13 jul- Dan ustanka naroda Crne Gore.

[Njegos88]

Ево фотографије Секуле Дрљевића и Штемедлије на Цетињу, али се ни на једној фотографији не појављују...

Pogledajte prilog 1330680
Pogledajte prilog 1330692

Да ли смо сигурни да су фотографије од 12. јула?

претпостављам да је овај можда Секула...Саво Марковић би 1941. имао 35 година па сумњам да би га могао препознати.

 

[Brđanin]

Da iznesem svoje mišljenje o Trinaestojulskom ustanku.

S jedne strane, ustanak je otpočeo kao rezultat odluke KPJ o pokretanju ustanka, donesene na sastanku u vili Ribnikara 4. jula. Ta odluka je proizašla iz napada Njemačke na SSSR, koji je pokrenut 22.juna.
Crnogorski komunisti su, u skladu sa tom odlukom, održali sastanak 8.jula u Stijenama Piperskim i odlučili da pokrenu ustanak. Za dan početka ustanka je izabran 13.jul, koji je te godine padao u nedelju. To je jedna linija pokretanja ustanka.
Narodno nezadovoljstvo Petrovdanskim saborom je dovelo do toga da ustanak postane masivan i dobije opšte-narodni katakter. Da nije bilo istog, ustanak bi u početku bio manjih razmjera, kao što je bio i u Srbiji (ipak teritorije u NDH ne mogu da se porede ). Možda bi po intenzitetu bio slabiji od ustanka u Srbiji, zbog povoljnijih uslova pod italijanskom okupacijom, ali ipak treba uzeti u obzir da je komunista bilo više u CG, nego u Srbiji. Tako da bi, summa summarum, ustanci bili slični.
I da nije bilo ovih odluka komunista, do ustanka bi svakako došlo, zbog nezadovoljstva Petrovdanskim saborom. Ovo potvrđuju izveštaji Pircija Birolija.
S obzirom na to da su komunisti bili glavni inicijatori ustanka, kom su se priključile šire narodne mase, zauzeli su čeone pozicije ustaničkog rukovodstva. U Ustaničkoj vrhovnoj komandi su bili: Andro Mugoša, Peko Dapčević, Arso Jovanović, Milovan Đilas i Bajo Stanišić.
Od njih, Arso Jovanović je bio oficir koji će se tek kasnije pridružiti komunistima, Bajovu priču znamo, a ostala trojica su bili komunisti.
Osim ove organizacije, postojala je i Privremena ustanička komanda KPJ (https://sr.m.wikipedia.org/w/index.php?title=Главни_штаб_НОВ_и_ПО_Црне_Горе_и_Боке&diffonly=true

Spojler: Privremena ustanička komanda

Покрајински комитет КПЈ је 18. јула 1941. године именовао привремену Врховну команду националноослободилачких трупа Црне Горе, Боке и Санџака чије је седиште у почетку било у Пиперима, код Подгорице. Командант Привремене команде је био Арсо Јовановић, политички комесар Милован Ђилас, а чланови: Божо Љумовић, Блажо Јовановић, Будо Томовић и Бајо Секулић. Њен утицај, се у почетку, осећао једино у околини Подгорице. У већини срезова су образоване чете и батаљони, по угледу на племенске формације Црногорске војске, до 1916. године, њима су руководили Месни комитети КПЈ и делегати Покрајинског комитета

.) koja nije isto što i pomenuta Vrhovna ustanička komanda. Ovo navodim da ne bi bilo zabune.
Dakle, komunisti su ugrabili liderske pozicije i bavili se propagandno-organizacionom djelatnošću, dok su školovani oficiri bili operativni komandanti na bojištu. Ti oficiri će kasnije većinski pristupiti JVuO, iako će neki pristupiti i Partizanima (Savo Orović, Velimir Terzić, Pero Ćetković, Arso Jovanović, Veko Bulatović,...). Doduše, do kraha u Pljevaljskoj bici, ogroman broj oficira je bio u partizanima. Tek nakon toga su desetkovani u oficirskom kadru, zbog masovnog dezertestva i prelaska novoformiranom četničkom pokretu.
A kad smo kod oficira koji će kasnije pristupiti četnicima, evo nekih primjera:
Leko Lalić - oficir koji je komandovao oslobođenjem Andrijevice, prvog oslobođenog sreskog sjedišta u Evropi, 16.jula
Bajo Stanišić i Jakov Jovović - ustanički komandanti koji su komandovali oslobođenjem Danilovgrada
Jakov Kusovac - komandant Bitke na Košćelima, najveće ustaničke pobjede
Pavle Đurišić - oficir koji je komandovao oslobođenjem Berana
Ivan Ružić - jedan od ustaničkih vođa u Drobnjacima
Đorđije Lašić - komandant fronta ka Čakoru, najznačajnijeg ustaničkog fronta
Radule Radović i Miljan Janketić - vođe ustanka u Kolašinu
Ima mnogo ovakvih ljudi.
Dakle, ustanak je nastao kombinovan dejstvom komunista i srpskog naroda, revoltiranog Petrovdanskim saborom.
Nakon gušenje ustanka u avgustu, dio ustanika se dogovorio sa Italijanima i položio oružje (takvi će kasnije biti u četnicima), a dio je nastavio da se bori, nakom sastanka u Vilusima i napada na Italijane u Brajićima.

Valja napomenuti da se ustanici nisu nazivali partizanima, već Nacional-oslobodilačkim trupama. Tek će posle dobiti taj naziv.

Interesuje me šta o ovome misli @Q. in perpetuum hibernum, kao istoričar.

 

[Brđanin]

Nije nikako bolje pitanje. I ustanku je učestvovalo 40 000 ljudi, a partizani imalo posle ustanka samo nekoliko hiljada. Đe se đedoše toliki partizani.

U septembru 1941. ih je bilo 4500. Bili su skoncentrisani u 4 odreda: Durmitorski, Komski, Lovćenski i Zetski. Kasnije je formiran odred „Bijeli Pavle”, a nastao je i Nikšićki odred, odvajanjem od Durmitorskog.

 

[Nikita Kulganov]