Imala je samo devet godina kad se jedno poslepodne vraćala kući iz škole i kad joj je zgodni sivi poni utrčao u vidokrug. Nikad nije imala konja. Konji su bili skupe igračke koje zahtevaju štale, konjušare i hranu; a za tako nešto Reillyevi nisu imali novaca zadnjih sto godina. Možda joj se zato dečak na konju učinio poput princa; u svojoj po meri šivenoj odeći za jahanje i pravim pravcatim visokim jahaćim čizmama ulaštenim do sjaja. Njegove su reči svakako bile veoma nabusite. Usporio je kad ju je ugledao, i odmah potom viknuo: «Hej, ti!… Zašto hodaš ovuda?»
Sa devet godina, ni najveća buduća zavodnica ne ume pričati s dečakom; i ona je bila sasvim izgubljena. U njenoj se školi dečaci i devojčice nisu mešali, štaviše, to se smatralo upravo nastranim. Tim ju je više zapanjio ovaj momčić koji joj je sasvim otvoreno, javno prišao; i još je oslovio. Odgore sa svog sjajnog ponija duge i brižljivo raščešljane grive, gledao ju je veoma svetlim očima; mršteći se. Nije mogao biti puno stariji; ali činilo se da mu je jahanje davno svladana veština. Najviše zbog toga, odmah je znala ko je.
U ovom su kraju samo Muldooni imali dovoljno novaca za ponije, dečja jahaća odela, čizme i bič.
Zaista, on je odmah potom obavesti: «Ovo je zemlja mog dede-strica. Zašto ti hodaš privatnim vlasništvom?»
Sasvim je sigurno bio osion mali gospodičić; kakvi već Muldooni jesu pre nego izrastu u veliku osionu gospodu. Ali, nju je zbunio njegov pol; ne gospoština. Ne možete se zvati Reilly i ne osećati da vam od retko kog i kakvog plemstva na svetu preti opasnost.
Njen je otac običavao govoriti: čak je i kralj - samo aristokrata.
Plemstvo se ne uzrujava zbog plemstva.
Začuđena pre svega što joj se, kao dečak, obratio; a ne onim što govori, pokušala je objasniti: «Samo idem kući…» On je nestrpljivo prekide: «Kojoj kući? Živiš li, možda, u dvorcu? Zašto te nikad nisam video, onda?» I dalje se mrštio, a one gotovo neprirodno svetle oči bile su veoma sumnjičave. «Nemoj da me lažeš. Ti nisi od dedine posluge.» Podjednako začuđena, rekla je: «Ne, nisam. Ne živim u vašm dvorcu. Ja…» On prasne: «Znam, znam!…Ti si ona devojčica Reilly, zar ne? Vi živite na dedinom imanju jer vam je jedan moj predak dozvolio da koristite kuću na visoravni!..» Slavodobitno joj se iscerio, kao da je uspešno rešio kakvu zagonetku. Ona oseti jedan od izuzetno retkih poriva u svom životu da mu kaže kako je zemlja na kojoj stoji, zajedno s ponijem i celim dvorcem, u stvari zemlja Rellyevih; međutim, on tad uradi nešto usled čeg se postidela do peta.
Naime, rekao je: «Reillyevi su nekada bili najveća gospoda u grofoviji, tako mi deda kaže. Vi ste bili plemstvo dok su Muldooni još uvek radili za druge, tamo u gorju. Kako se zoveš? Da li se ljutiš na mene? Nisam hteo da budem bezobrazan. Znaš li da jašeš? Dođi, pustiću te da jašeš Pahuljicu.»
Ona se sramežljivo smešila, ali već tada nije mogla da odoli vicu isto kao ni danas. Ponovila je: «Pahuljicu?..» Dečak je prevrnuo očima. «To mu je ime dala Padma, i sad ga svi tako zovu. Ona ume da smišlja takva imena da padneš na teme. Hoćeš da dođeš da se igraš s Padmom i sa mnom?»
Sa devet godina, ni najveća buduća zavodnica ne ume pričati s dečakom; i ona je bila sasvim izgubljena. U njenoj se školi dečaci i devojčice nisu mešali, štaviše, to se smatralo upravo nastranim. Tim ju je više zapanjio ovaj momčić koji joj je sasvim otvoreno, javno prišao; i još je oslovio. Odgore sa svog sjajnog ponija duge i brižljivo raščešljane grive, gledao ju je veoma svetlim očima; mršteći se. Nije mogao biti puno stariji; ali činilo se da mu je jahanje davno svladana veština. Najviše zbog toga, odmah je znala ko je.
U ovom su kraju samo Muldooni imali dovoljno novaca za ponije, dečja jahaća odela, čizme i bič.
Zaista, on je odmah potom obavesti: «Ovo je zemlja mog dede-strica. Zašto ti hodaš privatnim vlasništvom?»
Sasvim je sigurno bio osion mali gospodičić; kakvi već Muldooni jesu pre nego izrastu u veliku osionu gospodu. Ali, nju je zbunio njegov pol; ne gospoština. Ne možete se zvati Reilly i ne osećati da vam od retko kog i kakvog plemstva na svetu preti opasnost.
Njen je otac običavao govoriti: čak je i kralj - samo aristokrata.
Plemstvo se ne uzrujava zbog plemstva.
Začuđena pre svega što joj se, kao dečak, obratio; a ne onim što govori, pokušala je objasniti: «Samo idem kući…» On je nestrpljivo prekide: «Kojoj kući? Živiš li, možda, u dvorcu? Zašto te nikad nisam video, onda?» I dalje se mrštio, a one gotovo neprirodno svetle oči bile su veoma sumnjičave. «Nemoj da me lažeš. Ti nisi od dedine posluge.» Podjednako začuđena, rekla je: «Ne, nisam. Ne živim u vašm dvorcu. Ja…» On prasne: «Znam, znam!…Ti si ona devojčica Reilly, zar ne? Vi živite na dedinom imanju jer vam je jedan moj predak dozvolio da koristite kuću na visoravni!..» Slavodobitno joj se iscerio, kao da je uspešno rešio kakvu zagonetku. Ona oseti jedan od izuzetno retkih poriva u svom životu da mu kaže kako je zemlja na kojoj stoji, zajedno s ponijem i celim dvorcem, u stvari zemlja Rellyevih; međutim, on tad uradi nešto usled čeg se postidela do peta.
Naime, rekao je: «Reillyevi su nekada bili najveća gospoda u grofoviji, tako mi deda kaže. Vi ste bili plemstvo dok su Muldooni još uvek radili za druge, tamo u gorju. Kako se zoveš? Da li se ljutiš na mene? Nisam hteo da budem bezobrazan. Znaš li da jašeš? Dođi, pustiću te da jašeš Pahuljicu.»
Ona se sramežljivo smešila, ali već tada nije mogla da odoli vicu isto kao ni danas. Ponovila je: «Pahuljicu?..» Dečak je prevrnuo očima. «To mu je ime dala Padma, i sad ga svi tako zovu. Ona ume da smišlja takva imena da padneš na teme. Hoćeš da dođeš da se igraš s Padmom i sa mnom?»