesan u grobnicama faraona Setija I(1313-1292. pre n.e) i Ramzesa III (1198-1167) u Dolini kraljeva ,na zapadnoj obali Nila kraj Tebe

 

[gost 30309]

@Akhenaton
...ovo je bilo prilichno iscrpno... hvala .
nisam imala pojma da joj je sekhmet
neka vrsta kontra-principa...