IZA KULISA
“Dugo me čekaš?”
“Samo što sam seo, nisam stigao još da naručim. Šta ćemo da pijemo?”
“Ne znam, najradije ne bih ništa”, odgovori mu Ona.
“Momak, hoćeš li konačno da nas uslužiš?”, pozvao je konobara ne obraćajući pažnju na ono što je rekla.
“Izvini, nisam te čuo”, obrati joj se i nastavi, “ovaj restoran nije više ono što je nekada bio. Trebali bi da imaju malo više poštovanja prema gostima.”
“Nismo ni mi više ono što smo nekad bili”, pomisli ona, zahvalna konobaru koji je svojim dolaskom spasao odgovora.
Posmatrala ga je dok je davao narudžbinu, nalik na bezbroj puta ponovljenu mantru.
“Deset ćevapa, srednje pečenih, na kajmaku. Pogača. Salata od kiselog kupusa sa ljutom tucanom paprikom. Za dezert palačinke i po čašu rozea. Imate li još uvek onaj sa vašim etiketom?”
To je bilo jedino što ju je tog trenutka vezivalo za onog čoveka preko puta koga je sedela a u koga se pre mnogo godina zaljubila.
“Gde smo se to pogubili, živote moj. U kom to prevodu. Nekada nismo znali gde počinjem ja a završavaš ti. Uzdahe si moje lečio osmehom tvojim. Pesma si bio na koju je moje srce stajalo mirno, kao da slupa himnu naše ljubavi. Nismo umeli il nismo smeli a sve je izgledalo jednostavno na početku. Nisu postojale tvoje žene ni moji muževi. Nisu nam smetale iznajmljene sobe i kreveti koji su bili sve osim udobni. Bili smo mladi i voleli se. Šta se to desilo sa nama? Kada smo poljupce zamenili gorkim rečima. Zagrljaje hladnoćom“, zausti da kaže ali se u poslednjem trenutku predomisli i reče:
“Još uvek nisu okitili grad. Kasne.”
“Da, Nova godina će uskoro. Sećaš li se? “
“Sećam se. Svakog našeg zajedničkog trenutka se sećam. Sećam se vremena kada mi nije bilo važno to što smo je proslavljali prvog januara. Deda Mraz je kod mene uvek dolazio sa zakašnjenjem.”
“Dušo, sarkazam ti nikada nije pristajao.”
“Nije mi ni pristajalo da budem “druga žena”. Večita rezerva, pa eto navikla sam na to. Mogao bi i ti da se navikneš na moj klimaks, neće ti kruna pasti sa glave.”
“Uželeo sam se slavlja. Uželeo sam se da budemo sami.”
“Dragi moj, mi nikada nismo bili sami. Zaboravljaš. Uvek je neko bio važniji od nas.”
“Nedostaju mi tvoje sarme. Niko ih ne pravi kao ti, i ruske salate sam se uželeo.”
“Da li se ti to sprdaš samnom, čoveče? Ja pokušavam da ti kažem da je među nama gotovo a ti mi govoriš da ti nedostaje sarma. Da li si ti uopšte normalan?”
“Naravno da jesam. Dolazi Nova godina. Moj razvod će konačno biti gotov i moćićemo da se venčamo. Zar to nije ono što smo oduvek sanjali?”
“Ne znam. Ne sećam se. Bilo je tako davno. Vreme je da idem. Nema ovde ničega više. Prazna sam. Uspeo si da ugasiš sve moje snove i osmehe pretvoriš sarkazam. Onaj koji mi ne stoji. Naravno da ne stoji, nije to nakit za srećne žene”, reče mu.
Pakujući se ona izvuče sa ukusom spakovan poklon. On joj uputi upitni pogled, ne usuđujući se da ga dodirne.
“Ne plaši se, nije to bomba, unutra je parfem. Da baš onaj koji si nosio onda kada smo se upoznali. Onda kada si mi obećao da ćeš mi pokloniti zvezdani prah da ga pospem po sreći da nikad ne zaboravim put ka njoj. Srećna nam godišnjica ljubavi”, reče mu ona.
Zadnje misli su joj se gubile u suzama koje nikako nije uspevala da zadrži a snaga u koracima kojim je ostavljala deo sebe idući od njega. Gledao ju je nemo svestan da ju je izgubio.
Neverica, muk i tama, koja kao da traje beskonačno a onda su se popalila svetla i gromoglasni aplauz je ispunio pozorišnu dvoranu. Oduševljenje je zamenilo suze i pomolili su se stidljivi osmesi prepoznavanja među onima koji su polako shvatili da su prisustvovali magiji.
Gomila buketa za nju i čestitanje oboma.Iza kulisa ih je čekao scenarista.
“Ljudi ovo je bilo fenomenalno. Ja jesam napisao ovu predstavu ali vi ste joj dali potpuno novu dimenziju. Draga, bila si fenomenalna. Na trenutak sam pomislio da je ono na sceni pravi život. Izvini što ovako nepovezano pričam, tek sutra kad se slegnu utisci moćiću da pronađem reči koje su dostojne vaše glume.”
“A ja?”, upita ga on.
"Bio si i ti maestralan. Trebalo je odbraniti lik koji ni sam sebe ne ume da odbrani ali dragi moj ovo je bilo njeno veče. Njenih 15 minuta slave.”
Pogledao je u nju, svestan da se noćas desilo nešto što nije razumeo i posle čega više ništa neće biti isto.
“Rezervisao sam sto u Kafani, moram da počastim neke važne ljude sa televizije. Bilo bi dobro da vas dvoje pođete sa nama. Ubeđujem ih da ekranizuju moju predstavu a večeras su bili svedoci da glavne glumce ne treba da traže. Presvucite se pa se vidimo."
“Hvala ti ali ne mogu. Rano ujutru, vozim sina na sistematski. Obećao sam mu.”
Krajičkom oka je primetio razočarenje u njenim očima koje je jako kratko trajalo. Nije bio siguran.
“Ostaješ ili ćeš da te povezem?”, upita je.
"Umorna sam, ićiću sa tobom. Sačekaj me u kolima. Brzo ču ja, samo da skinem šminku. Moji sigurno već spavaju, pa da ih ne budim.”
Nije joj dugo trebalo. Tek što je zapalio cigaretu i pustio disk sa muzikom iz svoje mladosti pokucala mu je na prozor.
“Upadaj, otvoreno je”, pokušao je da se našali.
Bez reči je ušla i sela kraj njega. Primetio je da joj se izraz lica promenio dok je slušala muziku koja je kao zvučni vremeplov vraćala uspomene mnogo godina unazad.
“Ako ti smeta muzika, promeniću.”
“Ne, nikako”, stigao je odgovor.
Vozili su se u tišini svako od njih zaokupljenu svoje misli. Njih dvoje su završili akademiju u istoj klasi. Nisu se mnogo družili osim kada nije bilo mogućnosti da se izbegnu. Jednom je neko rekao da su u prošlom životu sigurno bili bračni par koji se razveo pa sad okajavaju grehe. U isto vreme primljeni u pozorište, glumili u istim filmovima. Čak su i živeli u istom kraju, nikada ne prelazeći granicu u svojim odnosima valjda se plašeći onoga što je moglo da se rodi.
Vozio je polako, ulice su dobile pred novogodišnji sjaj. Krišom je pogledao. Pod svetlom lampiona izgledala je onako kada su se prvi put sreli na prijemnom. Devojks sa snovima u očima.
“Srećna nam godišnjica”, reče joj.
Načas kao da ga nije razumela. “Molim?”
“Ovo nam je bila stota predstava. Nisu se setili da nam čestitaju.”
“Hvala ti. Drago mi je da sam to doživela baš sa tobom. Ipak trajemo.”
Poljubi ga u obraz i izađe iz kola.
“Da dođem po tebe sutra. Imamo probu u pet.”
Klimnula mu je glavom potvrdno i krenula ka zgradi u kojoj stanuje. Na samom ulazu je zastala i potražila ga pogledom. Sedeo je u kolima sa ugašenim svetlima i pušio, videla je žar od cigarete. Odmahnula je glavom kao da tera teške misli od sebe i otvorila vrata.
Čekali su je kući.
“Dugo me čekaš?”
“Samo što sam seo, nisam stigao još da naručim. Šta ćemo da pijemo?”
“Ne znam, najradije ne bih ništa”, odgovori mu Ona.
“Momak, hoćeš li konačno da nas uslužiš?”, pozvao je konobara ne obraćajući pažnju na ono što je rekla.
“Izvini, nisam te čuo”, obrati joj se i nastavi, “ovaj restoran nije više ono što je nekada bio. Trebali bi da imaju malo više poštovanja prema gostima.”
“Nismo ni mi više ono što smo nekad bili”, pomisli ona, zahvalna konobaru koji je svojim dolaskom spasao odgovora.
Posmatrala ga je dok je davao narudžbinu, nalik na bezbroj puta ponovljenu mantru.
“Deset ćevapa, srednje pečenih, na kajmaku. Pogača. Salata od kiselog kupusa sa ljutom tucanom paprikom. Za dezert palačinke i po čašu rozea. Imate li još uvek onaj sa vašim etiketom?”
To je bilo jedino što ju je tog trenutka vezivalo za onog čoveka preko puta koga je sedela a u koga se pre mnogo godina zaljubila.
“Gde smo se to pogubili, živote moj. U kom to prevodu. Nekada nismo znali gde počinjem ja a završavaš ti. Uzdahe si moje lečio osmehom tvojim. Pesma si bio na koju je moje srce stajalo mirno, kao da slupa himnu naše ljubavi. Nismo umeli il nismo smeli a sve je izgledalo jednostavno na početku. Nisu postojale tvoje žene ni moji muževi. Nisu nam smetale iznajmljene sobe i kreveti koji su bili sve osim udobni. Bili smo mladi i voleli se. Šta se to desilo sa nama? Kada smo poljupce zamenili gorkim rečima. Zagrljaje hladnoćom“, zausti da kaže ali se u poslednjem trenutku predomisli i reče:
“Još uvek nisu okitili grad. Kasne.”
“Da, Nova godina će uskoro. Sećaš li se? “
“Sećam se. Svakog našeg zajedničkog trenutka se sećam. Sećam se vremena kada mi nije bilo važno to što smo je proslavljali prvog januara. Deda Mraz je kod mene uvek dolazio sa zakašnjenjem.”
“Dušo, sarkazam ti nikada nije pristajao.”
“Nije mi ni pristajalo da budem “druga žena”. Večita rezerva, pa eto navikla sam na to. Mogao bi i ti da se navikneš na moj klimaks, neće ti kruna pasti sa glave.”
“Uželeo sam se slavlja. Uželeo sam se da budemo sami.”
“Dragi moj, mi nikada nismo bili sami. Zaboravljaš. Uvek je neko bio važniji od nas.”
“Nedostaju mi tvoje sarme. Niko ih ne pravi kao ti, i ruske salate sam se uželeo.”
“Da li se ti to sprdaš samnom, čoveče? Ja pokušavam da ti kažem da je među nama gotovo a ti mi govoriš da ti nedostaje sarma. Da li si ti uopšte normalan?”
“Naravno da jesam. Dolazi Nova godina. Moj razvod će konačno biti gotov i moćićemo da se venčamo. Zar to nije ono što smo oduvek sanjali?”
“Ne znam. Ne sećam se. Bilo je tako davno. Vreme je da idem. Nema ovde ničega više. Prazna sam. Uspeo si da ugasiš sve moje snove i osmehe pretvoriš sarkazam. Onaj koji mi ne stoji. Naravno da ne stoji, nije to nakit za srećne žene”, reče mu.
Pakujući se ona izvuče sa ukusom spakovan poklon. On joj uputi upitni pogled, ne usuđujući se da ga dodirne.
“Ne plaši se, nije to bomba, unutra je parfem. Da baš onaj koji si nosio onda kada smo se upoznali. Onda kada si mi obećao da ćeš mi pokloniti zvezdani prah da ga pospem po sreći da nikad ne zaboravim put ka njoj. Srećna nam godišnjica ljubavi”, reče mu ona.
Zadnje misli su joj se gubile u suzama koje nikako nije uspevala da zadrži a snaga u koracima kojim je ostavljala deo sebe idući od njega. Gledao ju je nemo svestan da ju je izgubio.
Neverica, muk i tama, koja kao da traje beskonačno a onda su se popalila svetla i gromoglasni aplauz je ispunio pozorišnu dvoranu. Oduševljenje je zamenilo suze i pomolili su se stidljivi osmesi prepoznavanja među onima koji su polako shvatili da su prisustvovali magiji.
Gomila buketa za nju i čestitanje oboma.Iza kulisa ih je čekao scenarista.
“Ljudi ovo je bilo fenomenalno. Ja jesam napisao ovu predstavu ali vi ste joj dali potpuno novu dimenziju. Draga, bila si fenomenalna. Na trenutak sam pomislio da je ono na sceni pravi život. Izvini što ovako nepovezano pričam, tek sutra kad se slegnu utisci moćiću da pronađem reči koje su dostojne vaše glume.”
“A ja?”, upita ga on.
"Bio si i ti maestralan. Trebalo je odbraniti lik koji ni sam sebe ne ume da odbrani ali dragi moj ovo je bilo njeno veče. Njenih 15 minuta slave.”
Pogledao je u nju, svestan da se noćas desilo nešto što nije razumeo i posle čega više ništa neće biti isto.
“Rezervisao sam sto u Kafani, moram da počastim neke važne ljude sa televizije. Bilo bi dobro da vas dvoje pođete sa nama. Ubeđujem ih da ekranizuju moju predstavu a večeras su bili svedoci da glavne glumce ne treba da traže. Presvucite se pa se vidimo."
“Hvala ti ali ne mogu. Rano ujutru, vozim sina na sistematski. Obećao sam mu.”
Krajičkom oka je primetio razočarenje u njenim očima koje je jako kratko trajalo. Nije bio siguran.
“Ostaješ ili ćeš da te povezem?”, upita je.
"Umorna sam, ićiću sa tobom. Sačekaj me u kolima. Brzo ču ja, samo da skinem šminku. Moji sigurno već spavaju, pa da ih ne budim.”
Nije joj dugo trebalo. Tek što je zapalio cigaretu i pustio disk sa muzikom iz svoje mladosti pokucala mu je na prozor.
“Upadaj, otvoreno je”, pokušao je da se našali.
Bez reči je ušla i sela kraj njega. Primetio je da joj se izraz lica promenio dok je slušala muziku koja je kao zvučni vremeplov vraćala uspomene mnogo godina unazad.
“Ako ti smeta muzika, promeniću.”
“Ne, nikako”, stigao je odgovor.
Vozili su se u tišini svako od njih zaokupljenu svoje misli. Njih dvoje su završili akademiju u istoj klasi. Nisu se mnogo družili osim kada nije bilo mogućnosti da se izbegnu. Jednom je neko rekao da su u prošlom životu sigurno bili bračni par koji se razveo pa sad okajavaju grehe. U isto vreme primljeni u pozorište, glumili u istim filmovima. Čak su i živeli u istom kraju, nikada ne prelazeći granicu u svojim odnosima valjda se plašeći onoga što je moglo da se rodi.
Vozio je polako, ulice su dobile pred novogodišnji sjaj. Krišom je pogledao. Pod svetlom lampiona izgledala je onako kada su se prvi put sreli na prijemnom. Devojks sa snovima u očima.
“Srećna nam godišnjica”, reče joj.
Načas kao da ga nije razumela. “Molim?”
“Ovo nam je bila stota predstava. Nisu se setili da nam čestitaju.”
“Hvala ti. Drago mi je da sam to doživela baš sa tobom. Ipak trajemo.”
Poljubi ga u obraz i izađe iz kola.
“Da dođem po tebe sutra. Imamo probu u pet.”
Klimnula mu je glavom potvrdno i krenula ka zgradi u kojoj stanuje. Na samom ulazu je zastala i potražila ga pogledom. Sedeo je u kolima sa ugašenim svetlima i pušio, videla je žar od cigarete. Odmahnula je glavom kao da tera teške misli od sebe i otvorila vrata.
Čekali su je kući.
