Vraćala se kući kroz mrak koji se sve više zgušnjavao. Osećala je čudan umor, kao da je obavljala nekakav fizički zahtevan posao ceo dan; i dok se pitala koji bi tome razlog mogao biti; odjednom joj je pala na pamet ona hladnoća i šaptanje na galeriji.
Već je dosta vremena prošlo otkad je bila prisiljena pred sobom otvoreno priznati kako dvorac Muldoona pohode čudne stvari; međutim, još nikad nije osetila nešto toliko izravno. Ovo večeras, to je bilo skoro kao da… Namrštila se. Najtačniji izraz opisao bi taj događaj kao sasvim ličan.
Onoliko daleko koliko se uopšte usuđivala misliti o svojoj neobjašnjivoj i nedokučivoj osetljivosti; ona je verovala da nijedan zvuk, lik ili glas nema, u stvari, veze s njom. To što je njoj dozvoljeno da ih vidi, čuje i oseti; nije značilo da su tamo zbog nje i da imaju bilo kakvo konkretno i osobeno značenje. Bilo je to kao da vam je omogućeno da zavirite u drugu dimenziju; svet koji, možda, postoji paralelno s onim koji zovemo stvarnim; i na trenutak steknete uvid u nešto što živi sasvim neovisno i odvojeno od vas i u stvari vas se ni malo ne tiče. Pretpostavljala je da drugi svetovi imaju sopstveni život koji pripada onima koji ga naseljavaju; kao što ovaj ovde pripada njoj. Nikad nije iskusila ništa lično, lepo kao ni ružno. Ona je bila tek nemi svedok lišen moći upliva. A možda je vredelo i obrnuto.
Međutim, večeras je po prvi put to iskustvo, izgleda, bilo namenjeno njoj.
Nije znala kako to zna; kao što nije znala kako zna nijednu stvar u vezi «čudnih dešavanja»; ali osećaj je bio tako jak da nije verovala da greši. Onaj dodir u prolazu, jedva osetniji od nagoveštaja; šapat u njenom uhu; reči koje nije razumela a koje su, opet, sigurna je, bile namenjene njoj!.. Neko ili nešto joj se to veče obratilo na galeriji u dvorcu Muldoon; oslovilo baš nju, Morganu.
Setila se podsmeha u tom glasu, onog hladnog gneva; i dlačice na vratu joj se opet naježiše. Međutim, ovo je bilo samo sećanje; reakcija na neobično jasnu sliku u njenoj glavi. «To» je nije pratilo po visoravni. «To» možda nije ni moglo da napusti zidove dvorca Muldoon.
Zašto je pri toj pomisli osetila olakšanje?
Čak i ako joj se nešto obratilo večeras, ona još nije videla razloga za strah. Da li je trebala biti pametnija pa još davno pretpostaviti kako će, jednom, do kontakta doći?.. Ako je moguće da vidi prikaze; ili kako se god nazivale; i da one, izgleda, vide nju; zašto nikad nije ni pomislila da očekuje kako je i komunikacija isto tako moguća?..
Možda iz razloga što stalno, od samog početka, veruje da to nije bit; da to nije razlog iz kog je njoj (ili njima) omogućeno da vidi.
S druge strane, zašto ne bi?
Shvatila je da, naravno, ne zna odgovor. Ništa, zapravo, nije znala o svojim «čudnim događajima». Nikad nikome o njima nije govorila; nikad se nije raspitivala ni tražila objašnjenja i pouke. Sve zaključke do kojih je došla, došla je sama; i za svaku pogrešku – ako se tako ispostavi – može kriviti samo sebe.
Hodala je, zaneta u misli, i takoreći se zaletela pravo u nekog ko je stajao na putu. Uplašeno je ciknula; isprva ne vidjevši ništa osim veoma tamne siluete naspram horizonta koji je sad imao boju indiga. Istog momenta kad je shvatila o kome se radi, reči mahinalno napustiše njena usta, i ona požuri da siđe sa staze.
-Oprostite, gospođo Campbell, nisam vas videla….
U poslednjih petnaestak godina, žena je ostarila tek za nijansu. Možda je bilo više širokih belih pramenova u nenoj gar-crnoj kosi; ali lice joj je bilo podjednako belo i oči duboke i oštre. Njena je kičma još uvek stajala savršeno pravo, ne popuštajući pod teretom godina.
Morgana ju je veoma retko viđala; i posle susreta na rubu šume u njenoj desetoj godini, više nijednom izbliza. Ponekad bi spazila čudnu postariju ženu u daljini, u njenoj suknji boje rđe; kako se saginje i bere samo njoj znane travke i bilje; ili prolazi sigurnim korakom ledolomca, osobe koja ne skreće s puta ma kakve se prepreke na njemu našle; pa makar i zidovi debeli metar…
Iz nekog razloga, nije se činilo da je gospođa Campbell zatečena ovim susretom koliko ona. Čak kao da je izašla na stazu baš da bi je srela. Ona joj se smakla s puta kao uvek; kao svi; ali žena se ne pomače i ne nastavi. Buljila je u nju tim golemim očima bez beonjača; crnim kao okna pakla; a onda rekla, bez uvoda:
-Morgana, Morgana, Crvena Morgana, koliko voliš sina svog?..
Nije pevala, i oko usana joj je titrao nekakav poluosmeh za koji se nije moglo odrediti znači li podsmeh, ili sažaljenje. Progutala je knedlu u grlu; a žena nastavi:
-Ali pitanje je u stvari: je li ti draži od brata tvog?.. Je li, Crvena Morgano?
-Ne razumem šta…
-Ne razumeš? Pitaj ludu devojku od kog je čula svoju pesmicu.
Osećajući se pomalo kao idiot što stoji ovde, u mraku koji pruža svoje crne pipke preko visoravni; i sluša tu ( da li uopšte normalnu?..) ženu; i što joj uopšte pada na um da odgovara i objašnjava se (zaboga, sad je imala malo previše godina za nikad-se-ne-zameraj-Campbellovima pouke svoje majke); u isto je vreme nalazila da od tog ništa ne bi moglo biti logičnije.
Čula je samu sebe kako govori:
-Mogla je da čuje od bilo kog… (kako ona, uopšte, zna za Padmu i pesmu?..) Ali se toga neće setiti… Ona ne pamti takve stvari, gospođo Campbell…
-Ove hoće. Pitaj je ko joj je šapnuo stihove na uho, Crvena Morgano.
-To nije važno…
-Šta bi bilo? Brat tvoj?
-Moj brat…
-Tvoj brat, tvoj brat! Seti se šta sam ti rekla onaj dan, Crvena Morgano! Da li se sećaš?
Osupnuta; ona nemo klimne glavom. Gospođa Campbell ju je neko vreme posmatrala odgore – čudno kako neki ljudi uspeju da vas gledaju odgore čak i kad ste iste visine – a oči su joj bile ogromne; crne i izbečene…
Rekla je:
-Idi i pitaj ludu crnu devojku.
Onda se okrenula na peti, tako da joj je suknja zalepršala oko nogu; i nestala u mraku. Poluotvorenih usta i zgrožena; Morgana je blenula za njom.
Već je dosta vremena prošlo otkad je bila prisiljena pred sobom otvoreno priznati kako dvorac Muldoona pohode čudne stvari; međutim, još nikad nije osetila nešto toliko izravno. Ovo večeras, to je bilo skoro kao da… Namrštila se. Najtačniji izraz opisao bi taj događaj kao sasvim ličan.
Onoliko daleko koliko se uopšte usuđivala misliti o svojoj neobjašnjivoj i nedokučivoj osetljivosti; ona je verovala da nijedan zvuk, lik ili glas nema, u stvari, veze s njom. To što je njoj dozvoljeno da ih vidi, čuje i oseti; nije značilo da su tamo zbog nje i da imaju bilo kakvo konkretno i osobeno značenje. Bilo je to kao da vam je omogućeno da zavirite u drugu dimenziju; svet koji, možda, postoji paralelno s onim koji zovemo stvarnim; i na trenutak steknete uvid u nešto što živi sasvim neovisno i odvojeno od vas i u stvari vas se ni malo ne tiče. Pretpostavljala je da drugi svetovi imaju sopstveni život koji pripada onima koji ga naseljavaju; kao što ovaj ovde pripada njoj. Nikad nije iskusila ništa lično, lepo kao ni ružno. Ona je bila tek nemi svedok lišen moći upliva. A možda je vredelo i obrnuto.
Međutim, večeras je po prvi put to iskustvo, izgleda, bilo namenjeno njoj.
Nije znala kako to zna; kao što nije znala kako zna nijednu stvar u vezi «čudnih dešavanja»; ali osećaj je bio tako jak da nije verovala da greši. Onaj dodir u prolazu, jedva osetniji od nagoveštaja; šapat u njenom uhu; reči koje nije razumela a koje su, opet, sigurna je, bile namenjene njoj!.. Neko ili nešto joj se to veče obratilo na galeriji u dvorcu Muldoon; oslovilo baš nju, Morganu.
Setila se podsmeha u tom glasu, onog hladnog gneva; i dlačice na vratu joj se opet naježiše. Međutim, ovo je bilo samo sećanje; reakcija na neobično jasnu sliku u njenoj glavi. «To» je nije pratilo po visoravni. «To» možda nije ni moglo da napusti zidove dvorca Muldoon.
Zašto je pri toj pomisli osetila olakšanje?
Čak i ako joj se nešto obratilo večeras, ona još nije videla razloga za strah. Da li je trebala biti pametnija pa još davno pretpostaviti kako će, jednom, do kontakta doći?.. Ako je moguće da vidi prikaze; ili kako se god nazivale; i da one, izgleda, vide nju; zašto nikad nije ni pomislila da očekuje kako je i komunikacija isto tako moguća?..
Možda iz razloga što stalno, od samog početka, veruje da to nije bit; da to nije razlog iz kog je njoj (ili njima) omogućeno da vidi.
S druge strane, zašto ne bi?
Shvatila je da, naravno, ne zna odgovor. Ništa, zapravo, nije znala o svojim «čudnim događajima». Nikad nikome o njima nije govorila; nikad se nije raspitivala ni tražila objašnjenja i pouke. Sve zaključke do kojih je došla, došla je sama; i za svaku pogrešku – ako se tako ispostavi – može kriviti samo sebe.
Hodala je, zaneta u misli, i takoreći se zaletela pravo u nekog ko je stajao na putu. Uplašeno je ciknula; isprva ne vidjevši ništa osim veoma tamne siluete naspram horizonta koji je sad imao boju indiga. Istog momenta kad je shvatila o kome se radi, reči mahinalno napustiše njena usta, i ona požuri da siđe sa staze.
-Oprostite, gospođo Campbell, nisam vas videla….
U poslednjih petnaestak godina, žena je ostarila tek za nijansu. Možda je bilo više širokih belih pramenova u nenoj gar-crnoj kosi; ali lice joj je bilo podjednako belo i oči duboke i oštre. Njena je kičma još uvek stajala savršeno pravo, ne popuštajući pod teretom godina.
Morgana ju je veoma retko viđala; i posle susreta na rubu šume u njenoj desetoj godini, više nijednom izbliza. Ponekad bi spazila čudnu postariju ženu u daljini, u njenoj suknji boje rđe; kako se saginje i bere samo njoj znane travke i bilje; ili prolazi sigurnim korakom ledolomca, osobe koja ne skreće s puta ma kakve se prepreke na njemu našle; pa makar i zidovi debeli metar…
Iz nekog razloga, nije se činilo da je gospođa Campbell zatečena ovim susretom koliko ona. Čak kao da je izašla na stazu baš da bi je srela. Ona joj se smakla s puta kao uvek; kao svi; ali žena se ne pomače i ne nastavi. Buljila je u nju tim golemim očima bez beonjača; crnim kao okna pakla; a onda rekla, bez uvoda:
-Morgana, Morgana, Crvena Morgana, koliko voliš sina svog?..
Nije pevala, i oko usana joj je titrao nekakav poluosmeh za koji se nije moglo odrediti znači li podsmeh, ili sažaljenje. Progutala je knedlu u grlu; a žena nastavi:
-Ali pitanje je u stvari: je li ti draži od brata tvog?.. Je li, Crvena Morgano?
-Ne razumem šta…
-Ne razumeš? Pitaj ludu devojku od kog je čula svoju pesmicu.
Osećajući se pomalo kao idiot što stoji ovde, u mraku koji pruža svoje crne pipke preko visoravni; i sluša tu ( da li uopšte normalnu?..) ženu; i što joj uopšte pada na um da odgovara i objašnjava se (zaboga, sad je imala malo previše godina za nikad-se-ne-zameraj-Campbellovima pouke svoje majke); u isto je vreme nalazila da od tog ništa ne bi moglo biti logičnije.
Čula je samu sebe kako govori:
-Mogla je da čuje od bilo kog… (kako ona, uopšte, zna za Padmu i pesmu?..) Ali se toga neće setiti… Ona ne pamti takve stvari, gospođo Campbell…
-Ove hoće. Pitaj je ko joj je šapnuo stihove na uho, Crvena Morgano.
-To nije važno…
-Šta bi bilo? Brat tvoj?
-Moj brat…
-Tvoj brat, tvoj brat! Seti se šta sam ti rekla onaj dan, Crvena Morgano! Da li se sećaš?
Osupnuta; ona nemo klimne glavom. Gospođa Campbell ju je neko vreme posmatrala odgore – čudno kako neki ljudi uspeju da vas gledaju odgore čak i kad ste iste visine – a oči su joj bile ogromne; crne i izbečene…
Rekla je:
-Idi i pitaj ludu crnu devojku.
Onda se okrenula na peti, tako da joj je suknja zalepršala oko nogu; i nestala u mraku. Poluotvorenih usta i zgrožena; Morgana je blenula za njom.
